GLAS ISKONA „Bela vilo – popevanje o kosovskom boju“ peva Svetlana Stević-Vukosavljević, izdavač Biljeg, Balkansko i slovensko izdavaštvo, 1993.

Posle 20 godina pevanja, stotina koncerata na kojima je publici širom sveta zastajao dah, desilo se da Svetlana (kultna ličnost izvornog pevanja) snimi svoj prvi album sa staroslovenskim pesmama.

            Ostavljajući kritičarima i muzičkim stručnjacima da se bave istorijskim, kulturološkim i tehnničkim stranama ovog izuzetnog projekta koji nam vraća deo iz riznice narodnog blaga (čija su vrata dugo bila zapečaćena zahvaljujući duhovno ispraznim ljudima koji se odriču svojih korena) autor ovih redova pokušaće da u reči pretoči svoju fascinaciju onim što je na kaseti čuo.

            Glas, čovečiji glas, taj, uz bubnjeve bila, najstariji zvuk sa kojim se ljudska rasa susreće, zapevaće i zazvati sa ove trake. Onima koji ga slušaju doći će bestelesan (iako žena koja popeva ima svoje ime i sudbinu) i vanvremen i pesma će sići niz slojeve svakodnevnog bitisanja u dubinu, do snaga podarenih nam od predaka.

            Reči i poj njihov vraćaju zaboravljene a, opet, nikad viđene slike magli nad širokim rekama, talasanja žita pod bistrim nebom, rose, razigranih konja i bude priče starostavne, legende i bajke.

            I ponovo se podiže sila prastara, otvara svoje oči i mi vidimo kroz njih prostore zemne i nebeske, pomešane u svetu u kome je reč isto što i zamah sablje, let ptice, marš vojske, a pesma dah nasušni.

            Obale Dunava ponovu su granica, na njima je tamna magla usuda, roblje je s one strane, okovano i vile pletu kose u užad za brodove koji će prevesti duše pravedne. Ostarele majke žale mrtve sinove-junake, pogled obećanih devojaka prazan je. A na Kosovu polju, gubilištu i svetilištu, pod zvezdama i Mesecom i Suncem, nagrđenih lica, duhovi ratnika dižu se nad smrtna tela, pesma ih dotiče, prolazi kroz njih i stiže slušaoca da mu suzama ispuni oči i zadrhti dah.

            Za ove pesme ne postoji istorija – nauka o pobedama i porazima. Za njih postoji samo kolektivno sećanje što vezuje prošla i sadašnja tela u jedno, postoje čista osećanja radosti i tuge i, ponajpre, jedna velika, jedina sudbina praotaca i sinova istog duha i duše. Glas žene-pevačice bezvremene, veza je jača od ljudskog veka, veza što se prostire iznad zemnog praha i seže u večne svetove iskona. U njoj otkucaji našeg srca i dah i krici rođenja i smrti, razvejani u prošlim danima, ponovo postaju jedno.

(1994)