Odrediti se u prostoru, vremenu i
prema ličnostima sposobnost je koju psihijatri cene kao jedan od bitnih
elemenata duhovnog/duševnog zdravlja (nedostatak adekvatnog odnosa prema bilo
kom od segmenata povlači, u većoj ili manjoj meri, narušavanje i ostalih i vodi
u poremečaj-bolest). Naravno, sam pojam 'određivanja' tumači se krajnje
prosečno, odnosno ne traži se od subjekta ništa više do uvažavanja i poštovanja
određenih standarda i opštih mesta-obrazaca konkretnog društva; dakle, ne traži
se od običnog čoveka bilo kakva pronicljivost, domišljatost ili spekulativnost
kojima se gleda 'iza fasade'. Dovoljno je kretati se u okvirima 'zlatne sredine' i biti, po stručnom
mišljenju lekara, zdrav.
Pojedinaci
u ljudskoj vrsti obdareni su (ili osakaćeni) vanrednom osetljivošću na
nadražaje koje im okolina šalje, sposobnošću da se ne bude zaveden šarolikom
trivijalnošću svakodnevice i da se otkriju ili barem naslute duboke struje što
pokreću sveukupna dešavanja. Njihov usud težak je ali, istovremeno, nosi
mnoštvo blagodeti; među ovim teško-lakim mukama je i potreba za oblikovanjem
sopstvenih doživljaja u umetnička dela različitih 'sredstava' izražavanja.
Svako od njih (tonovi, boje, ples, reči, pokretne slike) ima sopstvene
prednosti i ograničenja kao i različit stepen univerzalnosti koji ga čini
dostupnim većem ili manjem broju konzumenata. Umetnost reči ima mnogo uži
'manevarski prostor' od slikarstva, muzike, filma ili plesa jer je vezana za
jezik kao medij/sistem sa svim unutrašnjim i spoljnim nedostacima (nedovoljna
preciznost pojmova s jedne i ograničenje na određenu zajednicu s druge strane).
No, sve to ne sprečava pisce da stvaraju, tražeći i iznalazeći mogućnosti da se
izraze.
Ovaj
možda (pre)apstraktan uvod bio je potreban da bismo načini kroki 'opšte
okoline' u kojoj postoji nova pesnička knjiga Radivoja Šajtinca (1949) pod naslovom "Led i mleko" jer je ona upravo pokušaj da se iz ugla
pojedinca, onog izvanrednog, odašlje niz impresija o svagdanjem. Ali, svagdanje
se ne shvata jedino kao niz običnih radnji na koje se odavno ne obraća pažnja,
pa se izvršavaju rutinski. Jer, iza bilo kog pokreta koji 'ide sam od sebe',
izgovorene ili (ne)promišljene fraze, postoji niz veza, horizontalnih, koje se
šire nalik talasima izazvanim bačenim kamenom i vertikalnih, što se penju do
visina čiste etike-filosofije i/ili spuštaju do lavirinata zaumnog. Tek se u
pokušaju sagledavanja totaliteta jednog čina, prošlosti koja ga je uslovila i
budućnosti koju će izazvati, zaista može govoriti o (samo)određivanju prema
okruženju ali sada izdignutom na nivo prožimanja mikro i makro kosmosa. Jedino
je ovakav pogled na svekolikost dostojan mislećeg bića, posebno ako ga prati i
samosvojan, neponovljiv
emotivno-intelektualan odgovor, u ovom slučaju u formi poezije.
"Led i mleko" čini početno "Prirodno stanje" i šest
segmenata-impresija "Orfia
zemna", "Reprizna senka", "Motel u Pojatama",
"Lovorov otrov", "Čini mesečine" i "Madona od studi". Svaki niz pesama nosi, u prvom nanosu,
različita tematska interesovanja, od istorijske opšte-društvene zadatosti
svačijeg trajanja na određenoj teritoriji, preko svagdanjih aktivnosti do promišljanja
samog čina stvaranja. I intonacija glasa koji ispisuje stihove menja se,
stepeni apstrahovanja su drugačiji, podložni promeni. Slike koje se ispredaju
ponekad su oštro prepoznatljive, nalik crtežu, da bi, potom, kliznule u slobodu
i približile se prozračnim akvarelima. Tačke sa kojih pesma polazi i na koje se
vezuje mogu biti sasvim konkretne, Evropa,
Dunav i Podunavlje, kupatilo, toalet papir, Lara Kroft, Rilke ali i vrlo pogodbene kao Bog, Toplota, Belina, Priviđenje, Svet, Ništa, Celina. Između ovih
repera meandriraju tokovi asocijacija u pokušaju da se obuhvati sve pojedinačno
i ugleda (ili barem nazre) velika, opšta slika egzistencije, razapete između
dve strane hleba, od kojih je "jedna
zlatna, jedna garna", između leda svekolikoga koji preti da zamrzne
telo i duh i blagorodnog mleka što donosi toplotu i bliskost življenja. A svemu
je izvor i uliv "tajni otvor na
našoj koži" kuda "nepristupačni
dokazi našeg prisustva / prolaze do samog naličja naših čula / i do neme
savršenosti onoga što se ne da / da iskažemo. // Tako se taj koštac između naše
kože / i, ne baš uvek našeg, ćutanja / mrzne kao vreli krstal / odsjajem spolja
/ odsjajem iznutra, / slobodno zatočen / zatočenički slobodan." Ali,
ma koliko bili različiti, ponekad i suprotstavljeni, stihovi su, ispod
površine, povezani upravo subjektom koji ih ispisuje; on je žiža do koje
šaroliki utisci dolaze i u kojoj se sabiraju u jednu, jedinu boju - belu
neponovljive ličnosti (i boju i mleka i leda).
"Led i mleko" donose poeziju
duboke raspetosti izuzetnog, nadarenog pojedinca između fizičkog i duhovnog;
no, raspetost jeste koliko izvor tenzija toliko i nužnost, prirodno stanje
takvog bića jer bez nje ne bi bilo kreativnosti već bi se potonulo u puku,
nedostojnu bezličnost nagonskog životarenja.
(2004)
0 komentara:
Постави коментар