Četvrti roman Slobodana
Nenina (1950) potvrđuje da se ovaj autor, za sada, kreće u dva tematska
smera: jedan se bavi dalekoistočnim miljeom i pripadaju mu romani "Bagrem i čuvarkuća" i "Čajanka sa sudbinom" a drugi,
u romanima "Isus bez lica" i
"Hram i uzdanje",
judeo-hrišćanskim nasleđem. No, uprkos nominalnoj različitosti, kroz sve svoje
knjige Nenin istražuje fenomen odnosa
sila države/grupe, na jednoj strani društvene lestvice, i pojedinca/male grupe
kao (najčešće) njihove opozicije. Razlika u snazi ovih činilaca očita je ali
oslanjanje na otvorenu demonstraciju moći njene korisnike diskvalifikuje u
očima onih na koje se primenjuje, tako da su "poželjnije" suptilnije
metode vladanja i ostvarivanja svojih namera. Najzahvalniji je pristup u kome
se opšte prihvaćeni ciljevi neprestano zamagljuju i time odlaže njihovo
ispunjenje, što će, kao reakciju, izazvati zavere i pobune (u "Bagremu..." i "Čajanki...") ili konstantna
rivalstva većinske i manjinske grupe (u "Isusu...").
U "Hramu i uzdanju"
zatičemo krajnji stadijum ovog sukoba - sudar etablirane strukture i jedinke.
Naime, oslobođeni rob Hagi spoznaje
da nijedan od domova-naslednika Solomona,
uprkos obavezi, nema nameru da ponovo sagradi njegov hram, neprestano se
sakrivajući iza okoštalih fraza i institucija koje im (naslednicima)
omogućavaju da zadrže moć i stiču bogatstva. Hagijeva uverenja i snagu domovi-klanovi smatraće za pretnju svojim
pozicijama pa će biti "slepi" za njegove predloge jer menjaju
dotadašnji tok stvari i traže delanje na koje vladari nisu voljni/svikli.
Monopol na istinu, na prosuđivanje i presuđivanje pokušava se sačuvati i
manipulisanjem potomcima u cilju stvaranja "podobnog" spasitelja
čijom pojavom bi sve i dalje ostalo u "familiji". Otuda pojava
glasnika Hagija, koji svojim
pitanjima osporava čitava ustrojstva sile-vlasti i budi uspavane savesti, nije
poželjna i izaziva provale besa i nasilja.
"Hram..." prati Hagijevo odrastanje, ono
fizičko-racionalno ali i mističko te je, dakle, reč o svojevrsnom "bildungs romanu" o izuzetnom
pojedincu. On je neprestano na granici između stvarnog sveta koji ne razume i
nečega što oseća, što ga vodi, prikazuje mu se, daruje mu spoznaje, predviđanja
ali i moć ubijanja. Hagi ne uspeva da
kanališe, podredi svojoj volji, tu snagu tako da ne može da upravlja sudbinom
jer je ona već odabrana i određena. Zadatak da ubedi/natera moćnike da izgrade Hram on bira upravo koliko je i odabran
i ostvaruje ga uz pomoć Dečaka,
potpuno isključenog iz ovozemnog, i vojnika-ubice,
svog uronjenog i ovozemaljsku realnost. Hagi
je spona između sfera meterijalnog i spiritualnog i po svojoj racionalno
neobjašnjivoj obdarenosti parnjak je Pete
Pendita, junaka romana "Isus bez
lica". Očito da stanje/situacija spoja iskustva s ove i one strane
svesnog izuzetno interesuje Slobodana
Nenina.
Roman
"Hram i uzdanje" odiše
specifičnom mirnoćom te visokom koncentracijom podataka, naznaka i aluzija iz
istorije i religijskih učenja koje se intrigantno tumače i nadograđuju, što
zahteva budnu pažnju čitaoca ali zauzvrat nudi i nesvakidašnji umetnički
doživljaj.
(2001)
0 komentara:
Постави коментар