ZAOSTAVŠTINA ZA NOVI MILENIJUM „Otklon, antologija crnogorske poezije druge polovine XX veka“ priređivači Milić Popović i Bogić Rakočević, izdavač DOB, Podgorica, 2000.

„(...) svako posmatranje zavisi od ličnih svojstava posmatrača (...) prema svemu što slijedi treba (se) odnositi sa dozom sarkazma – ako ne već i sa potpunom nevjericom“ napisao je Josif Brodski a priređivači antologije „Otklon“ te milsi, kao moto, stavili na početak svog dela, nateravši tako čitaoca da pre samog iščitavanja prihvati ili uvaži – s nevericom – ovaj stav. Zašto nevericom? Jer je uobičajeno da se antologije smatraju ozbiljnim, temeljno prostudiranim i pažljivo izvedenim poduhvatima koji ostaju, zbog svoje vrednosti, trajni reper svim potonjim generacijama. „Krivci“ za nastanak ove antologije, pak, zadržavaju pravo da njihovo viđenje nije sveopšte, da oni „poseduju određeni stepen realnosti“ ali da ne pretenduju na „potpuno svođenje računa“ (kome nisu ni težili). Čemu taj otklon, rezerva kad je umetnost carstvo subjektivnog (pošto se ne meri ni na metar ni na kilogram)? Zbog prevelike blizine objekta posmatranja? Možda. U umetnosti ono što je zaista vredno sagledivo je tek sa višedecenijske distance koja će destilovati (po opštem stavu) ono „pravo“ (ali je uvek prisutna sumnja da je neki autor ostao nepravedno nepriznat ili, čak, potpuno nepoznat, zatrpan ogromnom produkcijom). Mogući odgovor na zadršku nalazimo već na stranicama koje slede za motom, u predgovoru naslovljenom simbolično-problematično-posprdno „Trube“ u kome se skicira stanje na (bojnom) polju koje je predmet interesovanja, te se konstatuju istorijski koreni tj. nasleđe kao temelj na kome je počela gradnja kule nove crnogorske poezije. A taj osnov jeste epsko-romantičarsko-mitski uslovljen istorijskim položajem sredine u kojoj je nastao, da bi sa njega, u drugoj polovini XX veka, u decenijama mira i prosperiteta, krenula da niče neka drugojačija poezija te se sada, pred novim milenijumom, postavilo pitanje šta se uradilo, gde stiglo.

            Ovom antologijom, kao i nekim ranijim („Kvarenje omladine“, „So What?“), jasno je konstatovano zatečeno stanje, opterećujuća obaveznost tradicije od koje se generacije stasale u drugačijim uslovima pokušavaju otrgnuti zarad otvaranja prema novom vremenu i njegovim damarima. No, duboki koreni vekovnih vrednosnih sistema ne daju se tako lako raskinuti niti, u blažoj varijanti, modifikovati. Novo se uvek ispostavlja kako iskorak u izneveravanje amaneta predaka, posebno ako se na terenu gde je carevala ozbiljnost tipa „nacionalni identitet i opstanak“ pojave glasovi skloni postavljanju „neugodnih“ pitanja ili posprdnim dosetkama. Svakako da se vekovne kolotečine ne mogu, za 50 godina, preskočiti niti preusmeriti, odnosno da paralelno sa realnošću koju prepoznaju, prihvataju i potenciraju priređivači „Otklona“ egzistira još jedna bazirana na tradicionalizmu.

            Kako se vremenom društvene prilike i svet menjaju, napredak umetnosti ne može se zaustaviti – protivljenje tom procesu uspeće da ga uspori ali ne i spreči – te je promena u crnogorskoj poeziji evidentna i ogleda se u razbuktavanju mnoštva različitih poetika, što će dovesti kritičare i teoretičare pred novu dilemu: šta sve postoji i šta od toga vredi? Imperativu prevrednovanja prošlosti dodaje se onaj sagledavanja svekolikog dešavanja i njegovog ocenjivanja u rasponu od tekućih prikaza do antologija. Sve u svemu, mukama priređivača nigde kraja, sa sviju strana vrebaju ograničenja i iskušenja. Čak i sa osnovnim principom treba se izboriti – da li je ne-tradicionalizam beskompromisan ili su poželjna ublažavanja koja će u knjigu uvrstiti i autore kojima tradicija jeste inspiracija ali su od nje delom odmaknuti? S druge strane pitanje je koliki radikalizam i eksperiment mogu biti pravilno spoznati i ocenjeni?

            Rezultat svih dilema, njihovo razrešenje je u antologiji koja sadrži pesme 22 pesnika, rođena između 1941. i 1972. godine. Najzastupljeniji su autori rođeni 1950-tih, što je i razumljivo jer se njihova puna stvaralačka zrelost podudara sa posmatranim periodom; pesnici rođeni 1940-tih stasali su u razdoblju prelamanja, dolaska novog ali i još jakih struja tradicije – otuda njihov napor odupiranja starom svakako valja poštovati – dok su pesnici rođeni 1960-tih i mlađi oni od kojih se očekuje da budu spone sa novim milenijumom u kome će dati svoj maksimum. U odabranim pesmama odzvanjaju sećanja na mitsko ali i uranjanje u tkiva urbanog, novu melanholiju, pogledi obojeni  rok’n’rol kulturom, humorno-cinični odmaci, metafizičke dileme... Milić Popović i Bogić Rakočević, i sami pesnici okrenuti novim tendencijama i svrstani u neke druge antologije (u svojoj nisu zastupili sebe što je možda i nepotrebna skromnost), opredelili su se za umereniju radikalnost, što podrazumeva da su imali sluha i za pesnike u čijem delu novo nije poništilo već famoznu tradiciju, ali su pokušali i da ukažu na generacije koje dolaze. Naravno, moguće je stavljati primedbe na broj pesama kojima je poneko zastupljen ili na odabrane pesme koje ponekad ne odražavaju u potpunosti verno kvalitete odnosno preokupacije pojedinog autora (npr. nedovoljno je zastupljena naučno-fantastična poezija Slobodana Vukanovića, po kojoj je on jedinstvena pojava na crnogorskoj pesničkoj sceni); takođe se da konstatovati da su kod pojedinih autora pesme u „Otklonu“ iste sa onima iz antologije-izbora „So What?“ iz 1997.g. (postoji i velika podudarnost zastupljenih pesnika u obe knjige što je razumljivo jer se obe bave istim korpusom). No, sve izrečeno nikako nije „otežavajuća okolnost“ za „Otklon“ već tek moguća smernica za dalji rad koji uvažava osnovni uspeh antologije a on je u obuhvatanju, sagledavanju i sameravanju jedne vrlo aktivne i atraktivne pesničke scene.

(2000)