Roman Đorđa
Pisareva (1957) provokativnog naslova „A
ako umre pre nego što se probudi?“ nudi na svojim stranicama - kojih nema
mnogo ali su izuzetno ’zgusnute’ (pa potvrđuju pravilo da je, kod pravih
stvari, ukupan zbir veći od zbira delova) - nekolike poglede na paralelne
svemire koji se kriju iza naizgled jednoobrazne (nam) stvarnosti. Naime, kako
to kažu tehničke nauke u svakom segmentu holograma sadržana je i celokupna
slika ali iz vizure upravo te, jedinstvene i neponovljive, čestice. Otuda je
svako baratanje terminima realiteta pogodbeno i može se svoditi na najmanji
zajednički činilac kod većine delova-jedinki koji taj realitet čine-u njemu
učestvuju. Ali, ponekad je odstupanje u svetonazoru toliko da stavlja pod
sumnju sva ustaljena, opšteprihvaćena pravila. Takav subjekat odbija da bude
puki objekat-igračka-marioneta stvarnosti; no, kao što je sposoban da
razotkrije obmane (i omame) sveprisutne rutinirane svakodnevice, ini subjekat
je svestan da joj ne može pobeći, da je njen taoc koji se ne može nadati
oslobođenju - osim ako se ne desi neko čudo. A kada se ono (ipak) dogodi i
neprozirna magla odseče/iseče na komade ulice-grad-okruženje postavlja se
pitanje šta učiniti sa novostečenom slobodom. Da li širom otvorenih ruku i
očiju grabiti sve što je do tada bilo zabranjeno? Ili će izmeštanje iz rutine
otkriti da ista i nije bila tako loša, da je nudila sigurnost poznatog i dragog
(i dopuštala mašti da ’beži’)? Nastavi li se započetim nizom asocijacija-misli
stiže se do temeljnih postavki organizovanja sopstvene egzistencije u kojima se
radoznalost, žeđ za traganjem (i avanturom), za spoznajom prepliće/meša/nadmeće
za željom da se uspostavi obrazac koji štiti od (neprijateljskog) okruženja. Ko
će od takmaca pobediti, ima li uopšte mogućnosti da se izvojuje čista pobeda
ili se ’rat’ sastoji od pobeda i poraza u pojedinim bitkama a sukob će se
završiti primirjem (bilo zato što se tako protivnici dogovore ili zato što oba
tako zanemoćaju da ne mogu ponovo da udare jedan na drugog)?
Drugi
komad (romanesknog) holograma, tumačiće sve oko sebe iz vizure literature,
njene moći i nemoći da bude više i manje od života. Da se u tekstu stvori
paralelna/alternativna stvarnost drugojačija od fizičke (ali jednako
sveobuhvatna), virtuelnija (ne samo na kompjuterski ’način’). Kakvo je mesto te ’starije’ virtuelnosti
spram ove elektronske koja guta sve pred sobom? Da li se može stvoriti roman a
da on ne bude napisan već se misli pisca sprovode do konzumenata (koji teško da
se mogu i dalje zvati čitaoci) pomoću starih tehnika pamćenja (tzv dvorcima
pamćenja). Može li se tako stići do idealne „žive knjige“? Konačno, nije li
literatura ključ besmrtnosti jer sadrži sve trenutke ovog sveta a u „odabranim
tačkama“ univerzuma poništava logički odnos vremena i prostora, stvara prečice
i, zašto ne?, drugačije, paralelne stvarnosti. U tim ’paralitetima’ postojanje
je snoliko, lako, gotovo bestežinsko a, opet, uverljivo i ubedljivo. No, šta će
se desiti ako se u tom snu umre - da li se ta smrt podrazumeva i u onoj
primarnoj, prvoj stvarnosti ili će se spavač probuditi? Ili, prevedeno na jezik
novomilenijumske virtuelnosti komp-igrica: šta se dešava kada se dođe do kraja
programirane realnosti, šta se i ko nalazi tamo (iza elektronske zavese)?
Kao
dodatna dilema o (bez)značaju literature kao ’izvora’ stvarnosti, otvara se
(otkriva) slučaj namernog usmeravanja u (ne)željenom a diktiranom pravcu. Šta
se dešava kad moćni urednik traži određenu verziju priče-stvarnosti? Hoće li
demagoško lažiranje priče proizvesti efekte i stvoriti paralelni realitet,
kljakav i bangav ali efektan pa, dakle, i konkurentski onim istinskim?
Sledeći
komadić holograma fokusiran je na ulice i zgrade, na pijacu, prolaznike, na
tvrđavu, na grad (Novi Sad) kao
pozornicu življenja. Nekako se podrazumeva da je pozornica mirna, da
stvara/daje okvir koji je manje-više neutralan (ili neagresivan). No, šta se
dešava ako zgrade kraj kojih se (o)lako prolazi moraju biti detaljno
rekonstruisane u sećanju inače se neće stići do voljenih i željenih bića? I
kakva je veza između starih zgrada i dvorišta, srušenih i zamenjenih blistavom
novo-arhitekturom i trošenja ljubavne veze? Stare li, blede i hlape emocije
sred novih zgrada?
Roman
„A ako umre pre nego što se probudi?“
uporedo gradi i razgrađuje literarnu magiju. Iz iluzija i želja da reč-tekst
budu moćni, da se otkriju i ostvare kao fantastična (bogolika) rabota gradnje
svetova uskače se u sumnje, poricanja bilo kakve snage, valjanosti i uticaja
pisanja. Autor, paradoksalno, razbija kompromis koji pisac i čitalac sklapaju u
trenu otvaranja knjige - kompromis u kome čitalac pristaje da ’zaboravi’
(zanemari) da ono što čita nije (fizička) realnost a pisac pristaje da stvara
delo koje je svet ’za sebe’. Dijalozi junaka romana, pisca i njegove supruge o
književnim (i životnim) zabludama, planovima i promašajima praćeni su
neizgovorenim mislima o menjanju njihove emotivno-erotske veze - reklo bi se,
brak i literatura živi su organizmi, menjaju se, razvijaju, hteli to ili ne
njihovi akteri. Piščevo stvaranje romana koji neće biti napisan pokušaj je da
se traga za novim licem književnosti; o tome on može i ume da priča dok svoje
strahove i dileme o ljubavi i dalje taji (baš kao i sve češće razmišljanje o
prolaznosti života i dolasku smrti). Sred upiranja da definiše sopstvene nove
književne stavove i da se odbrani od kontraargumenata, pisac izlazi u svet koji
se otkriva ne kao zdravorazumska tačka oslonca već kao fantastičko mesto
apsurda; samo oko pisca sve je jasno/vidljivo a daljina je odsećena neprozirnom
zavesom. Šta je iza - treba otkriti ako se ima želje i hrabrosti. A da li je
ono što je ostalo od sveta isto ili drugačije-nepoznato? Zašto prolaznici dele
papiriće na kojima su upisana imena stvari? Da li će se „Popisujući imena stvari“ (kako glasi naslov jedne od ranijih Pisarevljevih knjiga) spasiti stari
svet? I treba li uopšte menjati novostečenu neodoljivu lakoću postojanja za ono
što je znano i pohabano? Pisac iskušava nove ukuse sveta koji podseća na
oživljene i osavremenjene slike Brojgela
ili Boša ali i stripove Jakovitija (barem što se
hodajućih-puzećih salama, parizera i sličnih artikala/kreatura tiče).
Racionalan odgovor na svekoliki apsurd, odnosno izmeštanje iz svakodnevne
kolotečine u fantazmagoriju stara je literarna tema (setimo se Sviftovih „Guliverovih putovanja“ ili Kafkine „Matemorfoze“); Pisarev će
postavku dodatno ’zakomplikovati’ kad njegov (nevoljni) junak (koji bi trebao
biti stvaralac ovakvih situacija) ode u redakciju časopisa gde mu naručuju
priču po zadatim parametrima - kao da se sve uokolo nije razbilo u komadiće
(ili možda upravo zato, da bi se sačuvali obrasci po kojima je trebalo živeti i
razmišljati). Otrežnjen literarnim naporima pisac shvata da neko mora da „održi vatru života“ i počinje da
rekonstruiše svoj komšiluk kako bi se vratio kući, svojoj dragoj, njenim
đakonijama spremljenim za svečani rođendanski ručak (ona, sama sa sobom,
preispituje situaciju u kojoj je zatiče još jedan rođendan). U obnovljenoj
kući-braku-poznatoj situaciji mogu se iznova analizirati svetovi umetnosti,
dilema pisanja i čitanja, življenja i umiranja (stvarno ili u pričama).
Nesporna
lakoća s kojom se Pisarev kreće kroz
različite nivoe svog romana zadivljujuća je. Njegovo poigravanje različitim
diskursima jednostavno razgaljuje čitaoca. Uspeva mu da u jednom pasusu ispiše
promišljen esej o literaturi a u sledećem poletno uroni u satiru ili sarkazam,
da izmeša svetove, epohe, istoriju i sadašnjost, opšteljudsko i intimno.
Oslobođen (svojevoljno) stega pravolinijske konzistentnosti priče, Pisarev gradi ambicioznije i složenije
strukture koje će se uklopiti u celinu koja traži aktivnog, ljubopitljivog i na
igru spremnog čitaoca. Rečju, „A ako umre
pre nego što se probudi?“ Đorđa Pisareva, svakako je, svojom vrcavom
intrigantnošću, emotivnim finesama i intelektualnim kalamburima, izuzetna,
seriozno-zabavna i zabavno-seriozna, knjiga jednog od najznačajnijih ovdašnjih
savremenih prozaista koji se spremno suočava sa izazovima sveta - i literature
u njemu - koji je zagazio u novi milenijum.
(2010)
0 komentara:
Постави коментар