Sporo, oblačno i mutno prepodne na periferiji lepe ravničarske varoši
remeti kuckanje štapa deda Steve. Od
kako su minule letnje vrućine a noći se produžile i postale sveže vratila mu se
stara boljka pa ga ne pušta. Zato on, kad god oseti da je dovoljno jak, šeta
trotoarom da krv jače krene do vazda hladnih nogu. Ta cirkulacija mu je uvek
bila slaba strana a sad mu se, neki put, čini da su mu noge ne od mesa nego od
leda. I tako, korak po korak, stiže deda
Steva na ćošku kad tamo stoji ispisnik mu Pera, stari trgovac.
„Odmaraš se Pero, jelda?“
„Bogami baš se odmaram. Loše sam spavo noćas pa nikako da se razbudim.
A trebalo bi da odem do buvljaka. Baba naručila da kupim neke sapune i još neke
drangulije. Jeftinije je tamo al je mnogo daleko.“
„Pa, dal ti nije kasno da ideš sad?“
„Ma kakvi. Nije više kao pre. Sad tek oko osam otvaraju tezge. U sedam
stižu trgovci pa dok se raspreme. I oni se pogospodili. Ne vredi da idem rano
pa tamo da čekam. Ranije je u šest trebalo da se stigne ako oćeš nešto da
pazariš. Bilo prodavaca više nego mesta. A sad su dva reda tezgi prazna, možeš
da se juriš posred buvljaka.“
„Udarila sirotinja, šta ćeš? Nekad smo mislili da smo
sirotinja a gle sad gde smo stigli.“
„Jeste. Šta je svega bilo na buvljaku iz Rumunije, Švapske, Austrije,
Turske, Mađarske, Rusije i Bugarske... A sad, da nam nema Kineza neki se ne bi
ni obukli ni obuli.“
„Sad si me setio... Kad su prvi Kinezi došli, ima tome bar 15 godina a
može biti i više, prvo su prodavali na buvljaku onako sa zemlje, samo stave
najlon i iznesu drangulije. Sve šareno i lepo izgleda na prvi pogled i jeftino.
Narod se skupio i kupuje. E onda su glavni na buvljaku bili ovi naši što se sad
zovu Romi. Meni je komšija Bandi, kad je počelo s tim Romi, reko ’Nemoj ti mene
da zoveš Rom. To znači Čovek. Ja znam da sam Čovek. Al, kao što si ti Čovek i
Srbin tako sam ja Čovek i Cigan. Dobro, to nema veze... Naši ti se Romi naljute
na Kineze jer odvlače mušterije i malo-malo pa neki momci odu do njih, kao da
nešto kupe pa rasture robu ili neštu polome ili ukradu. Kinezi viču ali ne
smeju da pojure ove jer će onda da im sve pokradu. Trajalo je to neko vreme. A
ima kod buvljaka i jedan bife, onaj s nogu. Kad god sam išo na buvljak ja
svratim na jednu ljutu, pravu domaću. Tu je uvek bila milicija ali njih nije
mnogo interesovalo šta se dešava. I, jedan dan se desi da su Kinezi dobili
pojačanje, valjda im stigla familija. Kad evo ti Roma da opet pravu štetu. Taman
su oni krenuli da lome kad iskoče Kinezi. Počne guranje i tuča. Samo, Kinezi su,
može biti, mali ali nisu nevešti i počnu da mlate ove naše. Džabe su Romi
krupniji kad ovi znaju znanje. Potrajalo to par minuta, svet se iskupio kad
jedan mali Rom istrči iz buvljaka pa u bife. Ja baš gustirao rakijicu. Upadne
mali pa drekne iz sveg glasa ’Milicijo, pomagaj, ovi se karataju!’ Svi unutra
udare u smeh. A mali vrišti, kumi, zapomaže. Milicajci, šta će, odu da vide i
čas posla se vrate da dovrše piće. Kažu, sve je mirno, razbežali su se ovi što
započeli a ko da se sporazume s Kinezima... Tako je to onda bilo. A izgledalo
da Kinezi neće dugo da se zadrže. Danas nam i oni dođu skoro ko domaći. Već
može da se priča kako nam je bilo pre nego što su oni došli i od kad su oni
stigli. Samo što nama nikako nije bolje. Šta god političari na televiziji
obećavali sve nam je gore i gore i tome se kraj ne vidi. Jer, kad promeniš
program vidiš kako su svi krali i niko nije čist i pošten. Teško si ga nama, da
ti ja kažem.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар