PRENOS INVAZIJE VANZEMALJACA 60 godina od radio adaptacije „Rata svetova“ H. Dž. Velsa (1998)

U okviru dramskog programa radio mreže Kolumbija, tog 30, oktobra 1938.g, bilo je predviđeno emitovanje adaptacije poznatog romana „Rat svetova“ Herberta Džordža Velsa, u izvođenju trupe „Merkjuri teatar“, pod vođstvom mladog Orsona Velsa. Obzirom da je trupa više puta nastupala u adaptacijama poznatih dela fantastike, kakva su npr. „Frankenštajn“ ili „Drakula“, program je trebalo da bude standardnog kvaliteta. Međutim, 23-godišnji Vels imao je nameru da pokuša nešto novo: fasciniran jednim nedavnim događajem – propašću dirižabla „Hindenburg“ – odnosno radijskom emisijom koja je, sticajem nesretnih okolnosti, od prenosa svečanog dočeka postala direktan prenos katastrofe, Vels je sa scenaristom Hauardom Kohom, uradio slobodnu adaptaciju romana primerenu tadašnjem trenutku.

            Nakon uvoda pripovedača, reč je ’preuzeo’ spiker i pročitao sasvim normalnu vremensku prognozu da bi program nastavio sledeći spiker koji se javljao iz plesne dvorane i najavio nastup orkestra Ramona Rakela. Laganu muziku će prekinuti specijalni bilten o opažanju eksplozija gasa na Marsu koji se pretapa u „šlager koji večno traje – ’Zvezdanu prašinu’“ prenošen iz hotela Park Plaza u Njujorku. Potom se u program uključuje reporter koji intervjuiše profesora Parsona iz Prinstonske opservatorije. Posle muzičke pauze, javlja se reporter iz Grovers Mila gde je sa neba pao čudan, cilindričan objekat. Dok se u pozadini čuju policijske sirene i uzbuđena dovikivanja, on razgovara sa jednim očevicem a onda ’uživo’ prati otvaranje cilindra. Mikrofon ’hvata’ čudne zvuke pa krike. Reporter, užasnut, saopštava da je Zemlja napadnuta...

            Ostatak prvog čina drame čine neizmenična uključenja sa lica mesta i službena saopštenja te izjave policajaca, dijalozi artiljeraca i pilota na borbenim zadacima, uz mnoštvo smetnji i kakofoniju nedefinisanih šumova i zvukova rušenja, vozila u pokretu, panike... Zvučna slika dešavanja bila je toliko uverljiva da se lako mogla smatrati realnom. Drugi čin vratio se uobičajenom maniru radio drame. No, desetine hiljada Amerikanaca nije više sedelo kraj svojih aparata i slušalo finale priče već se dalo u paničan beg od Marsovaca. Policija a ponegde i vojska morali su čitave noći da intervenišu, smiruju uplašene, vraćaju ih kući i raskrčuju barikade i zagušene puteve.

            Neplanirani ’stvarnosni’ odjek drame potpuno je izbrisao njenu umetničku dimenziju. Vlasti, mediji i redakcijski savet oštro su reagovali i zabranili slična uznemiravanja naroda. Ni sam H. Dž. Vels nije bio oduševljen adaptacijom ali su dešavanja oko drame potvrdila njegovu raniju tezu da će elektro-talasni medij imati ogroman uticaj na svakodnevni život. Radio je do tada već uspeo da veže brojnu publiku, posebno u ruralnim oblastima gde je, posle početnog nepoverenja, izrastao u osnovnu vezu sa svetom; „Rat svetova“ dokazao je da je ta vezanost neraskidiva. Zahvaljujući svojoj neposrednosti, koja ne traži pismenost (kao novine i knjige), ni određene pripreme (kao odlazak u bioskop ili kupovinu publikacija), i celodnevnoj pristupačnosti i aktuelnosti, radio je prihvaćen kao ’glasnogovornik’ stvrnosti u svoj njenoj punoći: od politike, privrede do zabave. Brisanje vremenskog odmaka između događaja i informacija o njemu, od čega ’pati’ štampa, dodatni je kvalitet koji je Vels maestralno iskoristio. Ipak, Vels je napustio radio i posvetio se drugom mediju – filmu u kome će 1941.g. svoriti remek-delo za sva vremena – „Građanina Kejna“.

            U svetlu savremenih dešavanja Velsov dramski postupak pokazuje se i kao nesumnjiva medijska manipulacija. Radi postizanja zamišljenog cilja on je, koristeći dostupne mogućnosti radija, uspeo da konzumente ubedi u nešto što se, objektivno, ne dešava. Mada je namera bila umetnička, plemenita i pomalo ’presavesna’, u osnovi, šablon za obradu ciljne grupe – javnosti – isti je kao i kada su ciljevi prizemniji i pogubniji.

Mada se burna reakcija slušalaca često povezuje sa strahom od rata koji se nazirao u Evropi (a radio je krizu učinio bližom no i u jednom ranijem slučaju), ne treba olako odbacivati i naučno-fantastičnu stranu događaja. Naime, američko tržište je od polovine 1920-tih bilo zagušeno nebrojanim palp izdanjima koja su masovno donosile priče o zlim vanzemaljcima koji prete Zemlji. Očito da su takvi sadržaji imali prođu inače ne bi bili štampani niti naručivani od pisaca. Samim tim i ideja o postojanju života na drugim planetama zaživela je u širokim slojevima mlade populacije a nisu je mogli prenebregnuti ni stariji, što je veliki pomak u odnosu na ne tako davna vremena u kojima su nebesa naseljavali samo anđeli i njihov pretpostavljeni. Ne treba zaboraviti da je H. Dž. Vels za svoje Marsovce iskoristio krajem XIX veka široko raširene priče o životu na Marsu za šta su dokaz bili legendarni ’kanali na Marsu’ koje je teleskopom video/otkrio Persival Louel. To što je prihvatanje vanzemaljaca išlo zajedno sa ksenofobijom i antropošovinizmom pre svega govori o mentalnom sklopu čoveka, Kako bilo da bilo, ljudi ne bi bežali da nisu poverovali da Marsovci (hipotetični, nikad viđeni) dolaze i ubijaju i jedu ljude. Naravno, u liku Marsovaca stopili su se i nacisti i varvari i mračni demoni prošlosti ali deo je i, nesporno, originalno ovovremenski, dakle, naučno-fantastični.

(1998)