MALE SIVE ĆELIJE PONOVO U IGRI – Literatura i biznis

Vest da su izdavačka kuča „Harper Kolins“ i naslednici Agate Kristi odabrali autora koji će nastaviti avanture jednog od najpoznatijih literarnih detektiva XX veka, ekscentričnog Herkula Poaroa, privukla je veliku pažnju javnosti jer je Agata Kristi čuvena po činjenici da je, posle Šekspira, najprodavaniji pisac svih vremena a njena popularnost opstaje i posle više od tri decenije od njene smrti (1976; rođena je 1890). Poaro je, pak, uz Mis Marpl, zaštitni znak Kristijeve i poslednji put se originalno pojavio 1974. u 39. Poaro knjizi-romanu „Zavesa: Poaroov poslednji slučaj“ u kome doživljava i srčani udar. Ova činjenica, uz potonju smrt spisateljice, činilo se da je stavila tačku na nove doživljaje Poaroa i definitivno ga preselila među besmrtne detektive. Ali... svet biznisa ne poznaje granice, kako one prostorne tako i one između života i smrti.  

            Sofi Hana, autorka nekoliko psiholoških trilera, ima čast i zadatak da oživi Poaroa na knjiškim stranicama i prema objavljenim izjavama ona je svesna i težine zadatka i svih privilegija koje stiče odabirom da takvo delo napiše. Naslednici i izdavač ovaj potez pravdaju željom da se delo Kristijeve ponovo nađe u žiži interesovanja nove publike i smatraju da bi autorica ovaj argument uvažila. Da li je to tako ili nije nećemo saznati ali treba zapaziti da će se pojava novog Poarovog doživljaja, smeštenog u 1920-te, dakle na početak njegove karijere (pa sa njim neće biti ni pukovnik Hejstings ni policijski inspektor Džap), poklopiti sa okončanjem TV serije po romanima i pričama o Poarou, koga briljantno glumi Dejvid Suše; može li biti bolje prilike za novu Poaroovu avanturu od trenutka u kome su sva postojeća dela o njemu ekranizovana? Ovakav „tajming“ uz medijsku halabugu garantuje da će se knjiga prodavati a za očekivati je da će brzo uslediti i ekranizacija, za mali a, možda, i za veliki ekran, zašto da ne? Bude li Sofi Hana iole uspešna u svom nastavljanju doživljaja prpošnog Belgijanca, gurmana i cepidlake, koji kao najmoćnije oružje ima svoje „male sive ćelije“, zainteresovanima se smeši par romana i TV serija. Jer, činjenica je, potvrđena na nekolikim Internet forumima koji reaguju na vest o nastavku Poaroa, da većina diskutanata uopšte nije čitala romane ali da je više puta odgledala sve epizode TV serije (i eventualno neki od celovečernjih filmova). TV serija je ključni segment Poaroove široke popularnosti u ovom trenutku; masovna čitanost i prodaja dve milijarde knjiga fakti su iz jednog drugog vremena, pre „digitalne ere“. Iz tog se razloga malo priča o umetničkom i etičkom smislu i opravdanosti nastavljanja Poaroa, a ni malo o sposobnostima nove spisateljice da nastavi original. O tim pitanjima se više raspravljalo 1989.g. kada je Robert B. Parker (1932-2010) dovršavao poslednji (osmi) roman Rejmonda Čendlera „Pudl Spring“ jer je Čendler (1888-1959) važio za dobrog pisca a ne zanatliju; ekranizacija Čendlerovih romana bilo je malo i to samo u celovečernjim, bioskopskim filmovima pa taj nivo popularnosti nije bio pretežan. Ipak, roman je dovršen i uglavnom pokupio pozitivne kritike, mada dilema sme li se dirati u delo pokojnog autora iz bilo kakvog razloga nije rešena.

U slučaju Džemsa Bonda, situacija je bila drugačija - svi romana Jana Fleminga (1908-1964) ekranizovani su a posle su pisani i originalni scenariji (neki bazirani na Flemingovim beleškama i skicama) pa je Bond uspešno prevažišao svog tvorca i pojava njegovih knjiških avantura koje su ispisali drugi pisci nije izazvala preterano negativnih reakcija (uostalom, Flemnig je možda umeo da smisli dobar zaplet ali nije bio vešt i darovit stilista). Odluka bosova koji upravljaju izdavačkim kućama da Bond i dalje živi, ljubi i (sa dozvolom) ubija, bila je dobar poslovni poduhvat koji je doneo povećanje zarade, jedinog merila uspešnosti u svetu korporativne umetnosti. Dodatni argument za ovakav potez bila je i navodna odluka fondacije koja brine o Flemingovom delu da autor koga oni odaberu napiše novi Bond roman. Ista priča se dešava i sa Šerlokom Holmsom Artura Konana Dojla (1859-1930) – fondacija zaključi da u ime povećavanja interesa za Holmsa odabrani pisac treba da napiše novi roman. Time je pribavljena medijska pažnja, stvorena atmosfera iščekivanja i osigurana zarada barem za prvo izdanje; šta će dalje biti zavisi od ćudi tržišta i razmažene publike. Holms je, inače, nastavljan u raznim medijima: broj knjiga u kojima je on junak a napisali su ih drugi autori dug je i ne podrazumeva samo „ozbiljne“ romane već i parodije; na ranije filmske verzije nastavlja se ona u režiji Gaj Riči dok nova TV serija izmešta Holmsa u tekuću sadašnjost. „Legalni“ i ovlašćeni romani-nastavci o ekscentičnom, manično-depresivnom Holmsu trude se, s promenjivim uspehom, da kopiraju Dojlov spisateljski manir.

            Sa nastavcima ipak ne ide uvek glatko – setimo se spora oko nastavljanja dela Marija Puza o Don Korleonu; filmska kuća „Paramaunt“ usprotivila se objavljivanju romana o mladim danima i usponu budućeg Kuma, smatrajući da će to ugroziti njihovu franšizu (ili je kompanija želela da se ogrebe za malo budućeg profita). Treba reći da trend nastavljanja doživljaja popularnih junaka nije nov i da je poznat u američkoj korporativnoj strip industiriji još od prve polovine XX veka. Brojni su strip heroji prešli u ruke nastavljača posle smrti originalnih autora ali i pre toga jer je kocept autorskih prava drugačiji – autori su prodavali svog junaka i gubili prava na njemu; poznat je slučaj autora Supermena koji od profita koji je ovaj zaradio jedva da su dobili nešto. Strip nastavake iz pera drugih autora dobili su i Tarzan, Flaš Gordon, Princ Valijant, Fantom, Betmen... Ni u svetovima popularne literature nastavljanje dela preminulog autora nije nepoznato. Početkom 1990-tih pojavio se nastavak legendarnog romana „Prohujalo sa vihorom“; uprkos oštrih kritika roman je prodat u par miliona primeraka (publika je želela da sazna dalje sudbine junaka) a kasnije je snimljena i TV serija; objavljen je i drugi nastavak (u prvom je glavna junakinja bila Skarlet a u drugom šmeker Ret Batler). Posle smrti Edgara Rajsa Barouza (1875-1950) napisano je nekoliko nastavaka priča o Tarzanu, gospodaru džungle; jedan od najuspešnijih nastavaka napisao je Filip Hoze Farmer (1918-2009), proslavljeni autor naučne fantastike (koji je napisao i nastavak romana o Doku Sevidžu zvanom Bronzani čovek, junaku popularnom u prvoj polovini XX veka). Objavljeno je više knjiga sa pričama o Konanu varvarinu, koje su napisali drugi pisci a ne Robert Hauard (1906-1936). Legendarnu sagu o Dini, peščanoj planeti, Frenka Herberta (1920-1986) nastavio je (ne preterano uspešno), u 10-tak knjiga (do sada), njegov sin Brajan u saradnji sa piscem Kevinom Andersonom. Naučno fantastični serijal o Zadužbini koji je pisao Isak Asimov (1920-1992) nastavilo je, u seriji knjiga, nekoliko poznatih autora. Poznati Arsen Lupen, lopov-džentlmen, stvoren iz pera Morisa Leblana (1864-1941), nastavio je, tokom 1970-tih, svoju raboru u čak pet knjiga koje je napisao poznati francuski dvojac krimića Boalo-Naseržak (svojevrsni je kuriozum da je Leblan 1908.g. objavio knjigu u kojoj se sreću Lupen i Holms). Za očekivati je da za koju godinu neko reši da nastavi aktivnosti Majka Hamera; nešto u tom smislu se dešavalo sa TV serijom o ovom junaku, rađenom još za života Mikija Spilejnija (1918-2006). Pošto prođe dovoljan broj godina od Spilejnijeve smrti neko će već posegnuti i za njegovom slavom. Za sada još niko ne poseže za inspektorom Megreom Žorža Simenona (1903-1989) ali to ne znači da uskoro neće. Poaro je, eto, ponovo bačen u svet profita i sada je pitanje dana kada će se to desiti i simpatičnoj bakici Mis Marpl. Biznis ne preza ni pred kim i ništa mu nije sveto. Sve što se može pretvoriti u zaradu biće u tu svrhu i upotrebljeno. Tu nema sentimentalnosti, poštovanja prema pokojnom autoru i sličnih obzira. Novac je jedino bitan makar to značilo kaljanje nečijeg dela. Nastavci su, dakle, uvek u modi. Pa, ko voli – nek izvoli...

(2013)