NETIPIČNI MALI LJUDI - „Mene nikada nisu puštali da pričam“ Isidora Blajstena; izdavač Agora, Zrenjanin, 2014.

                                                       U FOKUSU

            Isidoro Blajsten (1933-2004) jedan je od najznačajnijih argentinskih pripovedača i esejista druge polovine XX veka, cenjen od kritike i čitalaštva, višestruko nagrađivan prestižnim priznanjima za knjigu godine, esej i književnu kritiku odnosno za celokupno književno delo. Za života je objavljivao samo priče odupirući se imperativu pisanja romana koji se smatraju vrhuncem prozne književnosti. Ipak, mesec dana po Blajstenovoj smrti objavljen je njegov roman „Glasovi u noći“; bez obzira da li se ovo delo smatra iskušavanjem sopstvenih spisateljskih mogućnosti ili kao konačni ustupak literarnoj modi ono ne umanjuje višedecenijsko stvaranje kratkih proznih formi kojim se potvrđuje da je priča osnovna jedinica pripovedanja, njena esencija i njeno veliko iskušenje. Jer, upravo „kratkoća“ ove forme stavlja na probu autorov talenat i sposobnost da bude uverljiv, uzbudljiv, fragmentaran i zaokružen. Uza sve rečeno treba pomenuti da Blajsten dolazi iz književnosti u kojoj su priče, među brojnim autoirma, pisali i velikani kakvi su Borhes, Kortasar i Silvina Okampo, što je njegov literarni „zadatak“ činilo težim a uspehe većim.

        Najzapaženije Blajstenove knjige su „Dablin na jug“ (1980), „Zatvoreno zbog melanholije“ (1981), „Antikonferencije“ (1983), „Kočije i kraljica“ (1986), „Čarobnjak“ (1991), „Vrebajući“ (1995). Mada je poznat i poštovan kako u Argentini tako i širom sveta, Blajsten je kod nas bezmalo nepoznat. Ovdašnja čitalačka publika upoznala ga je 2012. godine u knjizi „Borhesova deca, antologija savremene argentinske pripovetke“ u izdanju zrenjaninske „Agore“. Isti izdavač knjigom „Mene nikada nisu puštali da pričam“ donosi reprezentativni i ovoj kulturnoj sredini nesporno potrebni uvid u Blajstenove priče, u izboru i prevodu Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića.

REČ KRITIKE

            Zbirku „Mene nikada nisu puštali da pričam“ čini 11 priča koje nominalno govore o malim ljudima i njihovim isto takvim životima. Ipak, nije reč o svakodnevnim, trivijalnim, rutiniranim događajima jer Blajstenovi junaci nisu deo mase, oni se izdvajaju iz njene bezličnosti svojom egzistencijom i netipičnim stavovima što izmešta vizure i percepciju bojeći priče humornim tonovima. Tako u priči „Iz duše“ punački bračni par bakalina hedonista, nekadašnjih buntovnih studenata, uživa da se gađa i valja u namirnicama ali i da, karikirajući ponašanje svojih mušterija, priča o filozofiji. U naslovnoj priči brat ćutljivac za nedeljnih porodičnih okupljanja vodi ljubav sa suprugama svoje brbljive braće. Junak priče „Dablin - na jug“ pobeđuje u kvizu o životu Džejmsa Džojsa i beži u Irsku da iživi svoje opsesije. Porodica Tarmita, u istoimenoj priči, nezvanih gostiju na sahranama i javnim skupovima sa koktelom praktikuje, da bi preživela, socijalnu mimikriju i tzv „salonsko ludilo“. Priča „Ujka Fakundo“ opisuje kako dolazak rođaka lutalice menja učmali život obične porodice. „Sreća“ je uspešna kompanija za nalaženje izgubljenih stvari sa bizarnim metodima rada. „Konačna verzija priče o Pigueu“ bavi se traganjem za sopstvenom ličnošću kroz bezbrojne prigodne kurseve i obuke. „Carpe Diem“ i „Žeđ“ poigravaju se rivalstvom bračnih parova a „Kočije i kraljica“ grotesknim proslavama koje otkrivaju nakaradnu strukturu malih zajednica. „Dvadeset korisnih saveta za predstavljanje jedne knjige“ duhovit je recept za glamurozni literarni uspeh. Blajstenove slike ispraznosti, teškog „sastavljanja kraja s krajem“, nesnalaženja i priproste trapavosti obojene su toplim tonovima razumevanja i naklonosti; pisac voli svoje junake kao i autori italijanskog „neorealizma“. Humor je, u ovim pričama, ventil za odušak ali i zrno razuma koje otkriva da je svaka muka, kao i slava, prolazna.

            („Dnevnik“, 2015)