Odrediti se u prostoru, vremenu i prema ličnostima sposobnost je koju psihijatri cene kao jedan od bitnih elemenata duhovnog/duševnog zdravlja (nedostatak adekvatnog odnosa prema bilo kom od segmenata povlači, u većoj ili manjoj meri, narušavanje i ostalih i vodi u poremečaj-bolest). Naravno, sam pojam 'određivanja' tumači se krajnje prosečno, odnosno ne traži se od subjekta ništa više do uvažavanja i poštovanja određenih standarda i opštih mesta-obrazaca konkretnog društva; dakle, ne traži se od običnog čoveka bilo kakva pronicljivost, domišljatost ili spekulativnost kojima se gleda 'iza fasade'. Dovoljno je kretati se u okvirima 'zlatne sredine' i biti, po stručnom mišljenju lekara, zdrav.
            Pojedinaci u ljudskoj vrsti obdareni su (ili osakaćeni) vanrednom osetljivošću na nadražaje koje im okolina šalje, sposobnošću da se ne bude zaveden šarolikom trivijalnošću svakodnevice i da se otkriju ili barem naslute duboke struje što pokreću sveukupna dešavanja. Njihov usud težak je ali, istovremeno, nosi mnoštvo blagodeti; među ovim teško-lakim mukama je i potreba za oblikovanjem sopstvenih doživljaja u umetnička dela različitih 'sredstava' izražavanja. Svako od njih (tonovi, boje, ples, reči, pokretne slike) ima sopstvene prednosti i ograničenja kao i različit stepen univerzalnosti koji ga čini dostupnim većem ili manjem broju konzumenata. Umetnost reči ima mnogo uži 'manevarski prostor' od slikarstva, muzike, filma ili plesa jer je vezana za jezik kao medij/sistem sa svim unutrašnjim i spoljnim nedostacima (nedovoljna preciznost pojmova s jedne i ograničenje na određenu zajednicu s druge strane). No, sve to ne sprečava pisce da stvaraju, tražeći i iznalazeći mogućnosti da se izraze.
            Ovaj možda (pre)apstraktan uvod bio je potreban da bismo načini kroki 'opšte okoline' u kojoj postoji nova pesnička knjiga Radivoja Šajtinca (1949) pod naslovom "Led i mleko" jer je ona upravo pokušaj da se iz ugla pojedinca, onog izvanrednog, odašlje niz impresija o svagdanjem. Ali, svagdanje se ne shvata jedino kao niz običnih radnji na koje se odavno ne obraća pažnja, pa se izvršavaju rutinski. Jer, iza bilo kog pokreta koji 'ide sam od sebe', izgovorene ili (ne)promišljene fraze, postoji niz veza, horizontalnih, koje se šire nalik talasima izazvanim bačenim kamenom i vertikalnih, što se penju do visina čiste etike-filosofije i/ili spuštaju do lavirinata zaumnog. Tek se u pokušaju sagledavanja totaliteta jednog čina, prošlosti koja ga je uslovila i budućnosti koju će izazvati, zaista može govoriti o (samo)određivanju prema okruženju ali sada izdignutom na nivo prožimanja mikro i makro kosmosa. Jedino je ovakav pogled na svekolikost dostojan mislećeg bića, posebno ako ga prati i samosvojan, neponovljiv  emotivno-intelektualan odgovor, u ovom slučaju u formi poezije.
            "Led i mleko" čini početno "Prirodno stanje" i šest segmenata-impresija "Orfia zemna", "Reprizna senka", "Motel u Pojatama", "Lovorov otrov", "Čini mesečine" i "Madona od studi". Svaki niz pesama nosi, u prvom nanosu, različita tematska interesovanja, od istorijske opšte-društvene zadatosti svačijeg trajanja na određenoj teritoriji, preko svagdanjih aktivnosti do promišljanja samog čina stvaranja. I intonacija glasa koji ispisuje stihove menja se, stepeni apstrahovanja su drugačiji, podložni promeni. Slike koje se ispredaju ponekad su oštro prepoznatljive, nalik crtežu, da bi, potom, kliznule u slobodu i približile se prozračnim akvarelima. Tačke sa kojih pesma polazi i na koje se vezuje mogu biti sasvim konkretne, Evropa, Dunav i Podunavlje, kupatilo, toalet papir, Lara Kroft, Rilke ali i vrlo pogodbene kao Bog, Toplota, Belina, Priviđenje, Svet, Ništa, Celina. Između ovih repera meandriraju tokovi asocijacija u pokušaju da se obuhvati sve pojedinačno i ugleda (ili barem nazre) velika, opšta slika egzistencije, razapete između dve strane hleba, od kojih je "jedna zlatna, jedna garna", između leda svekolikoga koji preti da zamrzne telo i duh i blagorodnog mleka što donosi toplotu i bliskost življenja. A svemu je izvor i uliv "tajni otvor na našoj koži" kuda "nepristupačni dokazi našeg prisustva / prolaze do samog naličja naših čula / i do neme savršenosti onoga što se ne da / da iskažemo. // Tako se taj koštac između naše kože / i, ne baš uvek našeg, ćutanja / mrzne kao vreli krstal / odsjajem spolja / odsjajem iznutra, / slobodno zatočen / zatočenički slobodan." Ali, ma koliko bili različiti, ponekad i suprotstavljeni, stihovi su, ispod površine, povezani upravo subjektom koji ih ispisuje; on je žiža do koje šaroliki utisci dolaze i u kojoj se sabiraju u jednu, jedinu boju - belu neponovljive ličnosti (i boju i mleka i leda).
            "Led i mleko" donose poeziju duboke raspetosti izuzetnog, nadarenog pojedinca između fizičkog i duhovnog; no, raspetost jeste koliko izvor tenzija toliko i nužnost, prirodno stanje takvog bića jer bez nje ne bi bilo kreativnosti već bi se potonulo u puku, nedostojnu bezličnost nagonskog životarenja.
(2004)
           

0 komentara:

Постави коментар

top