U MOGUĆEM ISKORAKU „Ko je taj čovek?“ Branislav Babić Kebra, izdavač Sorabia disk, 1992.

Zbirka pesama B. B. Kebre nastavak je tradicije ukoričavanja stihova i misli rokera, i još dalje u istoriji, svakovrsnih muzičara. Setimo se npr. srednjevekovnih trubadura, francuskih šansonjera pa Bulata Okudžave i L. Koena, pevača protestnih pesama B. Dilena, rokera Morisona i naših Štulića i Čorbe. Osnovni problem sa svima njima bio je i ostao: šta su oni? Umetnici reči ili muzike? Jer, poezija je odavno prestala da se samo peva, da bude deo veće muzičke celine, i postala samostalna, svela se-uzdigla na „muziku reči“, na produbljivanje svog verbalno-asocijativnog značenja.

            A R’n’R je jedinstvo teksta i muzike. Uvek se može desiti da jedan segment bude slab ali ako su oba dobra doživljaj je jedinstven (tu podrazumevam i one slučajeve kad jedan segment uspešno skriva manjkanosti drugog).

            Objavljivanje reči pesama uvek je, zbog tog jedinstva, manjkavo i ima značaj propratne pojave. Ritam u glavi diktira način čitanja reči. Takve pesme jednostavno ne postoje samostalno, bez muzike jer su se prvo pojavile u jedinstvu sa njom. (Zato se tekstovi i najčešće štampaju kao dodatak nosaču zvuka, kao skraćeni oblik nekadašnjih pesmarica koje su pored reči popularnih pesama sadržavale i note istih.) Konture Mona Lize uvek su samo priručan, za neku svrhu prigodan prikaz slike. A slika je celina!

            O preostalim pesmama, dakle onima koje nisu prvo otpevane, u takvim knjigama može se (ako ih uopšte ima) suditi samo sa književnog stanovništa.

            Tako stoje stvari i sa zbirkom poezije  B. B. Kebre.

            Pesme koje smo mogli da čujemo i koje su već u tom obliku ishvaljene od rok kritičara, ovako same, samo u tekstu, dosta se dobro drže – sasvim su korektne. Daleko ispod njih su pesme koje se (svesno ili ne, voljno ili ne) drže tzv. verističkog pesničkog izraza. Njihovo bavljenje svakodnevnim, čak i uz dobranu dozu psihodelinog gledanja na stvari, na nivou je rutinskog ispunjavanja stranica.

            Ono što preostaje je nekoliko pesama koje, na tragu nadrealizma, ređanjem asocijacija (takođe svedenih na okvire psihodelije i apsurda) uspevaju da stvore onu „muziku reči i značenja“. Takvi stihovi najbliži su književnosti sa velikim K. Ima u njima snage koja, bude li se radilo na njoj, može da raste. Ali, hoće li Kebra to?

            Da li je njegova namera da ostane dobar roker koji praši dobru muziku i čiji su tekstovi i-ha-haj odmakli od ostalih rokerskih (ne)dela?

            Da li Kebra želi da upliva u pesničko more i van plićaka?

            Hoći li „nepevani“ stihovi biti samo uzgredna zabava, neobavezna demonstracija mogućnosti, ili će, posle obećavajućeg početka, krenuti dalje u Književnost?

            Sada je negde između. I ovde i tamo. U mogućem iskoraku. Još nedovoljno definisan.

            Još uvek bez odgovora na pitanje: Ko je taj čovek?

(1992)