Slobodan Nenin (1950) po prvi put se oglašava zbirkom priča nastalih u saradnji sa dr.sci. Ljubišom Stojanovićem. Sve do sada objavljene Neninove belestrističke knjige jesu romani i to od najmanje 200-tinjak, preko (najčešće) više od 300-tinjak do gotovo 700 stranica. Ma koliko "debljina" knjige bila formalna odrednica bez značaja za sam sadržaj, obim svakako govori o širini autorske vizije, njegovom zamahu i, u krajnjem, načinu razmišljanja i koncipiranja dela. S druge strane (po)stoji pravilo-predrasuda(?) da dobri romanopisci ne pišu dobre priče kao što ni (poslužimo se sportskim primerom) trkači na duge staze najčešće nisu dobri sprinteri. Zbog svega rečeno bilo je vrlo zanimljivo čitati Neninove priče s predznanjem o njegovim vanredno interesantnim i kvalitetnim romanima.
            "Čvorovanje" čini šest celina, priča odnosno novela i sve one jesu nominalno odvojene celine, zaokružene u onome što pripovedaju, no, takođe, sve su povezane jednom niti, i to bitno određujućom za događanja te stoga ipak možemo govoriti o ovoj knjizi kao o svojevrsnom romanu u fragmentima ili "rastresitom romanu". Ta crvena linija-teza koja raste i razvija se iz segmenta u segment jeste da je ovozemaljski život, onaj razumni, vođen i usmeravan moćnim silama/bićima koja jezde beskrajnim prostorvremenom Univerzuma. Tvorac, preko svojih pomagača prati i, kada nađe za potrebno, usmerava tanane tokove čudesnog dara koji mi nazivamo (samo)svest. U tome mu pomažu razni izaslanici koji imaju zadatak da prepoznaju "simptome" razuma koji znači napredovanje određene vrste. Najbitniju ulogu u vođenju odabranih imaju Saputnici-Svetleća tela koja se otkrivaju odabranima i pomažu im u ispunjenju misija, bilo da je reč o prvim Homo Sapiensima ("Dozivači") ili delfinima ("Pesme kitova"), preko šamana osposobljenih da daruju plemenima oruđa i oružja ("Ogledalo"), slepog potomka Velikog Inke ("Čvorovanje") koji čvorovanjem kao načinom na koji se tada pisala istorija, otkriva svoje poreklo (a ono seže do Atlantide i njene propasti) ali i usmerava dalji razvoj svog naroda do, konačno, mladog Iše, Isusa Hrista, kome je zadatak ne samo iskupljenje jednog naroda već čitavog (ne)svesnog ljudskog puka ("Knjiga prestola")
            Tema dirigovane civilizacije izuzetno je često "upotrebljavana" kako u feljtonističko-spekulativnim knjigama mnoštva autora (najpoznatiji je svakako Erih fon Deniken) tako i u beletristici, najčešće onoj sa predznakom Naučna fantastika, u rasponu od prostodušnog senzacionalizma do poprilično uzročno-posledično doslednih teza. Neninove priče i ideje u njima, barem na prvi pogled, nastavak su onih ozbiljnijih opservacija ove teme; međutim na ovom "na prvi pogled" nivou sličnost se i završava jer se dalji razvoj ideja sa pukog materijalističkog terena penje u sfere duhovnog. Naime, jeste da se posredstvom Pomagača brže dolazi do sredstava uz pomoć kojih život postaje lakši što dovodi do razvitka društvenih odnosa, od plemena do država ali time se ne garantuje i duhovni napredak ljudi, njihovo naprasno poboljšanje, humanizovanje. Naprotiv, put do spoznaje ustrojstava okruženja vodi kroz izuzetne mentalne napore. Teškoće su tolike da će oni čiji su preci nekada bili obdareni ali su kasnije generacije izgubile tu sposobnost izumeti surove, naopake društveno-kastinske običaje čiji je zadatak da, s jedne strane, po mogućstvu povrate stare moći a, s druge strane, da ponište sve druge koji bi se mogli uzdići na stepenike koji državnim moćnicima nisu dostupni. Iako je ovaj pokušaj zaustavljanja namere Tvorca unapred osuđen na propast, što bi svako nepristrasan mogao lako otkriti, on se sprovodi i tako, ubijanjem izuzetnih, koči razvoj društva i čitave vrste. Uzdići se, međutim, iznad sopstvene nesposobnosti zahteva njeno priznanje što nije ni lako ni prijatno pa je smrt drugih beskrajno lakši način za skrivanje od Istine.
            Zbog ovakvih ustrojstava društva odabrani su osuđeni na skrivanje i težak rad u nemaštini što dodatno usložnjava njihov zadatak samospoznaje. A kad se prevaziđu te spolja nametnute granice pred mladim šamanom ili slepcem ili igračem surovih utakmica loptom ("Loptanje") ili Išom, otvaraju se sati, dani i godine učenja najtežih znanja već pohranjenih u njima. U dugim procesima mističke inicijacije u onostrano, spoljni svet se razlama i drobi kako bi se, ispod njega ukazalo pravo lice i značenje. Ovo odrastanje kroz spoznaju tajne u sebi i oko sebe očito jeste jedna od fascinacija Slobodana Nenina jer se pojavljuje u svim (ili gotovo svim) njegovim knjigama i omogućava mu da ispiše mnoštvo stranica iz kojih izbija lepota otkrivanja i razaznavanja ustrojstava tkiva sveta u kome junaci (i mi) postoje. Da bi se to egzotično, tanano i ezoterično dešavanje opisalo neminovno je prevazići jednosmerno pripovedanje događaja uranjanjem u složenu naraciju koja sadrži elemente analize, sinteze pa i pouke; otuda priče i same postaju fragmenti filozofskih razmatranja visokog stepena apstrakcije što, sveukupno, postavlja pred čitaoca zahteve koji prevazilaze napore kakve treba uložiti u savladavanje standardno nepretencioznog beletrističkog štiva. Nenin će ovoliko angažovanje nagraditi nesvakidašnjim doživljajem koji u svesti čitaoca ostaje ako ne trajno a ono svakako vrlo dugo, nagoneći ga da se ovoj knjizi vraća da bi potražio koliko moguće odgovore toliko i nova pitanja.
(2002)

0 komentara:

Постави коментар

top