Nova knjiga Vase Pavkovića (1953) bavi se teškom
mada izazovnom i podsticajnom pesničkom (ali i opšte literarnom) temom odnosa
prema umetničkoj sabraći pesnicima/literatama savremenicima.
Zbog čega je
ova tema teška i izazovna pa se, otuda, retko ko njome bavi?
Zbog toga što
zahteva celovitu ličnost sposobnu da sebe sagleda u kontekstu postojeće
literarne scena (koja je svet za sebe) odnosno da se (samo)odredi (što
neminovno podrazumeva i sameravanje) prema ostalim stvaraocima i njihovim
delima.
Određivanje
umetnika prema literatama iz dalje i/ili bliže prošlosti podrazumeva se kao čin
korektnosti i kolegijalnosti, poštovanja i uvažavanja autora čija je valjanost
višestruko potvrđena a koji su svojevrsni uzori/učitelji mladim autorima, oni
koji ih uvode u večni i beskonačni svet literature.
Dela literata
savremenika (posebno ako stvaraju na istom polju) najčešće se prećutkuju.
Razlozi za to su mnogobrojni, od samoljubivosti autora kojima se čini da će
pominjanjem dela drugih autora umanjiti značaj sopstvenog do umetničkih,
estetskih neslaganja. Rečenom valja dodati i moguće sasvim lične (ne)simpatije,
sukobe i životne rivalitete. Otuda je retko čuti da literata pominje dela
kolega (dakle, ne u svojstvu kritičara već pripadnika iste branše), posebno ne
u pozitivnom kontekstu (osim, naravno, ako ne pripadaju istim interesnim grupama).
Da bi se trezveno i nadahnuto govorilo o savremenicima treba biti zaokružena,
stabilna ličnost svesna sopstvenih kvaliteta i dostignuća odnosno postojećeg
okruženja. U psihijatriji se ovakvo ponašanje definiše kao „pravilna orijentisanost u vremenu, prostoru i prema ličnostima“
što je odlika zdrave ličnosti.
Ako je, pak,
govor o drugima pretočen u stihove imamo pred sobom odista izuzetnu pojavu. Vasa Pavković je u knjizi „Majstori pevači“ ispisao (ili,
dozvolite da upotrebim starinski ali ispravniji termin - ispevao) stihove o
četvorici svojih (i naših) savremenika - Jovanu
Hristiću, Aleksandru Ristoviću, Srbi Mitroviću i Novici Tadiću. U trenutku kada se knjiga pojavljuje sva četvorica
nisu više sa nama no uspomena na njih je vrlo živa a njihova poezija i dalje
odzvanja i nije prekrivena prahom proteklih dana.
Pavkovićev dijalog sa
pesnicima višestruk je. Primaran je doživljaj njihovih pesama-stihova koje on
citira kao polazište svoje pesme, element koji ih razvija i usmerava odnosno
zaključuje ih. Reči/misli/slike drugog pesnika postoje kao spoljni entitet kome
se Pavković divi promišljajući
njihovu estetsku vrednost odnosno značenjske nivoe. No, ti stihovi nisu „strano
telo“ za ovog čitaoca-pesnika već, naprotiv, njihovim „konzumiranjem“ oni
postaju deo čitaočevog-pesnikovog postojanja, element koji usmerava pažnju i
misli i boji ih određenim emocijama, daje viđenom drugojačije predznake u
odnosu na vreme pre njihovog saznanja. Tako se dešava svojevrsna alhemija
razmene energija dva bića prostorno i vremenski udaljena a ipak u vezi,
alhemija čija je priroda i dalje nepoznata.
Pored tog
duhovnog kontakta, sticajem okolnosti dolazi i do susreta pesnika „licem u
lice“ što je sasvim nov nivo komunikacije odnosno interakcija. U njemu se
neminovno traže sličnosti i razlike između onoga što pesnik piše i njegovog
„fizičkog oblika“ a što je, takođe, predmet mnogih manje ili više uspelih
teorijskih promišljanja i spekulacija. Naravno, u ovakvim je slučajevima na
delu i određena empatija između ličnosti što povratno može delovati na
doživljaj onoga što pesnik stvara a u kome ima (ili nema) i doze subjektivnosti
što je, u slučaju pesničke knjige o pesnicima, itekako dobrodošla nota.
Konačno čitanje
pesama i druženje sa njihovim tvorcem način je da se autor samospozna, da se
otkriju njegove emocije i misli, životne dileme i akcije. Jer odabir govori i o onome ko ga sačinjava pošto time
iscrtava i sopstveni profil, pomalo iskosa, ali, otuda, i preciznije i
uverljivije. Četvorica odabranih pesnika, uz sve razlike koje ih dele kako u
stvaralaštvu tako i životu, mogu se posmatrati (uslovno ali ne i proizvoljno)
kao primeri različitih načina postojanja elegancije kao literarnog i životnog
principa i kvaliteta. Na estetizovanu eleganciju Hristića nadovezuje se pritajena, introvertna eleganciju Ristovića i, slična a opet i različita, otvorenija
Mitrovića odnosno robusna, tamna
elegancija Tadića. Različita tematska
interesovanja u poeziji odnosno, manje ili više prisutna/odsutna vezanost za
neposredni kontakt sa pesnikom, formalno su polazište za Pavkovićeva promišljanja savremenika ali, povratno i -
nedvosmisleno, sopstvenog svetonazora pošto u ovoj knjizi nema dileme ko je
lirski subjekt jer ovo je potpuno lična Pavkovićeva
knjiga nepokolebljivo potpisana njegovim imenom i prezimenom, što je čini
duboko ispovednom. Čitaocu neće moći da promaknu melanholični pasaži,
zadivljenost rečima drugih pesnika, naklonost prema njihovim sudbinama i senke
prepoznavanja stvaralačkog (ne)sretnog usuda. Dileme življenja, mladosti,
sredovečnosti i naznaka starosti, poleta i naizgled smirene mudrosti,
trivijalni prizori iza kojih je duboko značenjsko zaleđe, priroda i urbanost,
svakodnevica i njen literarni-pesnički odjek kao odrednice postojanja i
duhovnih kretanja spojeni su majstorski u Pavkovićevim
pesmama. A sve su one ispisane suzdržano, bez afektacija i melodramskih
efekata, bez „velikih“ reči dakle primireno i - elegantno. Pavković iznova demonstrira svoju raritetnu sposobnost da niže
stihove neodoljive lakoće i prozračnosti, da iskušava i meša trivijalno i
visokoumno a da mu glas ostane pouzdan, neposredan, bezmalo intiman.
U konačnom
sagledavanju knjiga „Majstori pevači“
duboko je lična ispovest koja je isečak iz sopstvenog života i, istovremeno, ne
samo pohvala dela određenih pesnika već i pohvala same poezije, njene moći/snage
da utiče i menja mentalne horizonte onih koji se usude da je čitaju i spremni
su da je razumeju.
(„Beogradski
književni časopis“ br. 38, 2015)
0 komentara:
Постави коментар