Roman Đorđa Pisareva (1957) provokativnog naslova „A ako umre pre nego što se probudi?“ nudi na svojim stranicama - kojih nema mnogo ali su izuzetno ’zgusnute’ (pa potvrđuju pravilo da je, kod pravih stvari, ukupan zbir veći od zbira delova) - nekolike poglede na paralelne svemire koji se kriju iza naizgled jednoobrazne (nam) stvarnosti. Naime, kako to kažu tehničke nauke u svakom segmentu holograma sadržana je i celokupna slika ali iz vizure upravo te, jedinstvene i neponovljive, čestice. Otuda je svako baratanje terminima realiteta pogodbeno i može se svoditi na najmanji zajednički činilac kod većine delova-jedinki koji taj realitet čine-u njemu učestvuju. Ali, ponekad je odstupanje u svetonazoru toliko da stavlja pod sumnju sva ustaljena, opšteprihvaćena pravila. Takav subjekat odbija da bude puki objekat-igračka-marioneta stvarnosti; no, kao što je sposoban da razotkrije obmane (i omame) sveprisutne rutinirane svakodnevice, ini subjekat je svestan da joj ne može pobeći, da je njen taoc koji se ne može nadati oslobođenju - osim ako se ne desi neko čudo. A kada se ono (ipak) dogodi i neprozirna magla odseče/iseče na komade ulice-grad-okruženje postavlja se pitanje šta učiniti sa novostečenom slobodom. Da li širom otvorenih ruku i očiju grabiti sve što je do tada bilo zabranjeno? Ili će izmeštanje iz rutine otkriti da ista i nije bila tako loša, da je nudila sigurnost poznatog i dragog (i dopuštala mašti da ’beži’)? Nastavi li se započetim nizom asocijacija-misli stiže se do temeljnih postavki organizovanja sopstvene egzistencije u kojima se radoznalost, žeđ za traganjem (i avanturom), za spoznajom prepliće/meša/nadmeće za željom da se uspostavi obrazac koji štiti od (neprijateljskog) okruženja. Ko će od takmaca pobediti, ima li uopšte mogućnosti da se izvojuje čista pobeda ili se ’rat’ sastoji od pobeda i poraza u pojedinim bitkama a sukob će se završiti primirjem (bilo zato što se tako protivnici dogovore ili zato što oba tako zanemoćaju da ne mogu ponovo da udare jedan na drugog)?
            Drugi komad (romanesknog) holograma, tumačiće sve oko sebe iz vizure literature, njene moći i nemoći da bude više i manje od života. Da se u tekstu stvori paralelna/alternativna stvarnost drugojačija od fizičke (ali jednako sveobuhvatna), virtuelnija (ne samo na kompjuterski ’način’).  Kakvo je mesto te ’starije’ virtuelnosti spram ove elektronske koja guta sve pred sobom? Da li se može stvoriti roman a da on ne bude napisan već se misli pisca sprovode do konzumenata (koji teško da se mogu i dalje zvati čitaoci) pomoću starih tehnika pamćenja (tzv dvorcima pamćenja). Može li se tako stići do idealne „žive knjige“? Konačno, nije li literatura ključ besmrtnosti jer sadrži sve trenutke ovog sveta a u „odabranim tačkama“ univerzuma poništava logički odnos vremena i prostora, stvara prečice i, zašto ne?, drugačije, paralelne stvarnosti. U tim ’paralitetima’ postojanje je snoliko, lako, gotovo bestežinsko a, opet, uverljivo i ubedljivo. No, šta će se desiti ako se u tom snu umre - da li se ta smrt podrazumeva i u onoj primarnoj, prvoj stvarnosti ili će se spavač probuditi? Ili, prevedeno na jezik novomilenijumske virtuelnosti komp-igrica: šta se dešava kada se dođe do kraja programirane realnosti, šta se i ko nalazi tamo (iza elektronske zavese)?
            Kao dodatna dilema o (bez)značaju literature kao ’izvora’ stvarnosti, otvara se (otkriva) slučaj namernog usmeravanja u (ne)željenom a diktiranom pravcu. Šta se dešava kad moćni urednik traži određenu verziju priče-stvarnosti? Hoće li demagoško lažiranje priče proizvesti efekte i stvoriti paralelni realitet, kljakav i bangav ali efektan pa, dakle, i konkurentski onim istinskim?
            Sledeći komadić holograma fokusiran je na ulice i zgrade, na pijacu, prolaznike, na tvrđavu, na grad (Novi Sad) kao pozornicu življenja. Nekako se podrazumeva da je pozornica mirna, da stvara/daje okvir koji je manje-više neutralan (ili neagresivan). No, šta se dešava ako zgrade kraj kojih se (o)lako prolazi moraju biti detaljno rekonstruisane u sećanju inače se neće stići do voljenih i željenih bića? I kakva je veza između starih zgrada i dvorišta, srušenih i zamenjenih blistavom novo-arhitekturom i trošenja ljubavne veze? Stare li, blede i hlape emocije sred novih zgrada?
            Roman „A ako umre pre nego što se probudi?“ uporedo gradi i razgrađuje literarnu magiju. Iz iluzija i želja da reč-tekst budu moćni, da se otkriju i ostvare kao fantastična (bogolika) rabota gradnje svetova uskače se u sumnje, poricanja bilo kakve snage, valjanosti i uticaja pisanja. Autor, paradoksalno, razbija kompromis koji pisac i čitalac sklapaju u trenu otvaranja knjige - kompromis u kome čitalac pristaje da ’zaboravi’ (zanemari) da ono što čita nije (fizička) realnost a pisac pristaje da stvara delo koje je svet ’za sebe’. Dijalozi junaka romana, pisca i njegove supruge o književnim (i životnim) zabludama, planovima i promašajima praćeni su neizgovorenim mislima o menjanju njihove emotivno-erotske veze - reklo bi se, brak i literatura živi su organizmi, menjaju se, razvijaju, hteli to ili ne njihovi akteri. Piščevo stvaranje romana koji neće biti napisan pokušaj je da se traga za novim licem književnosti; o tome on može i ume da priča dok svoje strahove i dileme o ljubavi i dalje taji (baš kao i sve češće razmišljanje o prolaznosti života i dolasku smrti). Sred upiranja da definiše sopstvene nove književne stavove i da se odbrani od kontraargumenata, pisac izlazi u svet koji se otkriva ne kao zdravorazumska tačka oslonca već kao fantastičko mesto apsurda; samo oko pisca sve je jasno/vidljivo a daljina je odsećena neprozirnom zavesom. Šta je iza - treba otkriti ako se ima želje i hrabrosti. A da li je ono što je ostalo od sveta isto ili drugačije-nepoznato? Zašto prolaznici dele papiriće na kojima su upisana imena stvari? Da li će se „Popisujući imena stvari“ (kako glasi naslov jedne od ranijih Pisarevljevih knjiga) spasiti stari svet? I treba li uopšte menjati novostečenu neodoljivu lakoću postojanja za ono što je znano i pohabano? Pisac iskušava nove ukuse sveta koji podseća na oživljene i osavremenjene slike Brojgela ili Boša ali i stripove Jakovitija (barem što se hodajućih-puzećih salama, parizera i sličnih artikala/kreatura tiče). Racionalan odgovor na svekoliki apsurd, odnosno izmeštanje iz svakodnevne kolotečine u fantazmagoriju stara je literarna tema (setimo se Sviftovih „Guliverovih putovanja“ ili Kafkine „Matemorfoze“); Pisarev će postavku dodatno ’zakomplikovati’ kad njegov (nevoljni) junak (koji bi trebao biti stvaralac ovakvih situacija) ode u redakciju časopisa gde mu naručuju priču po zadatim parametrima - kao da se sve uokolo nije razbilo u komadiće (ili možda upravo zato, da bi se sačuvali obrasci po kojima je trebalo živeti i razmišljati). Otrežnjen literarnim naporima pisac shvata da neko mora da „održi vatru života“ i počinje da rekonstruiše svoj komšiluk kako bi se vratio kući, svojoj dragoj, njenim đakonijama spremljenim za svečani rođendanski ručak (ona, sama sa sobom, preispituje situaciju u kojoj je zatiče još jedan rođendan). U obnovljenoj kući-braku-poznatoj situaciji mogu se iznova analizirati svetovi umetnosti, dilema pisanja i čitanja, življenja i umiranja (stvarno ili u pričama).
            Nesporna lakoća s kojom se Pisarev kreće kroz različite nivoe svog romana zadivljujuća je. Njegovo poigravanje različitim diskursima jednostavno razgaljuje čitaoca. Uspeva mu da u jednom pasusu ispiše promišljen esej o literaturi a u sledećem poletno uroni u satiru ili sarkazam, da izmeša svetove, epohe, istoriju i sadašnjost, opšteljudsko i intimno. Oslobođen (svojevoljno) stega pravolinijske konzistentnosti priče, Pisarev gradi ambicioznije i složenije strukture koje će se uklopiti u celinu koja traži aktivnog, ljubopitljivog i na igru spremnog čitaoca. Rečju, „A ako umre pre nego što se probudi?“ Đorđa Pisareva, svakako je, svojom vrcavom intrigantnošću, emotivnim finesama i intelektualnim kalamburima, izuzetna, seriozno-zabavna i zabavno-seriozna, knjiga jednog od najznačajnijih ovdašnjih savremenih prozaista koji se spremno suočava sa izazovima sveta - i literature u njemu - koji je zagazio u novi milenijum.
(2010)

             

0 komentara:

Постави коментар

top