„Na stazi suza“, novi roman Đorđa Pisareva (1957), jednog od najzanimljivijih prozaista srednje generacije, zaključuje njegovu trilogiju „Mapa izgubljenog sveta“ koju čine i romani „Ponoć je u sobi uspomena“ (2005, 2010) i „A ako umre pre nego što se probudi?“ (2009, 2010). Otuda su, naravno, odmah moguća (tako reći, podrazumevaju se) dva načina iščitavanja novog romana: kao zasebne celine i kao dela trilogije. Kako su romani trilogije koncipirani kao (relativno) zaokružena dela-priče to je prvi način sasvim moguć i donosi čitaocu koji se za njega odluči vanrednu literarnu avanturu kakve su retke u savremenoj srpskoj prozi jer je priča istovremeno infantilno-bezazlena ali i višesmisleno-seriozna. Početna postavka se može odrediti kao ultimativni pokušaj potvrde prošlosti ljubavno-bračna veze koja nestaje. Dok muškarac tone u sebe-svoju mladost i detinjstvo, nestajući tako iz bračnog i stvarnog života, supruga pokušava da sebi potvrdi kako njegovo kretanje unazad ne uništava uspomene na zajednički život. Napredujući, u svojoj nakani da sačuva prošlost, kroz prostor i vreme, žena će ugaziti u svet i vreme izvan (ili između) svetova i vremena. Tamo će, kao Alisa u (drugačijoj) zemlji čuda ili kao Doroti u poseti (nepoznatom) šarlatanu-čarobnjaku iz Oza, putovati kroz začudno-obične predele, sve do prodavnice problema, i pokušati da u neobaveznim razgovorima, reminiscencijama i slobodnim asocijacijama, svede račune življenja sopstvenog i življenja dragog joj čoveka (inače pisca koji je osmislio radikalan koncept pisanja dela zamišljanjem a ne zapisivanjem). Razbarušenost i lepršavost priče, vrcave opaske i dijalozi, vinjete iz prošlosti (bogate detaljima u kojima čitalac može da prepozna svoju, ličnu prošlost), kontrapunktiranje trivijalno-materijalnog i duhovnog, važnog i nevažnog, htenja i njihovih neostvarenja, slažu se u neodoljivi vrtlog koji traži aktivnog saučesnika-čitaoca. Jer, zavodljivost teksta na momemte (kako priča odmiče) iskušava osećaj realnosti kod čitaoca, odnosno stavlja pod znak pitanja prećutni sporazum koji pisac i čitalac sklapaju u trenu kada se knjiga otvara i počinje njeno otkrivanje - a koji kaže da će čitalac verovati piscu ako ovaj uspe da ga ubedi u postojanje sistema u onome što piše (pod sistemom se najčešće podrazumevaju funkcionisanja bezičnih principa uzrok-posledica). Piscu uspeva da zavrti/uzdrma taj zdravorazumski osnov i tako natera čitaoca da zastane i prelista prethodne stranice ne bi li, kako-tako, povratio ’tlo’ pod nogama. Ipak, u samom finalu romana, linija priče se, napokon, izvija (čemu je težila sve vreme) i, kako to mora da se desi, ujeda sopstveni početak zatvarajući krug u kome život ulazi u / izlazi iz – knjige/knjiga/biblioteke.
            Fantastika i ’očuđavanje’ stvarnosti prepoznatljivi su Pisarevljevi metodi postavljanja, gradnje i razvijanja priča. U romanu „Na stazi suza“ čini se da je načinio novi, produženi iskorak u tom smeru, stavljajući na probu izdržljivosti sopstvene domišljatost kao i spremnost čitalaca da prihvate njegovo poigravanje kako zapletom tako i samim tkivom teksta. Rezultat je razgaljući roman u kome duhoviti pasaži vode u krajnju ozbiljnost (i obrnuto) a realnost isklizava u fantazmagoriju.
            Iščitavanje novog romana u kontekstu trilogije dodaje ’samostalnim’ impresijama niz novih rakursa tumačenja. Trilogija se, tako, može posmatrati kao trostepena razgradnja koncepta vremena kao strele događaja (kako bi to definisali stariji fizičari). Naime, prvi roman funkcioniše u manje-više prepoznatljivo-uobičajenom (svakodnevnom) doživljavanju vremena (podrazumevajući sadašnjost kojoj prethodi prošlost a sledi budućnost); u drugom romanu „A ako umre pre nego što se probudi?“ Pisarev se poigrava upravo pravolinijskim sledom događaja istovremeno ulazeći u vode teorije relativiteta (koja prostor i vreme prepoznaje kao dva lica istog fenomena) i gradeći životni prostor junaka/pisca rekonstruiše i njegovo životno vreme. Konačno, „Na stazi suza“ kauzalnost se ukida a vreme za svakog junaka teče različito, u suprotnim ’smerovima’. Eksperiment sa vremenom dozvoljava autoru da, kao drugu karakteristiku trilogije, pripoveda iz različitih vizura i drugačijim tehnikama - u prvom i trećem romanu ’pretežni’ junak je devojka-žena a u drugom romanu je to muškarac. Prvi roman je ispisan u maniru zgusnute realističke proze, sa manjim naznakama iskliznuća koja će u drugom romanu biti u punom zamahu (smenjujući se sa realističkim pasažima/poglavljima) dok je u finalnoj knjizi realizam sveden na odstupanja/izuzetke sred neobuzdane navale apsurda i antikauzalnosti. U nameri da ispiše složenu sagu prostor/vremena koje je, kako tvrdi naziv trilogije „Mapa izgubljenog sveta“, pisac poseže za raznovrsnim literarnim taktikama i strategijama, u rasponu od realizma do postmodernizma; pripovedački ton prostire se od sveznajuće serioznosti pripovedača do humora, kalambura i lakog cinizma. Otuda se u ovim romanima ništa ne podrazumeva i ne uzima ’zdravo za gotovo’ a Pisarev u ’Belešci o knjizi’ na kraju trilogije upravo insistira na otklonu od apriornog podrazumevanja iza koga nema stvarnog sadržaja; sledstveno tome, valja biti spreman na svakovrsna iznenađenja, zamke, varke, opsene i omame koje ove knjige nude. No, nije li upravo takva, jedinstvena mešavina značenja i vrednosti odnosno zapitanosti nad njima, duhovni odgovor na izazove Novog milenijuma koji iznova razmerava i interpretira prošlost i nasleđe prethodnika? „Mape izgubljenog sveta“ jedinki i grupa verodostojan su, nadahnuti i umetnčiki ubedljivi odgovor na pitanja (samo)određivanja u vrlom, novom, ’pronađenom’ svetu i vremenu.
(2011)


0 komentara:

Постави коментар

top