Slobodan
Nenin (1950) po prvi put se
oglašava zbirkom priča nastalih u saradnji sa dr.sci. Ljubišom Stojanovićem. Sve do sada objavljene Neninove belestrističke knjige jesu romani i to od najmanje
200-tinjak, preko (najčešće) više od 300-tinjak do gotovo 700 stranica. Ma
koliko "debljina" knjige bila formalna odrednica bez značaja za sam
sadržaj, obim svakako govori o širini autorske vizije, njegovom zamahu i, u
krajnjem, načinu razmišljanja i koncipiranja dela. S druge strane (po)stoji
pravilo-predrasuda(?) da dobri romanopisci ne pišu dobre priče kao što ni
(poslužimo se sportskim primerom) trkači na duge staze najčešće nisu dobri
sprinteri. Zbog svega rečeno bilo je vrlo zanimljivo čitati Neninove priče s predznanjem o njegovim
vanredno interesantnim i kvalitetnim romanima.
"Čvorovanje" čini šest celina,
priča odnosno novela i sve one jesu nominalno odvojene celine, zaokružene u
onome što pripovedaju, no, takođe, sve su povezane jednom niti, i to bitno
određujućom za događanja te stoga ipak možemo govoriti o ovoj knjizi kao o
svojevrsnom romanu u fragmentima ili "rastresitom
romanu". Ta crvena linija-teza koja raste i razvija se iz segmenta u
segment jeste da je ovozemaljski život, onaj razumni, vođen i usmeravan moćnim
silama/bićima koja jezde beskrajnim prostorvremenom
Univerzuma. Tvorac, preko svojih
pomagača prati i, kada nađe za potrebno, usmerava tanane tokove čudesnog dara
koji mi nazivamo (samo)svest. U tome mu pomažu razni izaslanici koji imaju
zadatak da prepoznaju "simptome" razuma koji znači napredovanje
određene vrste. Najbitniju ulogu u vođenju odabranih imaju Saputnici-Svetleća tela koja se otkrivaju odabranima i pomažu im u
ispunjenju misija, bilo da je reč o prvim Homo
Sapiensima ("Dozivači") ili
delfinima ("Pesme kitova"),
preko šamana osposobljenih da daruju
plemenima oruđa i oružja ("Ogledalo"),
slepog potomka Velikog Inke
("Čvorovanje") koji čvorovanjem kao načinom na koji se tada
pisala istorija, otkriva svoje poreklo (a ono seže do Atlantide i njene propasti) ali i usmerava dalji razvoj svog naroda
do, konačno, mladog Iše, Isusa Hrista,
kome je zadatak ne samo iskupljenje jednog naroda već čitavog (ne)svesnog
ljudskog puka ("Knjiga
prestola")
Tema
dirigovane civilizacije izuzetno je često "upotrebljavana" kako u feljtonističko-spekulativnim knjigama
mnoštva autora (najpoznatiji je svakako Erih
fon Deniken) tako i u beletristici, najčešće onoj sa predznakom Naučna fantastika, u rasponu od prostodušnog
senzacionalizma do poprilično uzročno-posledično doslednih teza. Neninove priče i ideje u njima, barem na
prvi pogled, nastavak su onih ozbiljnijih opservacija ove teme; međutim na ovom
"na prvi pogled" nivou sličnost se i završava jer se dalji razvoj
ideja sa pukog materijalističkog terena penje u sfere duhovnog. Naime, jeste da
se posredstvom Pomagača brže dolazi
do sredstava uz pomoć kojih život postaje lakši što dovodi do razvitka
društvenih odnosa, od plemena do država ali time se ne garantuje i duhovni
napredak ljudi, njihovo naprasno poboljšanje, humanizovanje. Naprotiv, put do
spoznaje ustrojstava okruženja vodi kroz izuzetne mentalne napore. Teškoće su
tolike da će oni čiji su preci nekada bili obdareni ali su kasnije generacije
izgubile tu sposobnost izumeti surove, naopake društveno-kastinske običaje čiji
je zadatak da, s jedne strane, po mogućstvu povrate stare moći a, s druge
strane, da ponište sve druge koji bi se mogli uzdići na stepenike koji državnim
moćnicima nisu dostupni. Iako je ovaj pokušaj zaustavljanja namere Tvorca unapred osuđen na propast, što bi
svako nepristrasan mogao lako otkriti, on se sprovodi i tako, ubijanjem
izuzetnih, koči razvoj društva i čitave vrste. Uzdići se, međutim, iznad
sopstvene nesposobnosti zahteva njeno priznanje što nije ni lako ni prijatno pa
je smrt drugih beskrajno lakši način za skrivanje od Istine.
Zbog
ovakvih ustrojstava društva odabrani
su osuđeni na skrivanje i težak rad u nemaštini što dodatno usložnjava njihov
zadatak samospoznaje. A kad se prevaziđu te spolja nametnute granice pred
mladim šamanom ili slepcem ili igračem surovih utakmica loptom ("Loptanje") ili Išom, otvaraju se sati, dani i godine
učenja najtežih znanja već pohranjenih u njima. U dugim procesima mističke inicijacije u onostrano, spoljni svet se razlama i
drobi kako bi se, ispod njega ukazalo pravo lice i značenje. Ovo odrastanje
kroz spoznaju tajne u sebi i oko sebe očito jeste jedna od fascinacija Slobodana Nenina jer se pojavljuje u
svim (ili gotovo svim) njegovim knjigama i omogućava mu da ispiše mnoštvo
stranica iz kojih izbija lepota otkrivanja i razaznavanja ustrojstava tkiva
sveta u kome junaci (i mi) postoje. Da bi se to egzotično, tanano i ezoterično
dešavanje opisalo neminovno je prevazići jednosmerno pripovedanje događaja
uranjanjem u složenu naraciju koja sadrži elemente analize, sinteze pa i pouke;
otuda priče i same postaju fragmenti filozofskih razmatranja visokog stepena
apstrakcije što, sveukupno, postavlja pred čitaoca zahteve koji prevazilaze
napore kakve treba uložiti u savladavanje standardno nepretencioznog
beletrističkog štiva. Nenin će
ovoliko angažovanje nagraditi nesvakidašnjim doživljajem koji u svesti čitaoca
ostaje ako ne trajno a ono svakako vrlo dugo, nagoneći ga da se ovoj knjizi
vraća da bi potražio koliko moguće odgovore toliko i nova pitanja.
(2002)
0 komentara:
Постави коментар