Deda Pera, stari trgovac, ispred prodavnice na periferiji lepe
ravničarske varoši, ugleda svog ispisnika, deda Mitu, pa mu priđe: „Zdravo Mito, kako si?“
„Pa, da ti pravo kažem, nisam najbolje.“
„Što, da te ne boli nešto? Pritisak opet skočio? Il je
tvojoj babi loše? Loše je ovo vreme za nas matore i bolesne.“
„Nije ništa od toga nego nam je unuk opet pao na vozačkom ispitu. To mu
je već treći put. Otac i mati mu se jede a kako i ne bi kad to polaganje košta
silne novce. I unuk se nervira, kaže da je za sve je kriv semafor.“
„Kako to?“
„Pa, izgleda da se pokvario pa je unuk čekao da se upali zeleno a ono
nikako da se upali. Iza njega počeli da trube a dete nije znalo šta da radi. Na
kraju je onaj iz komisije rekao da vozi i kad su se vratili tako odakle su
pošli, odmah su mu rekli da je pao. A nije on kriv što je semafor neispravan.
Nisu ih učili šta da radi kad se to desi.“
„Eto ti ga sad. I kad sam ja polagao semafor je bio najstrašniji. To je
bilo tamo početkom 1970-tih... ih, ko da je sto godina prošlo. Onda su
postavili prvi semafor u centru grada. To je bilo pravo čudo i za pešake i za
vozače a za one koji su polagali vozački – najgori strah. Em je to novo em ima
svakakvih petljancija – te zaustavi pre bele linije, te čekaj pa onda kreni...
Ljudima se gasili motori, neki su povlačili ručnu pa posle zaboravljali da je
puste. Nekima se činilo da će zeleno
samo da trepne pa su kretali jako brzo. A bilo je i onih što su čekali, valjda
da bi bili sigurni da zeleno neće da se predomisli i vrati u crveno. Kažem ti,
silne petljancije. Još kad je ono trepćuće žuto – kose da počupaš od muke. Dobro,
ni pešaci se nisu uvek snalazili al oni nisu polagali ispit. Dolazili su i iz
okolnih mesta učenici da ovde vežbaju kako treba da se savlada taj semafor i
svima je to bila muka a nisi imao nekog starog šofera da pitaš za savet. Onda
nije bilo puno privatnih kola pa da se vežba posle nastave a niko nije ni smeo
da vežba u centru grada bez instruktora. Muka, kažem ti. I to je trajalo neko
vreme a onda...
Uvek se neko
doseti kako da se ispomogne pa je naš samafor naglo počeo da se kvari dan ili
noć pred polaganje vozačkog. Bilo je mangupa koji gurnu neku žicu ispod onog
poklopca za struju, u stubu semafora, izbije kuršlus i semafor ne radi pa nemaš
brige sa njim na ispitu. Par puta su, sećam se, klinci razbijali ona crvena i
zelena svetla... To je došlo dotle da su pored semafora postavljali jednog
milicajca da ga čuvu dan i noć pred ispit.
Posle smo se
svi navikli na semafore i sad kad ne rade ispadne krkljanac na raskrsnici. Oni
koji su znali kad ko ima prednost – zaboravili su a još više je onih koji to
nisu ni naučili. A šta se radi kad svetlo na semaforu samo gori i ne menja se,
pravo da ti kažem, ne znam a sigurno je da to ne znaju ni vozači pa se snalaze
onako „iz malog mozga“. Kako god okreneš, unuk ti baš nije imao sreće. Čist
baksuz ga spopao. Stare babe bi rekle da je, pre ispita, trebalo da obuče naopako
gaće ili majicu protiv uroka i baksuza al, sad, šta je tu je... Ne ide sve kako
planiraš. Kud bi nama bio kraj da nam je sve išlo kako smo hteli? Zato moraš,
pre ili posle, da naučiš i tu školu. Spremiš se, izađeš na ispit, uradiš sve
što možeš a šta će na kraju da ispadne - to nije na tebi nego na nekom drugom.
Bogami, treba neki put i sreća da te pogleda, ništa ti ne vredi bez nje.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар