Razvoj
nauke koji ubrzano i bespovratno menja svet, stavio je na velike muke svekoliku
Umetnost. Globalno uspostavljanje
nove, tehnološke, haj-teh, civilizacije kao krune procesa započetog Industrijskom revolucijom, od kada, po
pravilu geometrijske progresije, ubrzava zahvatajući sve šire oblasti
življenja, bitno menja položaj čoveka, kao jedinke i vrste, u sadašnjem
trenutku i onima koji dolaze. Međutim, uprkos promeni parametara koji definišu
i određuju egzistenciju, u etabliranoj se Umetnosti
i dalje oseća određena nelagodnost pa i odbojnost prema novinama. Kao da se sve
one dešavaju previše brzo i čine se pojedinim umetnicima previše kratkotrajnim
i varljivim spram opštih i večnih tema kojima oni nameravaju da se bave. Tako
na delu postaje očigledan određeni stepen konzervativizma tih umetnika kome je
koren u zatvorenom i okoštalom shvatanju same Umetnosti. Neosporno je, naime, da se Umetnost, u svim svojim oblicima, bavi „večitim i opštim“ temama
ljudske egzistencije i taj bazični nivo prepoznatljiv je u svim umetničkim
tvorevinama, u svim epohama i kulturama. Ono što je različito jesu pojavni
oblici, tj. onaj sloj dela koji je uslovljen konkretnim vremenom, društvom i
pojedincem koji stvara. No, kako istoriju čovečanstva možemo sagledati kao niz
sistema organizovanja života koji se neprestano i sve brže menjaju, desilo se,
ili bolje rečeno, dešava se da se spoljno okruženje umetnika menja tako snažno
i radikalno da on ne može da ga prati-spoznaje. Tako stvaralac (pre svega
mislimo na etablirane, one koji zagovaraju proverenu statičnost kao zalog
trajnosti i vrednosti) dolazi u raskorak sa sopstvenim vremenom što može da
rezultira pomenutim konzervativizmom koji ume da se prerušava (npr. u lokalističkim
nišama) pred globalnim procesima; sledstveno tome i autori koji pokušavaju da
sagledaju širine promena bivaju skrajnuti i nipodaštavani.
Poezija kao kraljica Umetnosti reči pretenduje na vrhunske uzlete i senzacije te je, po
prirodi stvari, bliža idealu večitih vrednosti, što, opet, podrazumeva i veću
rezervu prema trenutnom i novom. Otuda je „poetsko“
bavljenje napretkom nauke i tehnike i promenama koje one donose bilo svedeno na
izdvojene pokrete i pravce apartne od etablirane matice (koja još zazire i od Dadaizma i Nadrealizma koji su proslavljali Homo ludensa, skriveni, neobuzdani lik stvari koji je nedovoljno
akademski „ozbiljan“ mada Nadrealizmu
nije bila strana i nepoznata revolucija u psihologiji i psihijatriji s početka
XX veka; sličan je bio odnos i prema Futuristima
i sličnim zagovornicima tehnološkog napretka kapitalističkog društva).
Čini
se da su za većinu umetnika neinteresantna bilo kakva dešavanja u svetovima
nauke te oni na njih ne obraćaju pažnju iako su koreni promena čitavih ustrojstava
u kojima živimo upravo u njima. Ponekad se može steći utisak da u krugovima etabliranih
umetnika kruži - bauk Nauke.
*
Scijentizam, pesnički pravac koji je svojim prvim
knjigama zacrtao Miroljub Todorović
*
Iako
je intelektualno-umetnička zavodljivost prostora, koji su otvoreni razvojem Nauke, ogromna, ona je gotovo potpuno
ostala bez odjeka u etabliranim Umetnostima.
Jedino mesto na kome ove teme opstaju jeste žanr naučne fantastike koji je, u akademskim krugovima, bez obzira na
svoje kvalitete (a oni su, kao i svuda, različiti, od bezvrednih do
remek-dela), prezren kao paraliteratura
(posebno kod nas, pošto se situacija po tom pitanju u svetu menja u pravcu
priznavanja “ravnopravnosti”, umetničke i vrednosne, naučnoj fantastici).
*
Putovanje
u svemir, na druge planete, znane su teme književnih dela iz antičkog doba,
počev od Lukijana Samosaćanina.
Brojni autori su se otisnuli u kosmičke avanture upotrebljavajući razna
sredstva (materijalna ili spiritističko-ezoterijska), što je bio pokušaj da se
zadovolji želja za otkrivanjem novog, nepoznatog, nedohvatljivog, onog što je
iza i izvan. Naravno, podsmeh je bio stalni pratilac ovakvih dela.
*
Tek
u XX veku kada su fizika, tehnologija i kosmologija učinile kosmička putovanja
verovatnim (a zatim ih i ostvarila), vekovima stara ideja dobila je podlogu u
realnosti. Istraživanja sve savršenijim sredstvima otkrivala su i otkrivaju
mnoštvo gotovo fantastičnih pojava (kvazare, crne rupe, bele patuljke,
pozadinsko zračenje, nebrojane galaksije, planete koje kruže oko drugih
sunaca...). Korpus ovih znanja prate i brojne teorije i hipoteze na njima
zasnovane. Naučna fantastika korista
dostupna znanja i ugrađuje ih u svoj “svemirski” segment. Mašta se nadovezuje
na ono što je poznato i hrli dalje. (Naravno, još uvek postoje i dela koja se
ne obaziru na nauku u svojim pričama, kao što ima i onih koja upravo
insistiraju na naučnoj utemeljenosti činjenica kojima barataju.) Nauka je, u svakom slučaju, promenila
mnoge kanone ovog žanra, uspostavila nove redove veličina po kojima se određuje
postojanje, a konkretni uspesi astronautike dali su ovim delima dodatnu dozu
uverljivosti.
*
Todorovićeve poeme nose u sebi spoznaju o
nepostojanju odnosno prestanku neprikosnovenosti čovečanstva u Svemiru, o moćnim zakonima po kojima je
sazdano i ograničeno, po kojima funkcioniše ono i čitav Univerzum što se širi u nepojmljiv beskraj. U tim i takvim okvirima
putovanja kroz “sekundarno okruženje”, na druge planete, nužna su kako da bi se
otkrilo ono nepoznato van ljudi, tako i da bi se otkrilo ono u njima. Kosmička
sudbina čovečanstva (o kojoj govori Artur
Klark) pojavljuje se kao izlaz iz jedne i ulazak u drugu fazu razvoja
čoveka, u kojoj će se naša vrsta susresti sa svojim ograničenjima,
prevazilaziti ih i hrliti prema novim horizontima koji izjednačuju Nauku i Umetnost, Nauku i Lepotu (što
već sada naziremo u predivnim znanjima teorijske
fizike koja ushićuju kao i najbolja poezija).
U takvoj strukturi najveći izazov biće susret sa drugačijim oblicima života i
inteligencija (sićušnim ili velikim kao planeta). Zagonetka spoznaje tuđinske
svesti biće dokaz doraslosti čoveka najvećim Tajnama.
*
Osim
interesa za nauku “gresi” naučne
fantastike jesu i njena okrenutost budućnosti odnosno nemimetičko
spekulisanje tj. maštanje. Za “ozbilje i temeljne” ljude razmišljanje o
budućnosti, posebno onoj daljoj i kosmičkoj, dokaz su nedoraslosti,
nepripadanja svetu trezvenih, okrenutih sadašnjosti i kratkotrajnoj budućnosti
(u kojoj se trebaju ostvariti odgovarajuće zamisli započete danas ili juče a
usmerene prema sopstvenom boljitku). Sve što iskače iz ovog šablona i nije sa
obe noge ukopano u zbilji ne može naići ni na kakvo odobravanje i poštovanje
uzročno-posledičnih ljudi. Tako dolazimo da kontradiktornosti na kojoj se
baziraju razmišljanja većine običnih pojedinaca i umetnika. Materijalistički koncept stvarnosti insistira
na izvesnosti a, takođe, otvara mnoštvo pogleda u budućnost. Doda li se ovome i
nasleđeni otpor prema bilo kakvoj budućnosti drugačijoj od one koja je Svetim
spisima raznih religija određena kao “prava”, jasno je zašto umetnička dela
okrenuta budućnosti (i mašti) nailaze na odmahivanje i sleganje ramenima i, u
najboljem slučaju, svrstavaju se u omladinsku i dečiju lektiru, zajedno sa
bajkama i sličnim sadržajima (uz zaboravljanje da su bajke ogoljeni šabloni
vrednosnih sistema po kojima svi živimo).
*
Naučna fantastika najčešće se “pojavljuje” u proznom
obliku. No, to ne znači da ne postoji i naučno
fantastična poezija. Ova i ovakva poezija deli sudbinu žanra - prezrena je
(možda čak i više od prozne braće), pojavljuje se u specijalizovanim časopisima
za naučnu fantastiku što ograničava
njenu dostupnost i, po principu getoizovane egzistencije, ima svoja posebna
udruženja koja dodeljuju godišnje nagrade najboljima i sl. Osnovna
karakteristika najvećeg dela žanrovske, naučno
fantastične poezije je njena izrazita narativnost. Razlozi za ovu
tendenciju su dvojaki: stvaranje novih i drugačijih svetova zahteva brojna
objašnjenja što oduzima i ograničava prostor za čiste metafore a nije
zanemarljiva ni potreba pesnika da bude što jasniji i prijemčiviji. Stoga je
ova poezija često bliska epskom
poetskom ključu.
*
Todorovićeve poeme „Planeta“ i „Putovanje u
Zvezdaliju“ bave se sasvim prepoznatljivim naučnofantastičnim temama - putovanje u svemir, susreti sa
vanzemaljskim životnim oblicima i (ne)objašnjivim fenomenima. Pesnik uspeva da
naraciju svede na najmanju meru i da je “subjektivno” oboji tojest da umesto
pukog nabrajanja sve događaje predstavi iz vizure putnika. Na taj su način
čudesa “očovečena”, predstavljena iz perspektive čoveka što nužno podrazumeva i
određeni stepen njihove prerade i prilagođavanja čemu se pridružuje i
(ne)svesna mitologija kojom je uspostavljena veza budućih i prošlih putnika i
njihovih poduhvata na osnovnom nivou (koji se ne menja kroz vekove) - svi
su/smo putnici u nepoznato, nedodirljivo, vrtoglavo nepoznato.
*
“Očovečenje”
je jedan od važnih problema u naučnoj
fantastici. Naime, težeći da se što vernije predstave čudesa svemirskih
putešestvija, odnosno dešavanja na njima, pisci prečesto zaboravljaju ljude
koji su u svemirskim brodovima i skafanderima i takva dela postaju puka revija
tehničkih domišljatosti čime se potvrđuje teza o literarnoj bezvrednosti naučne fantastike. Jer, “glavni junak”
ovog žanra, kao i svekolike Umetnosti,
jeste - Čovek i bez pokušaja da se
sagleda njegov položaj u bilo kojoj situaciji, njegovi doživljaji, fizičke i
psihičke promene, nema ni valjanog umetničkog dela. U tom traganju za čovekom i
njegovim mestom u budućim svetovima, neminovno je spoznati i jednu od
konstantnih crta ljudskog ponašanja - pokušaj da se sve “mitologizuje”, da se
od svega pravi priča koja odgovara određenim obrascima po kojima se svi
ponašamo, po kojima smo naučeni da spoznajemo svet. Ti obrasci se, naravno,
menjaju ali je to izuzetno spor proces i nije direktno vezan za razvoj
tehničkih civilizacija (mada ga one svakako ubrzavaju). Svojevrsni raskorak
tehničkog i duhovnog nivoa, njihovi međusobni uticaji u nekim budućim
svetovima, velika su i važna tema naučne
fantastike s kojom su spremni da se uhvate u koštac samo seriozni umetnici
koji nisu puki, fanatični obožavaoci tehno-progresa.
*
Kako
je već rečeno naučna fantastika
koristi, za svoje potrebe, naučna znanja, hipoteze i teorije. Shodno tome, za
ovakva dela je normalna upotreba posebnog jezika - termina kojima pojedine
naučne i tehničke discipline “barataju”. Ovakav diskurs daje potrebnu dozu
uverljivosti umetničkim delima (koju konzumenti očekuju) ali i otvara nove,
običnom jeziku teško dostupne vidike. Naravno, pitanje balansa “običnog” i “specijalnog”
jezika, njihovog dovođenja u vezu koja neće biti na uštrb jednog od njih, već
će se uspostaviti odnos “simbioze”, dopunjavanja, izuzetno je osetljivo.
Uspešno rešavanje ovog problema zavisi od mnoštva raznovrsnih i za svako
pojedinačno delo specifičnih uslova a polazni reper za sve upotrebe specijalnih
jezika je pretpostavljena količina istog u “opštoj upotrebi” a koja može biti
premašena u određenom stepenu (koji, opet, ne sme biti previsok da se ne bi
izazvao kontra-efekat, odbojnost čitalaca prema onome što se ne razume).
*
Upotreba
“naučnog” jezika u Todorovićevim
poemama funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, njime se definišu fenomeni Kosmosa na egzaktan način koji poezija ne poznaje. Tako u pesmi “srastaju”
dva (često oprečna) principa i načina mišljenja i izražavanja. Spoj se, u
početku, može činiti gotovo bogohulnim, posebno kada pesnik počne da
upotrebljava i matematičke formule kao pomoćno sredstvo tj. kao oblik pesme. U
tim se trenucima stavlja na probu ne samo “elastičnost” medija poezije već i (možda i više) otvorenost
pesnika i čitaoca, spremnost da se prihvaćeni šabloni (koji uporno daju
bogohulnu uzbunu) i definicije preispituju i da se, u krajnjem, iznova postavi
pitanje „šta jeste a šta nije poezija?“
*
I,
kako se to već mnoštvo puta (uvek kada je neka novina u pitanju) potvrdilo, poezija poseduje daleko veću snagu nego
što to većina (autora, teoretičara, čitalaca) očekuje. Tako se i strogi,
suvoparni jezik Nauke uklapa, čak i
transformiše i otkriva svoje “umetničko lice” (jer i Nauka je Umetnost) a “standardni
pesnički jezik” biva pročišćen i dopunjen novim značenjima. Na dubljem nivou
ova simbioza (koja će prerasti u jedinstvo) potvrda je da su emocije i intelekt
neraskidivo srasli u celovitom biću samosvesti.
*
Naučna fantastika razvijala je svoju specifičnu
ikonografiju u okviru koje značajno mesto imaju i brojni naučni i pseudo-naučni
termini, kovanice i skraćenice. I svetska naučno
fantastična poezija preuzela je deo tog iskustva i koristi ga prema svojim
potrebama. Obzirom da su Todorovićeve
poeme pionirski poduhvat na tom polju u našoj poeziji, sva jezička rešenja koja
je primenio originalna su i nova i predstavljaju kretanje po potpuno nepoznatim
teritorijama dok su duhovite složenice začetak pesnikove interne ikonografije.
*
Scijentizam je nesumnjivo prodor u sam koren poezije, razotkrivanje mogućnosti koje
ona nosi a koje tradicionalnim pristupom nikada ne bi bile spoznate. Nove teme,
novi načini izražavanja i sredstva kojima se grade metafore, šire teritoriju
poetskog i u, dotad, nepesničke sfere koje jesu i nova lica sveta. Naravno,
početni koraci u novo imaju svoja ograničenja: nužnost da se poštuju izvorna
značenja naučnih termina, da se poštuju „lege artis“ postulati (inače će se sva
novina izvrnuti u parodiju) mogu da “teško padaju” upravo zbog nepostojanja
uzora na koga bi se pesnik ugledao. Velika nepoznanica je i količina znanja
koju čitaoci poseduju odnosno treba da poseduju da bi “pravilno” razumeli
ponuđene sadržaje. U svakom slučaju, ovakva poezija zahteva veće angažovanje
kako stvaraoca tako i konzumenta ali i ponuđene vizije svojom zavodljivošću i
intrigantnošću opravdavaju uloženi trud. Todorovićeve
poeme „Planeta“ i „Putovanje u
Zvezdaliju“ upravo zbog kompleksnih vizija koje donose ostaju rariteti u
našoj poeziji.
*
Tragom
Todorovićeve avanture krenulo je još
nekoliko naših pesnika koji su, kraće ili duže, ostajali verni Scijentizmu, kao jednom ogranku Signalizma, neoavangarnog pokreta
aktovnog od 1960-toh do danas. Jedan od osvedočenih “Scijentista”, kome se konstantno vraća, je i Slobodan Vukanović (1944). Njegov najsvežiji rad na ovom polju je
poetska knjiga-plakat (štampan u formi plakata, na papiru u prvom i metalu u
drugom izdanju) „Nije za nježne“. Ovo
delo je takođe okrenuto naučnofantastičnim
motivima, kao i neke ranije Vukanovićeve
knjige.
Vukanovićeva pažnja je u ovom delu fokusirana
na “ovozemaljsku” budućnost i promene koje ona donosi u strukturi i organizaciji
života na rodnoj nam planeti, na prodore u same kodove koji određuju vrstu,
njeno postojanje. Zahvaljujući takvim mogućnostima sagledavaju se razvoji
generacija, otkrivaju “uspešni geni” koji su ključevi opstanka da bi, u
krajnjoj instanci, početak i kraj ljudi bio prepoznat u „zvijezdama pahuljicama svemira“. Napredak Nauke omogućio je i drugačiji prodor u mikrokosmos (osim onog u
korene DNK) i komunikaciju sa drugačijim ovozemaljskim oblikom života -
biljkama, koje nas okružuju i za koje ne marimo previše. “Ispovesti” cveća
otkrivaju čoveka gledanog iz drugog ugla. U tom drugom, krivom ogledalu itekako
su vidljive i njegove slabosti i samoživost i bahatost. Robotika, razvoj mehaničke inteligencije, takođe je povod za
preispitivanje ustoličenih, ukorenjenih, samoljubivih predstava o Čoveku Pobedniku koje vode u jalovo
samozadovoljstvo.
*
Spoznaja
iluzija o svojoj važnosti motiv je i u pesmama o krioničkim ljudima koji “varaju” prirodu i odlažu svoj nestanak da
bi se, posle veštačkog sna, probudili u svetu koji ne razumeju, koji im je
stran i kome oni ne trebaju; u pesmi o „novom
božanstvu vode“, sa dozom zdravog humora, govori-peva se o stvaranju nove, akva homini, vrste zarad koje se “obični”
ljudi odriču delova svog tela.
*
Vukanovićeva poezija manje poseže za
specijalnim, naučnim jezicima što je određeno samom tematikom knjige ali to
nimalo ne umanjuje prepoznatljivost motiva iz naučnofantastičnog žanra. Mitološki
sloj, očit kod Todorovića, i kod Vukanovića funkcioniše i dograđuje “očovečenu”
sliku budućih vremena u kojima se postavljaju pitanja prepoznavanja sopstvenog
identiteta i odlučuje o kretanju novim putevima postojanja.
*
Zaključimo
na kraju ovog fragmentarnog, te samim tim nepotpunog i, svakako, nedorečenog,
osvrta na elemente naučne fantastike
u Scijentističkoj poeziji M. Todorovića
i S. Vukanovića, da je reč o
neosporno zanimljivom poetskom pravcu, odnosno pesničkim knjigama koje plane
svežinom i nadahnutošću te otvaraju, za neke nove generacije stvaralaca,
prostore koji obećavaju bogatu žetvu dela visokih i trajnih vrednosti.
(1997, „Signal” No. 18, 1998.)
0 komentara:
Постави коментар