Svakodnevni
život u 'normalnom' svetu (čitaj, tzv
'demokratski Zapad'; ovdašnja država
ne spada, na žalost našu, u ovaj svet) pokazuje sve karakteristike uređenog,
stabilnog i pouzdanog ustrojstva na koje se običan čovek-građanin-pripadnik
srednje klase može osloniti; sigurnost podrazumeva redovno snabdevanje jeftinom
'ranom i džebanom', mogućnost
dobijanja kredita i njihove otplate, nalaženja posla, platu, penziju, lečenje,
planiranje letovanja i sl. Poneke trzavice (pre svih recesija i ono što nosi:
inflaciju, nezaposlenost, sužavanje nekih baneficija) jesu baba-roge za pomenuti puk ali država insistira na svojoj
sposobnosti da ih prevaziđe/pobedi. Ono što se, pak, dešava van 'demokratskog
zabrana' (ratovi, gladi, bolesti, siromaštvo...), previše je daleko (u nekoj
drugoj paralenoj stvarnosti koja se gleda preko TV-a) i nikada nije previše interesantno; a ukoliko, ipak, i utiče
na mir odabranih (kao što je bio slučaj sa petrolejskim krizama ili tekućim
ratom sa teroristima, Irakom i
"osovinom Zla"), opet se od države očekuje da sredi te
neugodnosti, ako je moguće što ekonomičnije i brže (jer je atraktivnost TV prizora 'naših pobedonosnih momaka' kratkotrajna i bledi pred raznim
kvizovima, trač emisijama i serijama). Sve u svemu, Zapadni svet želi da bude neuznemiravan - pa šta košta neka plati
neko drugi - i da traje - zauvek (pošto, zna se, nastupa kraj istorije). Ne
računa, ozbiljno, da mu se nešto katastrofalno može desiti.
Na podupiranju ovakvog svetonazora
iz sve snage rade i sve umetničke
korporacije Zapada: TV, filmska,
strip i literarna industrija. Ostvarivanje zadatog cilja postiže se
pozitivnim sadržajima (naši sređuju njihove-nevaljalce) s većom ili manjom
dozom patnje u prvom delu priča (oni maltretiraju, kinje i muče pošteni svet,
mrze ga i ubijaju sve dok se ne podigne duga ruka pravde i sredi ih). U listu
nepodobnih i nepoželjnih, negde pri kraju, upisana je i Priroda; to je ono čudo koje, iako je pokoreno, tu i tamo preti
poplavama, lavinama, tornadima, meteorima, zemljotresima, boleštinama... a i
njoj, pre ili kasnije, doakaju dobri momci, ako ne oni mišičavi onda oni sa
puno mozga (uz pripadajuće lepotice, plavokose i bujne ali skromne jer su čerke
profesora ili medicinske sestre ili, čak - eto koliko je demokratija velika - i
naučnice!).
Međutim, kako su umetnici nepouzdane
ličnosti (posebno ini van kompanija), sklone ekstremnim ponašanjima (neumereno
piju i puše i svašta im pada na pamet; stoga bi valjalo stalno ih imati na
oku), dešava im se da se, u dočaravanju moći druge strane, zanesu i preteraju
pa tako, na kraju, nevaljalci pobede. Ovakvi slučaji baš i nisu poželjni ali,
kad se već dese, valja ih iskoristiti koliko je to moguće. Nama ovdašnjima, u
režiji 'slučaja komedijanta' trenutno
su dostupna dva pogleda pomenuti problem: s jedne strane je roman "Ja sam legenda" nezavisnog Ričarda Metisona (u izdanju nove,
fantastici okrenute beogradske kuće "Kojot")
a s druge tekući bioskopski film "28
dana kasnije" režisera Deni
Bojla.
Metisonov
roman iz 1954.g. bavi se poslednjim normalnim čovekom na svetu, pošto su ostali
postali - vampiri. Iako su mu dani odbrojani, on pokušava da pruži otpor, danju
ubija usnule vampire a noći provodi u kući-bunkeru. No, ni njegovi protivnici
nisu bespomoćni pa, kad obična sila ne pomogne, 'podmeću' mu ono što mu
nedostaje - ženu, vampiricu nove generacije koja se ne plaši svetla. Pred
neminovnošću, njemu ostaje uteha da je, za nove stanovnike sveta, postao
legenda. "Ja sam legenda"
je deo podžanra naučno fantastičkih
dela o propasti civilizacije, i to onih koja uzrok nalaze (pored atomske ili
ekološke apokalipse, prenaseljenosti, globalnih pomeranja tla ili rasta
temperature) u zarazama od kojih nema leka (a koje su neskrivljeno-zadesne ili
izazvane ljudskom nepažnjom i pohlepom); od romana sa sličnim temama pomenimo "Zemlja ustrajava" Stjuarta
(1949.), "Dan Trifida" Džona Vindhama (1951.) ili "Slepilo" Žoze Saramaga
(poslednja dva su slična jer u oba skoro svi ljudi naprasno oslepe). Romani
katastrofe bili su 1950-tih i 1960-tih vrlo česti i to posebno u Engleskoj (Vindhamov "Neman se
budi" 1953.g, Kristoferovi
"Smrt trave" 1956.g. i "Svet
zime" 1962.g, Balardovi
"Potopljeni svet" 1962.g, "Suša"
1964.g. i "Kristalni svet"
1966.g, Oldisova "Seda brada"
1964.g.); teoretičari ih vezuju za frustracije hladnoratovskom podelom sveta i
strah od mogućeg novog rata. Američke verzije iste teme nalazimo u
romanima "Kantikulum za Lajbovica" Milera (1959.g.), "Dejvi" Pengborna (1964.g.), "Kolevka za macu" Vonegata
(1963.g.), "Zeleno sunce"
Harisona (1966.g.). Mada u slučaju Metisonovog
romana, nema direktne ljudske krivice za propast civilizacije razrešenje je
vrlo neugodno - model čoveka kakvom pripadamo silazi sa scene bez obzira na
otpor. Ovakvo finale nije se dopalo tvorcima filma "Omega čovek" iz 1971.g., koji je, nominalno,
ekranizacija romana, pa su ga izmenili toliko da se nazire barem neka nada za
današnje ljude, ne želeći da previše frustriraju gledaoce i tako smanje zaradu.
Prva ekranizacija romana, pod naslovom "Poslednji
čovek na Zemlji", iz 1964.g, tešnje se držala predloška ali je bila iz
slobodnije tzv B produkcije.
Sličnu neugodnost hteli su da
izbegnu i tvorci filma "28 dana
kasnije" pa su na krajnje mračnu priču o grupici preživelih Engleza koja iz većih nevolja upada u
još veće nakalemili optimističko finale. Scenario Aleksa Garlanda vrvi od već poznatih mesta: zaraza (za koju su
krivi i državni naučnici i zeleni) od skoro svih u Engleskoj stvara podivljale zveri, momak koji se budi u bolnici
luta pustim Londonom, sreće
preživele, momka i devojku, bori se i beži, odlazi u svetionik u noći gde
nalazi još preživelih, svi odlaze prema barikadi iz radio poruke. Nadalje sledi
iznenađenje: tek što su se spasili od zaraženih, begunci sreću poludele vojnike koji nisu zaštitnici reda
već imaju svoje planove. Sledi još borbi na život i smrt u kišnoj noći i novo
bekstvo, ovaj put u budućnost: momak, naprasno preživljava tešku ranu, devojke
šiju veliki platneni natpis koji će biti viđen iz aviona (jer, Engleska je u karantinu a ostatak sveta,
živ i zdrav, čeka da zaraženi samoinicijativno poumiru). Tako otužno zašećereni
hepi-end stavlja znak pitanja na
čitavu prethodnu priču i svodi je na egzibicijsko zanatsko poigravanje u cilju
adrenalinske zabave. Ovakav stav sasvim lako se uklapa u ultimativno važeću
šemu korporacijske umetnosti o
relativizovanju bilo kakvog stavljanja pod znak pitanja valjanosti i opstanka
tekuće prevlasti kapitalističkog Zapada.
Što će reći, jeste da su se neki u jednom delu našeg sveta patili i mučili ali
preživeli će biti nagrađeni povratkom u svet na koji su navikli i koji je živ i
zdrav i večito mlad (uglavnom beo) i lep.
(2003)
0 komentara:
Постави коментар