Svakodnevni život u 'normalnom' svetu (čitaj, tzv 'demokratski Zapad'; ovdašnja država ne spada, na žalost našu, u ovaj svet) pokazuje sve karakteristike uređenog, stabilnog i pouzdanog ustrojstva na koje se običan čovek-građanin-pripadnik srednje klase može osloniti; sigurnost podrazumeva redovno snabdevanje jeftinom 'ranom i džebanom', mogućnost dobijanja kredita i njihove otplate, nalaženja posla, platu, penziju, lečenje, planiranje letovanja i sl. Poneke trzavice (pre svih recesija i ono što nosi: inflaciju, nezaposlenost, sužavanje nekih baneficija) jesu baba-roge za pomenuti puk ali država insistira na svojoj sposobnosti da ih prevaziđe/pobedi. Ono što se, pak, dešava van 'demokratskog zabrana' (ratovi, gladi, bolesti, siromaštvo...), previše je daleko (u nekoj drugoj paralenoj stvarnosti koja se gleda preko TV-a) i nikada nije previše interesantno; a ukoliko, ipak, i utiče na mir odabranih (kao što je bio slučaj sa petrolejskim krizama ili tekućim ratom sa teroristima, Irakom i "osovinom Zla"), opet se od države očekuje da sredi te neugodnosti, ako je moguće što ekonomičnije i brže (jer je atraktivnost TV prizora 'naših pobedonosnih momaka' kratkotrajna i bledi pred raznim kvizovima, trač emisijama i serijama). Sve u svemu, Zapadni svet želi da bude neuznemiravan - pa šta košta neka plati neko drugi - i da traje - zauvek (pošto, zna se, nastupa kraj istorije). Ne računa, ozbiljno, da mu se nešto katastrofalno može desiti.
            Na podupiranju ovakvog svetonazora iz sve snage rade i sve umetničke korporacije Zapada: TV, filmska, strip i literarna industrija. Ostvarivanje zadatog cilja postiže se pozitivnim sadržajima (naši sređuju njihove-nevaljalce) s većom ili manjom dozom patnje u prvom delu priča (oni maltretiraju, kinje i muče pošteni svet, mrze ga i ubijaju sve dok se ne podigne duga ruka pravde i sredi ih). U listu nepodobnih i nepoželjnih, negde pri kraju, upisana je i Priroda; to je ono čudo koje, iako je pokoreno, tu i tamo preti poplavama, lavinama, tornadima, meteorima, zemljotresima, boleštinama... a i njoj, pre ili kasnije, doakaju dobri momci, ako ne oni mišičavi onda oni sa puno mozga (uz pripadajuće lepotice, plavokose i bujne ali skromne jer su čerke profesora ili medicinske sestre ili, čak - eto koliko je demokratija velika - i naučnice!).
            Međutim, kako su umetnici nepouzdane ličnosti (posebno ini van kompanija), sklone ekstremnim ponašanjima (neumereno piju i puše i svašta im pada na pamet; stoga bi valjalo stalno ih imati na oku), dešava im se da se, u dočaravanju moći druge strane, zanesu i preteraju pa tako, na kraju, nevaljalci pobede. Ovakvi slučaji baš i nisu poželjni ali, kad se već dese, valja ih iskoristiti koliko je to moguće. Nama ovdašnjima, u režiji 'slučaja komedijanta' trenutno su dostupna dva pogleda pomenuti problem: s jedne strane je roman "Ja sam legenda" nezavisnog Ričarda Metisona (u izdanju nove, fantastici okrenute beogradske kuće "Kojot") a s druge tekući bioskopski film "28 dana kasnije" režisera Deni Bojla.
            Metisonov roman iz 1954.g. bavi se poslednjim normalnim čovekom na svetu, pošto su ostali postali - vampiri. Iako su mu dani odbrojani, on pokušava da pruži otpor, danju ubija usnule vampire a noći provodi u kući-bunkeru. No, ni njegovi protivnici nisu bespomoćni pa, kad obična sila ne pomogne, 'podmeću' mu ono što mu nedostaje - ženu, vampiricu nove generacije koja se ne plaši svetla. Pred neminovnošću, njemu ostaje uteha da je, za nove stanovnike sveta, postao legenda. "Ja sam legenda" je deo podžanra naučno fantastičkih dela o propasti civilizacije, i to onih koja uzrok nalaze (pored atomske ili ekološke apokalipse, prenaseljenosti, globalnih pomeranja tla ili rasta temperature) u zarazama od kojih nema leka (a koje su neskrivljeno-zadesne ili izazvane ljudskom nepažnjom i pohlepom); od romana sa sličnim temama pomenimo "Zemlja ustrajava" Stjuarta (1949.), "Dan Trifida" Džona Vindhama (1951.) ili "Slepilo" Žoze Saramaga (poslednja dva su slična jer u oba skoro svi ljudi naprasno oslepe). Romani katastrofe bili su 1950-tih i 1960-tih vrlo česti i to posebno u Engleskoj (Vindhamov "Neman se budi" 1953.g, Kristoferovi "Smrt trave" 1956.g. i "Svet zime" 1962.g, Balardovi "Potopljeni svet" 1962.g, "Suša" 1964.g. i "Kristalni svet" 1966.g, Oldisova "Seda brada" 1964.g.); teoretičari ih vezuju za frustracije hladnoratovskom podelom sveta i strah od mogućeg novog rata. Američke verzije iste teme nalazimo u romanima  "Kantikulum za Lajbovica" Milera (1959.g.), "Dejvi" Pengborna (1964.g.), "Kolevka za macu" Vonegata (1963.g.), "Zeleno sunce" Harisona (1966.g.). Mada u slučaju Metisonovog romana, nema direktne ljudske krivice za propast civilizacije razrešenje je vrlo neugodno - model čoveka kakvom pripadamo silazi sa scene bez obzira na otpor. Ovakvo finale nije se dopalo tvorcima filma "Omega čovek" iz 1971.g., koji je, nominalno, ekranizacija romana, pa su ga izmenili toliko da se nazire barem neka nada za današnje ljude, ne želeći da previše frustriraju gledaoce i tako smanje zaradu. Prva ekranizacija romana, pod naslovom "Poslednji čovek na Zemlji", iz 1964.g, tešnje se držala predloška ali je bila iz slobodnije tzv B produkcije.
            Sličnu neugodnost hteli su da izbegnu i tvorci filma "28 dana kasnije" pa su na krajnje mračnu priču o grupici preživelih Engleza koja iz većih nevolja upada u još veće nakalemili optimističko finale. Scenario Aleksa Garlanda vrvi od već poznatih mesta: zaraza (za koju su krivi i državni naučnici i zeleni) od skoro svih u Engleskoj stvara podivljale zveri, momak koji se budi u bolnici luta pustim Londonom, sreće preživele, momka i devojku, bori se i beži, odlazi u svetionik u noći gde nalazi još preživelih, svi odlaze prema barikadi iz radio poruke. Nadalje sledi iznenađenje: tek što su se spasili od zaraženih, begunci sreću  poludele vojnike koji nisu zaštitnici reda već imaju svoje planove. Sledi još borbi na život i smrt u kišnoj noći i novo bekstvo, ovaj put u budućnost: momak, naprasno preživljava tešku ranu, devojke šiju veliki platneni natpis koji će biti viđen iz aviona (jer, Engleska je u karantinu a ostatak sveta, živ i zdrav, čeka da zaraženi samoinicijativno poumiru). Tako otužno zašećereni hepi-end stavlja znak pitanja na čitavu prethodnu priču i svodi je na egzibicijsko zanatsko poigravanje u cilju adrenalinske zabave. Ovakav stav sasvim lako se uklapa u ultimativno važeću šemu korporacijske umetnosti o relativizovanju bilo kakvog stavljanja pod znak pitanja valjanosti i opstanka tekuće prevlasti kapitalističkog Zapada. Što će reći, jeste da su se neki u jednom delu našeg sveta patili i mučili ali preživeli će biti nagrađeni povratkom u svet na koji su navikli i koji je živ i zdrav i večito mlad (uglavnom beo) i lep.
(2003)

0 komentara:

Постави коментар

top