Kajoko
Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj
literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa.
Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je
avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata.
Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u
školjki“, „Mesečevo mleko“ i
„Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju
između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u
konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko
tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti).
Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz
koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt,
ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo
kultura, japanske i srpske, ali se
insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih
okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki
u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše,
uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno
poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je
nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili
stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je
od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih
nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s
druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom
vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne
matrice potrošačkog Zapada koji
poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino
kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i
bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban
je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji
koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su,
barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja
koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi
hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija
zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih
aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka
jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se
čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom
aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna
opažanja i slučajne misli.
U trenucima izmeštenosti
iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno
gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja
leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te
„opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da
se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav
je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo
ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa
svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima
jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora
koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i
značenja. Poezija je, pak, (još jedan)
svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i
pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što
se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i
potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i
snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji
zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za
postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i
kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato
pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se
povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“).
To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško
ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom
talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko
ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni
cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim
licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i
plemenitim emocijama.
(“Srpski
književni list“, 2015)
0 komentara:
Постави коментар