U polupraznom jutarnjem autobusu za prestonicu, koga su nekada zvali i radnički jer je većina putnika išla na posao, sredovečnih putnik obraća se kondukteru: „Izvini, možeš da zamoliš majstora da malo utiša radio.“
            Kondukter lakonski odvrati: „Što, jel smeta muzika?“
            Iz zvučnika iznad sedišta baš bije jer zvuk mora da nadjača buku rada motora.
            „Pa, jako je. Plus se voditelji klibere kao da su pijani ili nešto drugo. Kome je još do tolikog smejanja u 6 ujutru kad se nije još ni razdanilo kako treba?“
            „Ih bre, ne može vama putnicima čovek da ugodi. Jedni bi muziku, veselu, domaću, da se razbude a drugima to smeta... Ko sve da vas pohvata u narav“, kaže kondukter i ode do šofera.
Putnik s druge strane prolaza pogleda za njim pa kaže: „Džaba ste mu pričali. Znam je ovog majstora, vozi bar 30 godina. Taj voli narodnjake i to da trešte. On je među prvima u autobusu imao radio pa je stalno slušao stanice sa narodnom muzikom. To je još bilo kako-tako jer su one divlje radio stanice imale mali domet. Ali, kad su mu ugradili kasetofon... više nije bilo spasa. Vukao je torbu punu kaseta sa sobom i kako sedne i kresne motor tako udare narodnjaci. To je bilo u vreme Hanke i Lepe Brene i Halida i Vesne i Zorice i drugih, bilo ih ko pleve, ko da ih popamti. Onda je najveći hit bila Šemsa. Kad ona objavi kasetu putnici su morali da slušaju od polaska do krajnje stanice. Majstor je samo okretao kasetu i puštao... Tamo pre oho-ho godina bilo je nedeljom popodne poselo na Kalemegdanu, pa je uživo išao prenos na radiju. Iskupi se silan narod pa peva a pevaju, bogami, i putnici u autobusu. Šta sam sve tada čuo. Čudio sam se kako je to neko snimio a drugi to vole. Nisu vredele molbe da se isključi muzika ili makar smanji ton. Kad se neko i pobuni - izbije svađa. Ti koji vole narodnjake uvek su u većini. Nisu samo šoferi bili krivi, imali su uvek dobru podršku putnika. Jednom su nekog čoveka svakakvim imenima nazivali a on bio u crnini, imao smrtni slučaj u familiji pa zamolio da malo stišaju muziku. A ako se buni neko, ne daj bože, lepše obučen, s kravatom, to se osuje i drvlje i kamenje na gospodina ili gospođu koji izvoljevaju i vređaju pošten svet i ako im se ne sviđa neka se voze kolima. Gore od toga je bilo samo ako se buni neko s dužom kosom. Onda je on drogos i padavičar i treba ga poslati u kamenolom...“
            „Poznato mi je. Ja sam se nadao da će, kad dođu mlađi ljudi, tu nešto da se promeni ali... Pre su narodnjaci kao bili za one sa sela a sad je turbo-folk i za selo i za grad. Svi to slušaju, retko je da neki šofer pušta zabavnjake. Mada, više i ne znaš šta je folk a šta nije.“
            „Šta ćete, šoferi su narodski ljudi. Od kad su došli ovi ce-de-ovi, sve je još jednostavnije. Ubaciš  disk i sviraj... Ima da se naslušaš i za izgubljene gaćice i za brusalter koji guši devojku, i da je neka bila pijana pa joj ne pomažu ni aspirini. Kako ne treba da računaš  na njeno poštenje. I da je onaj trebao da se ubije ispod šljive ili kruške... Svi samo piju, i muški i ženske, celu noć su po tim kafićima i splavovima. Posle teško umiru samo ne znaš dal od ljubavi ili mamurluka. A drugi se otvoreno švaleraju... Svakojake bezobraštine mogu da se čuju a da niko ne trepne. Samo zabava, opijanje i švaleracija... Kad bi neko sa strane slušao pomislio bi da je ovde i Sodoma i Gomora. Omladina to sluša pa misli da tako treba i, šta da pričam, vidite sami - svuda tuče i ubijanje i alkohol i droga po školama, silni razvodi, maltretiranje dece.“
            „Pa dobro, nije to sve od muzike, makar bila i turbo-folk.“
            „Tačno, nije samo muzika ali kad se sve skupi... Prvo puštaju reklame, kako je sve lepo, pa onda one pevaljke, provodi, skupa kola... Deca gledaju pa hoće i ona tako. A para nema, posla nema, sirotinja – kako da im to objasniš kad drugi imaju a ti nemaš da im pružiš? Nije to lako a nije ni dobro. Nama više skromnosti, svi se nešto sile da što više ugrabe.“
            „Nikome nije lako. Ni šoferima ni putnicima. A 100 ljudi – 100 ćudi. A znate onaj vic kad putnik viče „Majstore, pusti erkondišn“ a baba će „Nemoj sine, pusti neku našu domaću muziku“. Ne može svetu da se ugodi. Tako je bilo i tako će biti.“
            (2013)

0 komentara:

Постави коментар

top