U FOKUSU
Karel Čapek (1890-1938) jedan je od
najzapaženijih čeških pisaca prve polovine XX veka, veoma cenjen i na prostorima
Evrope, nazivan i „Češki Čehov“. Njegovo obimno delo
obuhvata nekoliko žanrova, od drama, kratkih proza i romana do literature za
decu, publicistike i esejistike. Dramom „R.U.R.
– Rosumovi univerzalni roboti“ iz 1920.g. u svetsku kulturu uvodi pojam „robot“ koji će postati baština svetske
kulture; istini za volju, robot po Čapekovoj
zamisli nije, kako je to kasnije ustaljeno, mehannička replika čoveka već je „android“ (veštački stvoren i usavršen
čoveka). „R.U.R.“ je i po predstavljanju
dilemama robota koji se bune protiv svojih gospodara moralno i filozofski
intrigantan; kasnija tradicija jeftine „palp“
naučne fantastike vulgarizovala je temu svodeći je na spektakularne borbe i
čovekovu pobedu nad robotom-zlom mašinom. Čapek
je dramama „Stvar Makropulos“ (1920)
i „Iz života kukaca“ (1921) postavi
provokativna pitanja o dugovečnosti čoveka i ustrojstvu života, dok je romanima
„Tvornica Apsolutnog“ (1922) i „Krakatit“ (1922) stavio znak
pitanja na imperativ tehničkog progresa po svaku cenu dok je roman „Rat s daždevnjacima“ (1936),
osim očiglednih aluzija na fašizam, osuda antropošovinizma i ksenofobije. U romanima „Hordubal“ (1933), „Meteor“ (1934) i „Običan život“ (1934) razmatrao socijalna i klasna pitanja. Vrlo
uspešno pisao je savremene bajke („Devet
bajki“), knjige za decu („Dašenjka
ili život šteneta“), dela namenjena radoznalim čitaocima („Kako se pravi“, „Baštovanova godina“, „Apokrifne
priče“) kao i putopise („Pisma iz Italije“,
„Pisma iz Engleske“, „Razgovori sa Masarikom“). Niz godina je bio kandidat
za Nobelovu nagradu za književnost.
REČ
KRITIKE
Knjige
"Priče iz levog džepa" i "Priče iz desnog džepa" (ili "Priče iz jednog džepa" i "Priče iz drugog džepa")
objavljene su 1929. godine i čini ih četrdesetak kratkih priča, uglavnom po 5-6
strana, različite tematike mada se većina bavi različitim kriminalnim radnjama,
od prevara i gatanja do bračnih prevara i ubistava. No, ovo nisu tipične
kriminalističko-žanrovske priče jer čak i kada se u njima pojavljuju islednici,
policajci ili sudije reč je običnim činovnicima koji obavljaju svoj posao
rutinski, bez preteranih, bombastih akcija. U svom se svakodnevnom bavljenju
aktivostima ljudi koji su na dnu društvene lestvice ovi predstavnici državne
vlasti ponašaju različito ne krijući simpatije ili netrpeljivost prema
klijentima, voljni su da zabušavaju ili, mrzovoljni i neraspoloženi, da otaljavaju
zaduženja. Otuda nema pompe u odrađivanju posla. Nema mnogo impozantnosti ni u
pričama koje nisu vezane za kriminal već za neobične, ponekad i trivijalne
situacije. Gotovo sve priče učesnik dešavanja, post festum, pripoveda publici (koja
se uglavnom ne upliće u njegov monolog) što govornicima dopušta da odlutaju od
osnove teme i događaje začine svojim filozofskim stavovima ili spekulacijama;
tako se čitavo izlaganje katkad svodi na anegdotu sa neočekivanim preokretom
ali katkad postaje pronicljiva studija karaktera i sudbina.
Čapek je ovo delo pisao u tzv žurnalističkom maniru, kao neku vrstu
ambicioznijeg reporterskog zapisa o razgovoru sa očevicima događaja što podrazumeva
da sagovornici nisu uvek sposobni da odvoje bitno od sporednog niti umeju da
svoje misli valjano sroče. Ove rogobatnosti, međutim, zalog su šarma priča,
njihove lepršavosti pojačane humorom koji je rezultat spontanosti a ne namernog
prekrajanja. Konačno, priče i danas zrače i retkom, prostodušnom mudrošću koja
spaja sve životne radosti i nevolje.
(„Dnevnik“,
2015)
0 komentara:
Постави коментар