„Na stazi
suza“,
novi roman Đorđa Pisareva (1957),
jednog od najzanimljivijih prozaista srednje generacije, zaključuje njegovu
trilogiju „Mapa izgubljenog sveta“ koju
čine i romani „Ponoć je u sobi uspomena“ (2005,
2010) i „A ako umre pre nego što se
probudi?“ (2009, 2010). Otuda su, naravno, odmah moguća (tako reći,
podrazumevaju se) dva načina iščitavanja novog romana: kao zasebne celine i kao
dela trilogije. Kako su romani trilogije koncipirani kao (relativno) zaokružena
dela-priče to je prvi način sasvim moguć i donosi čitaocu koji se za njega
odluči vanrednu literarnu avanturu kakve su retke u savremenoj srpskoj prozi
jer je priča istovremeno infantilno-bezazlena ali i višesmisleno-seriozna.
Početna postavka se može odrediti kao ultimativni pokušaj potvrde prošlosti
ljubavno-bračna veze koja nestaje. Dok muškarac tone u sebe-svoju mladost i
detinjstvo, nestajući tako iz bračnog i stvarnog života, supruga pokušava da
sebi potvrdi kako njegovo kretanje unazad ne uništava uspomene na zajednički
život. Napredujući, u svojoj nakani da sačuva prošlost, kroz prostor i vreme,
žena će ugaziti u svet i vreme izvan (ili između) svetova i vremena. Tamo će,
kao Alisa u (drugačijoj) zemlji čuda ili kao Doroti u poseti (nepoznatom) šarlatanu-čarobnjaku iz Oza, putovati kroz začudno-obične
predele, sve do prodavnice problema, i pokušati da u neobaveznim razgovorima,
reminiscencijama i slobodnim asocijacijama, svede račune življenja sopstvenog i
življenja dragog joj čoveka (inače pisca koji je osmislio radikalan koncept
pisanja dela zamišljanjem a ne zapisivanjem). Razbarušenost i lepršavost priče,
vrcave opaske i dijalozi, vinjete iz prošlosti (bogate detaljima u kojima
čitalac može da prepozna svoju, ličnu prošlost), kontrapunktiranje
trivijalno-materijalnog i duhovnog, važnog i nevažnog, htenja i njihovih
neostvarenja, slažu se u neodoljivi vrtlog koji traži aktivnog
saučesnika-čitaoca. Jer, zavodljivost teksta na momemte (kako priča odmiče)
iskušava osećaj realnosti kod čitaoca, odnosno stavlja pod znak pitanja
prećutni sporazum koji pisac i čitalac sklapaju u trenu kada se knjiga otvara i
počinje njeno otkrivanje - a koji kaže da će čitalac verovati piscu ako ovaj
uspe da ga ubedi u postojanje sistema u onome što piše (pod sistemom se
najčešće podrazumevaju funkcionisanja bezičnih principa uzrok-posledica). Piscu
uspeva da zavrti/uzdrma taj zdravorazumski osnov i tako natera čitaoca da
zastane i prelista prethodne stranice ne bi li, kako-tako, povratio ’tlo’ pod
nogama. Ipak, u samom finalu romana, linija priče se, napokon, izvija (čemu je
težila sve vreme) i, kako to mora da se desi, ujeda sopstveni početak
zatvarajući krug u kome život ulazi u / izlazi iz – knjige/knjiga/biblioteke.
Fantastika
i ’očuđavanje’ stvarnosti prepoznatljivi su Pisarevljevi
metodi postavljanja, gradnje i razvijanja priča. U romanu „Na stazi suza“ čini se da je načinio novi, produženi iskorak u tom
smeru, stavljajući na probu izdržljivosti sopstvene domišljatost kao i
spremnost čitalaca da prihvate njegovo poigravanje kako zapletom tako i samim
tkivom teksta. Rezultat je razgaljući roman u kome duhoviti pasaži vode u
krajnju ozbiljnost (i obrnuto) a realnost isklizava u fantazmagoriju.
Iščitavanje
novog romana u kontekstu trilogije dodaje ’samostalnim’ impresijama niz novih
rakursa tumačenja. Trilogija se, tako, može posmatrati kao trostepena
razgradnja koncepta vremena kao strele događaja (kako bi to definisali stariji
fizičari). Naime, prvi roman funkcioniše u manje-više
prepoznatljivo-uobičajenom (svakodnevnom) doživljavanju vremena
(podrazumevajući sadašnjost kojoj prethodi prošlost a sledi budućnost); u
drugom romanu „A ako umre pre nego što se
probudi?“ Pisarev se poigrava upravo pravolinijskim sledom događaja
istovremeno ulazeći u vode teorije relativiteta (koja prostor i vreme
prepoznaje kao dva lica istog fenomena) i gradeći životni prostor junaka/pisca
rekonstruiše i njegovo životno vreme. Konačno, „Na stazi suza“ kauzalnost se ukida a vreme za svakog junaka teče
različito, u suprotnim ’smerovima’. Eksperiment sa vremenom dozvoljava autoru
da, kao drugu karakteristiku trilogije, pripoveda iz različitih vizura i
drugačijim tehnikama - u prvom i trećem romanu ’pretežni’ junak je devojka-žena
a u drugom romanu je to muškarac. Prvi roman je ispisan u maniru zgusnute
realističke proze, sa manjim naznakama iskliznuća koja će u drugom romanu biti
u punom zamahu (smenjujući se sa realističkim pasažima/poglavljima) dok je u
finalnoj knjizi realizam sveden na odstupanja/izuzetke sred neobuzdane navale
apsurda i antikauzalnosti. U nameri da ispiše složenu sagu prostor/vremena koje
je, kako tvrdi naziv trilogije „Mapa
izgubljenog sveta“, pisac poseže za raznovrsnim literarnim taktikama i
strategijama, u rasponu od realizma do postmodernizma; pripovedački ton
prostire se od sveznajuće serioznosti pripovedača do humora, kalambura i lakog
cinizma. Otuda se u ovim romanima ništa ne podrazumeva i ne uzima ’zdravo za gotovo’ a Pisarev u ’Belešci o knjizi’ na kraju trilogije upravo insistira na otklonu
od apriornog podrazumevanja iza koga nema stvarnog sadržaja; sledstveno tome,
valja biti spreman na svakovrsna iznenađenja, zamke, varke, opsene i omame koje
ove knjige nude. No, nije li upravo takva, jedinstvena mešavina značenja i
vrednosti odnosno zapitanosti nad njima, duhovni odgovor na izazove Novog milenijuma koji iznova razmerava i
interpretira prošlost i nasleđe prethodnika? „Mape izgubljenog sveta“ jedinki i grupa verodostojan su, nadahnuti
i umetnčiki ubedljivi odgovor na pitanja (samo)određivanja u vrlom, novom,
’pronađenom’ svetu i vremenu.
(2011)
0 komentara:
Постави коментар