ZAČUDNE ISTORIJE "Magični krug" Ketrin Nevil, izdanje "Solaris" Novi Sad, 2002.

U svom proticanju, manje ili više tegobnom, svakodnevica sasvim običnih ljudi rasprostire se u varljivoj ravnoteži međuprostora/međuvremena dve krajnosti - prošlosti i budućnosti, kako onih sasvim uskih, ličnih tako i lokalno-globalnih. Svest o sopstvenoj (bez)značajnosti u odnosu na ova dva vremena, pohodi prosečnog pojedinca najčešće u vreme ekstremnih događaja koji probijaju opnu njegovog, samostalnog svemira. A prizori što će se ukazati u nastalom procepu ne samo da su uznemirajući i/ili užasavajući, već će doneti i drastičnu promenu vizure iz koje se okruženje sagledava. Upravo takav preokret dogodio se Arijel Ben, sasvim običnoj devojci koja posle ubistva brata Sema nasleđuje gomile prastarih dokumenata njoj nepoznatog sadržaja. No, svi drugi iz okruženja, uža i šira porodica, stanodavac i poslodavac, namerni su da se dokopaju tih papira. Izgubljena u mnoštvu zamki, sumnji i strahova, Arijel juri kroz SAD i Evropu do Sovjetskog Saveza i gotovo istim putem nazad, usput slušajući brojne verzije bizarnog grananja svoje porodice odnosno pouke iz 'opšte istorije’, da bi, na kraju, ipak otkrila ko joj je i zašto radio o glavi.

            Arijel Ben je junakinja 533 stranice obimnog romana "Magični krug" Ketrin Nevil (izdavač “Solaris”, Novi Sad, 2002.g.); ova spisateljica domaćim čitaocima je već znana po prethodnom romanu "Osmica" (izdavač “Solaris”). Dve su osnovne linije razvoja "Magičnog kruga": s jedne strane je zaplet smešten u 1989.g. koji prati putešestvija Arijel Ben a s druge su otkrivanja mnoštva podataka iz antičke Grčke i Rima, srednjeg i novih vekova, sve do nacista i godina na prelazu u novi vek i milenijum. Prostori koje 'pokrivaju' obe linije široki su od Amerike, Afrike, Evrope do Azije. Struktura knjige jednostavna je - junakinja ide od jedne do druge ličnosti-rođaka i sluša njihova duga izlaganja koja otkrivaju podatke koji koliko dopunjuju veliki istorijski okvir toliko produbljuju porodičnu aferu i šire spisak sumnjivih. Rezultat ovakvog trilerskog principa je da i posle gotovo 500 stranica čitalac ne zna ko je na čijoj strani a još manje šta piše u dokumentima o koje se svi otimaju, što je svakako veliki uspeh za autoricu; šta više ona neprestano dodaje nove i nove elemente tako da je poželjno da čitalac pravi beleške kako bi se snašao u bezbrojnim događajima, sudbinama i rodbinskim odnosima. Kada se sve karte otkriju na videlo izbijaju složeni odnosi grupe samoživih, patološki samozaljubljenih muškaraca i žena koji su, na pozornici uspona i padova, ratova i primirja XX veka, zavodili, lagali i varali jedni druge, silovali, činili preljube i inceste, rađali decu, otimali ih ili 'zaboravljali' a sve zarad sticanja bogatstva i moći. Nimalo prijatna slika pohlepe koja se proteže u nekoliko generacija i opravdava sva sredstva i načine ispunjenja; ipak, kada bude dovedena do kraja, slika ne deluje onoliko fascinantno kao što se činila dok su otkrivani njeni komadići. Likovi, karakteri i sklopovi okolnosti previše su uštimovani i funkcionalni tako da je željeni i nameravani utisak uverljivosti zaklonjen maniristički prenaglašenom koreografijom. Stoga je pravo zadovoljstvo, na ovom nivou priče, u procesu otkrivanja mračnih strana grupe psihijatrijski bolesnih ljudi.

            Isti recept, postupnog otkrivanja činjenica, Nevilova primenjuje i na planu tajanstvenih dokumenata. Ređaju se, i mešaju sa sadašnjim događajima, poglavlja u kojima Isus priprema poslednju večeru, Pilat svodi račune svog života, Josif iz Arimateje razgovara i dopisuje sa Mirijam iz Magdale, Tiberije saslušava krmaroša koji je čuo glas koji je obajavio da je "umro sveti jarac", što će reći da nastupa novo doba; slede dešavanja vezana za Kaligulu, Klaudija i Nerona, zainteresovane za 13 svetih predmeta moći, rascepe među Isusovim učenicima, pokušaje da se zapišu reči učiteljeve i u njima otkrije smisao i značenja, susret Josifov sa druidima u Britaniji koju pokoravaju Rimljani, veliki pokolj druida i seču svetih stabala, krvavi ustanak Brita. U izlaganjima svojih baka, dedova i rođaka Arijel će slušati, pored priča o znamenitim restoranima svetskih metropola, vinima i specijalitetima, i priče o templarima, o Habzburgovcima, Nibelunzima, gralu, Atili i Džingis Kanu, Merovinzima i nacističkim planovima da stvore svetu zemlju u srcu Rajha, gde će odgajati najčistije arijevce, o maču svetog Petra i koplju centuriona Longina kojim je proboden Hrist, o Kasparu Hauzeru, o trinaestom plemenu, o Ciganima, o nuklearnim incidentima u Sovjetskom Savezu, o eonima, Nikoli Tesli itd itd. Kada se ove priče izmešaju sa brojnim uporednim tumačenjima značenja reči u više jezika, astrologijom i ezoterijom, otkrivaju se sasvim neočekivane veze između događaja, epoha, religija i filozofija a istorija je, u konačnom sagledavanju, kompleksno, teško sagledivo tkivo. U takvom slaganju brišu se granice vekova i prostora, imperija i ratova i, napokon, između fakata i fikcije, i zaista se otvaraju magični krugovi od kojih je čitaocu zavrti u glavi. Bez obzira da li objašnjenje tajne spisa - a ono se odnosi na postojanje mreže mesta visoke koncentracije energije na ovoj planeti i mogućnosti i opasnosti da se njima ovlada u trenutku smenjivanja epoha - zadovoljava znatiželjnika on svakako ostaje fasciniran ponuđenim podacima i objašnjenjima i teško mu je da razluči istinu od laži. A upravo je takvo stanje jedno od naravoučenija velikog Borhesa koji je govorio da su se pisci najčešće trudili da laž prezentuju kao istinu a da je moguće, i poželjno, i istine ispričati tako da liče na laž. Ovo poigravanje znanjima i hipotezama, pomoću koga se tvore bezbrojne paralelne istorije, od Borhesa su prihvatili mnogi pisci izgradivši gotovo poseban podžanr svojevrsne "pseudo-dokumentarističko-istorijsko-spekulativne" literature; setimo se prvog romana iste autorke ("Osmica" prati potragu kroz vekove za magičnom šahovskom garniturom), nekih Ekovih romana sve do npr. sasvim zanimljivog proboja koji je izveo SF pisac Nil Stivenson u romanu "Histerični sneg", gde su kompjuterski virusi budućnosti vešto i intrigantno povezani sa mitom o Vavilonu; konačno, i na domaćim prostorima možemo pronaći dela ovog manira, u npr romanima Slobodana Nenina ili Momira Nikića. Alternativno sagledavanje istorije rezultira i drugačijim pogledom na tekuće dane i one koji dolaze, izoštravajući pogled i osetljivost na finese koje u bezbrojnim informacijama umeju da budu skrivene, te, konačno, jačajući refleks zdravog relativističkog 'nepoverenja' prema 'proverenim' Istinama. Kada se rečenom doda i intelektualna radost i razgaljenost koju nose začudne a možda istinite hipoteze i konstrukcije, imamo dovoljno razloga da se posvetimo iščitavanju ovakvih knjiga.

(2003)