ASTERIKS I OBELIKS - NOVI ŽIVOT?

Svet stripa uzdrmala je nova vest koja bi se vrlo lako mogla nazvati senzacionalnom - danas, tačnije 24. oktobra u knjižare stiže novi, 35. po redu, album stripa „Asteriks“ kao prvi koji nije uradio niko od originalnih tvoraca – Rene Gošini i Alberta Uderco. Naravno, bolje obavešteni ljubitelji znaju da je crtač Uderco (rođ. 1927) pre gotovo dve godine najavio da prestaje sa radom na stripu koji je proslavio njega i scenaristu Gošinija (rođ. 1926); Uderco samostalno crta „Asteriksa“ od Gošinijeve smrti, sada već davne 1977. godine. Ljubitelji avantura prgavog mališe Asteriksa i krupnog ljubitelja pečenih veprova Obeliksa, sa pratećom bulumetnom Gala, obaveznim Rimljanima i ostalim, sporednim akterima (sa sve nesretnim gusarima), prihvatili su Udercov rad kao prirodan nastavak stvaralačkog tandema koji je, sticajem okolnosti, spao na jedno slovo. Ali, promena koja će uskoro ugledati svetlost dana ipak je drastična, bez obzira što novopečeni autori, scenaristi Žan Iv-Feri (Jean Yves-Ferri) i crtač Didije Konrad (Didier Conrad) uživaju punu podršku vremešnog Uderca. Jer, ovim se potezom dira u jednu od ikona stripa koja je bila više od „priča u slikama“ - simbol očuvanja autorskog evropskog posleratnog stripa pred najezdom američkog korporativnog stripa. Generacije su odrastale sa ovim stripom, smejući se i učeći ponešto iz istorije, geografije ali i savremenih političkih dešavanja.

            „Asteriks“ se prvi put pojavio 1959.g. i u prvih pola veka svog postojanja osvojio najveći deo sveta, postajući klasik 9. umetnosti i jedna od ikona XX veka. Procenjuje se da je prodato između 350 i 400 miliona albuma ovog stripa prevedenog na više od 100 jezika. „Asteriks“ je na svoj osvajački pohod krenuo iz takođe legendarnog magazina „Pilot“ kao dete dva nadahnuta autora koji su uspeli da se savršeno dopunjuju od početne avanture. Svako od njih imao je već iskustva u stripu (Uderco je crtao pilotski serijal „Tangi i Laverdier“, Gosini je pisac scenarija za „Taličnog Toma“, „Iznoguda“) a i njihov zajednički rad, strip „Umpah Pah“ (1958-1962), bio je lepo primljen od čitalaca. „Asteriks“ je, pak, bio savršeni pogodak. Okvir priče danas je svima znan - Rimljani su osvojili čitavu Evropu osim jednog malog sela u Galiji; stanovnici tog sela, mada ne gaje uvek lepe dobrosusedske emocije i manire, u jednom su složni - po svaku brane svoju slobodu u čemu im pomaže i čarobni napitak koji im sprema njihov druid. Nominalni heroji priče su brkati mališa sa šlemom ukrašenim krilima i dobrodušni debeljko koji je, kao mali, upao u kazan sa čarobnim napitkom tako da mu taj stimulans više nije potreban pre tuča sa Rimljanima ili drugim nevaljalcima, odnosno kada nosi stećke ili preduzima druge junačke radove. Ovaj dvojac po potrebi lunja svetom, uglavnom Evropom ali i širim antičkim svetom, upoznaje lokalne običaje i deli pravdu. Broj epizodista u serijalu impozantan je i dostiže, kažu oni koji vole da broje i slažu podatke, 400 likova! No, koliko god da su likovi brojni svi su prepoznatljivi i ubedljivi što je uspeh kako vrcavog scenariste tako i delikatnog crtača. Mnogi teoretičari ukazuju na izuzetan osećaj za građenje priče i balansiranje tenzijama, odnosno vanredan humor koji je u rasponu od gega do složenih komedija karaktera pa i apsurda. Gali su često u situaciji da ne razumeju svoje goste ili domaćine (kada su oni u nekoj poseti), baš kao ni osvajače Rimljane ali se ova kulturološka razlikovanja pojavljuju i kao izvor smešnih situacija ali i razlog za druženje i izmirenje. Ono što se danas često određuje kao „pozitivan stav“ i „multikulturalnost“ konstanta je avantura Asteriksa i Obeliksa.

            Autori stripa nisu mogli (ali nisu ni želeli) da odole iskušenjima trenutka pa su u ovom stripu gostovali junaci-epizodisti koji su likom podsećali na aktuelne političare, glumce ili zabavljače iz šou biznisa; u ponekim epizodana ismevane su i karikirane aktuelne društvene i političke situacije u Francuskoj (i širom Evrope), što je dodatno razgaljivalo čitaoce. No, oni sa drugih kontinenata nisu razumevali ove finese ali su uživali u sjajnoj osnovnoj priči; i danas, više od pola veka kasnije, strip priče jednako su sveže i živahne mada su mnoge nijanse zapleta zaboravljene (osim ako ih neko ne objasni, što se dešava u luksuznim izdanjim albuma opremljenim obimnim predgovorima i fusnotama). Rečju, „Asteriks“ je strip koji je izdržao ispit vremena i postao klasik žanra i opšte kulture. Njegovoj popularnosti pomogli su i kratko i dugometražni crtani filmovi koji uglavnom nisu izneverili duh stripa; igrani filmovi nisu bilo tako ubedljivi ali su imali svoju publiku.

            Dakle, kad se sve uzme u obzir, nije čudo što se album „Asteriks u zemlji Pikta“ koji je kompletno delo novih autora očekuje sa pomešanima emocijama (mada se čini da strah i zebnja pretežu u odnosu na ljubopitljivost). Naravno, ni evropski strip nije imun na „prebacivanje“ popularnih junaka od originalnih autora do sasvim novih (američki strip ovu varijantu koristi bez ikakvih pardona). Rezultati ovih poduhvata različiti su - npr. „Avanture Spirua i Fantazija“ (sa legendarnim Marsupilamijem) u prvoj, Žižeovoj, inkarnaciji nisu bile popularne kao one koje je kasnije radio Frankvin dok se potonje verzije koje je radilo nekoliko autora nisu proslavile; drugačiji je slučaj sa novim autorima stripa „Blejk i Mortimer“ Van Hameom i Benoitom (originalni autor je Edgar Jakobs) koji su umeli da iznenade domišljatošću. Kako god bilo da bilo, novi Asteriks stiže; svim znatiželjnicima, kako onima koji znaju „pravog“ Asteriksa tako i onima koji će tek upoznati ovog junaka, ostaje da ga pročitaju/razgledaju i donesu sud o njegovim (ne)kvalitetima.

(2013)