Приказивање постова са ознаком Signalizam. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Signalizam. Прикажи све постове
Kategorije:
2023,
Dušan Stojković,
ILIJA BAKIĆ,
NAUČNA FANTASTIKA,
POEZIJA,
Postmoderna,
PROZA,
Sava Damjanov,
Signalizam
ПРЕПАРИРАНИ
ФАУН
Илија Бакић, ОД И ДО, Еверест медиа,
Београд 2017.
„маларме
гради други свет“
(Илија Бакић)
Илија Бакић (рођ.
1960), песник, приповедач, романсијер, есејиста и уредник, иако иза њега стоји
осам песничких књига, највише је критичке пажње завредио као прозни писац.
Ипак, његова поезија, а посебно актуелна поема ОД И ДО (2017), завређује пажњу јер на необичан начин успева да
допринесе свежином песничког израза.
Поема је, наиме,
подељена на два сегмента: „ДО И ОД (МАЛАРМЕ)“ и „ЗАБАЦИВАЊЕ (ОКА) КОЦКЕ“.
Опредељење за поему, фигура Малармеа и аура његове поезије песничка су
преокупација Илије Бакића већ дужи временски период. У периодици је песник
објављивао поезију која је постала саставни део књиге ОД И ДО, мада је унео знатне измене у формалном погледу. Примера ради,
у часопису Градина (бр. 31,
2009) објавио је циклус „Од и до (Маларме)“, у Књижевности (бр. 4, 2013) „Не или да или можда (Маларме)“, а у
зборнику Столеће сигнализма (2014) шест
сегмената који творе поему „Ко је (Маларме)“.
Интересантно је да песник у периодици објављује стихове углавном
конвенционално распоређене, док поеми даје ново рухо у књизи. Он миљковићевски
гради поему на два колосека творећи својеврсну „паралелну песму“, али, такође,
у другом сегменту поеме спацијално распоређује песничку грађу и то на дупло
ширим хартијама од самог формата књиге. Покушајући да отелотвори Малармеа у
својој поезији, Бакић успоставља дијалог не само са поетиком европског
симболизма, већ и са ствараоцем српског симболизма који је француском песнику
посветио песму „Малармеу“.
Станислав Винавер се у звуковно ефектним, кратким и јампским
стиховима отвореног слога, обраћа Малармеу: „О! Маларме! / Како чар ме / Твоје
музе / Чудновати / Што тих пати / Обухвати, / Свега узе. // Неразјашњив немир
неки, / Мирис бола блед, далеки. // О, песниче! / Свуд бол ниче, / Свуд се
јеца… / И свак чека / Чуда нека – / …Као деца“. Чини се да је Бакић можда
раздвојио први сегмент поеме на две колоне управо да би допринео сугестивнијој
динамици стихова, коју Винавер постиже римама и језгровитошћу четвераца. За
Виневара је, такође, кључно да је лирски субјект обухваћен чарима Малармеове
музе, дакле, оним што је надахњивало Малармеа, док је код Бакића кључна личност
или главни лик сам Маларме:
„маларме
стоји на углу
под и пред њим укрштају се
прсти улица“.
под и пред њим укрштају се
прсти улица“.
С друге стране, и формални и
семантички аспекти поеме могу се протумачити у светлу Малармеове познате еклоге
„Поподне једног фауна“, будући да Илија Бакић у оба сегмента своје књига зазива
ову еклогу:
„на рамену
му чучи
добро уш ушивени
препарирани фаун“
добро уш ушивени
препарирани фаун“
и:
„у глуво поподнеглуво поподне
једног пауна пауједног фауна“.
једног пауна пауједног фауна“.
Борислава Вучковић у студији „’Поподне једног фауна’ – од
модерне до савремене популарне културе“ даје синтезу рецепцијских промишљања о
Малармеовој еклоги код нас: „у луксузном издању из 1876. године с цртежима
Едуара Манеа (Édouard Manet) објављена је Малармеова еколога ‘Поподне једног
фауна’, која у књижевном смислу открива примјетну пјесникову сродностс барокном
умјетношћу, али и најављује Валеријевог (Valéry) ‘Змијца’ (…) ‘Поподне једног
фауна’ у духовном смислу представља извјесно олакшање, препуштање плотским и
природним задовољствима. Фаун из ове поеме није биће него персонификација
метафизичког сукоба којим је обиљежен читав Малармеов мисаони и поетски напор,
који се затечен и уплашен својим сензуалним фантазмагоријама враћа у свој мрак
испуњен тишином и сјенама ствари“. У примерима Бакићевих стихова видимо да је
од овог Малармеовог фауна остала само „добро ушивена“ спољашњост, те да је он
испражњен од своје малармеовске суштине, као што се унутрашњост и утроба празне
од органа, а кожа се пуни посебном смесом.
Препарирани фаун на Малармеовом рамену успела је песничка слика
која у асоцијативно поље призива и Поа са гавраном на рамену, али и јунаке са
соколовима који им чуче на плећима. Дакле, фаун постаје недељив од Бакићевог
Малармеа. Тиме је песник потенцијално назначио да у симболистичкој симболици
фауна треба трагати за смислотворним аспектима његове књиге.
Малармеов фаун,
пробудивши се из поподневног сна, „види нимфе те пожели да их појури али за то
нема још снаге. Није ни сигуран да ли их је сањао. Највећи део поеме бави се
његовим маштаријама, односно асоцијацијама на њих. На крају, он заиста и наиђе
на две нимфе, загрљене и у сну; он их носи на место где мисли да се у њима
наужива, међутим – да би то успео мора да их раздвоји. Чим је то и учинио, оне
су успеле да побегну“ (Послеподне једног фауна). Две нимфе Малармеовог
фауна као да су „паралелне песме“ Бакићеве поеме. Међутим, како је фаун
препариран и испражњен од своје малармеовске суштине, и нимфете су
ресемантизоване. Оне, наиме, више не представљају путеност, разврат и пожуду у
коју фаун жели да урони, већ су се, отелотворивши се у текст поеме,
испреплитале, стварајући тело саме песме, док би се поподневни сан могао
односити управо на сан о стварању нових речи:
„ако
нову би реч пустио дотад видљиве
у џ другојачије слике преметнуле
*************би се јер
и *оне кринке су
а *испод тих наредне јесу“.
у џ другојачије слике преметнуле
*************би се јер
и *оне кринке су
а *испод тих наредне јесу“.
Белина између нимфети, тј. између „паралелних песама“ можда је
сигнум „препарираног фауна“ – присутан је у форми коју твори белина, али није
упесмљен, он је стога постао сан нимфета, чији ехо осећамо на крају Малармеове
еклоге: „Пару, збогом; сад ћу уснут вам сред тмина“.
Коначно Малармеови
стихови у којима се апострофира чешња: „Трчим; кад, крај стопа, леже (док их
жуљи / окушана чешња тог зла бити двоје) / уснуле кроз руке неспутане своје; /
отимам их, нераздвојив их, и летим / том сплету, мрженом сенкама уклетим“,
кореспондирају са завршницом Бакићеве књиге „Чеш(љ)ање (о) мултиверзум(е) пејзажна песма ком. 4/1“, али с тим да је суштина ове
завршнице да се након бацања коцки одбаце лажне метафоре и пронађе сама срж:
„одскачу // одскачу
лажне метафоре и остаје само
срж бисерна жута у
углу“.
лажне метафоре и остаје само
срж бисерна жута у
углу“.
Песничком
књигом ОД И ДО Илија Бакић
уобличио је и заокружио досадашње песничко промишљање о Малармеу, али
настављајући се на линију српског симболистичко-авангардног певања о француском
песнику, задатог још поезијом Станислава Винавера. Ако је Мирољуб Тодоровић
фонетским (гласовним) сонетом „Жмара“ успоставио песнички дијалог са
Винаверовим телеграфским (једносложним) сонетом „Верлен“, Илија Бакић то
естетски ефектно и промишљено чини преко Малармеа, гранајући сигналистичко
стабло континуитета унутар српске и европске књижевности.
Ауторка: Јелена Марићевић
Од и до девета је песничка књига
сигналистичког песника Илије Бакића. Неколике од њих доносиле су визуелну
поезију. Једна, она која је претходила овој – Филмови (2008), била је леп песнички пројекат који, на жалост, на
себе није привукао онолико пажње колико је било потребно и заслужено. Од и до је педесет и девета књига
библиотеке „Сигнал“ која нам многобројним издањима последњих година доказује да
и после пола века трајања сигнализам није умро и потврђује како се то несумњиво
неће догодити скоро.
Од и до је књига-омаж Стефану Малармеу,
најмодернијем и најавангарднијем његовом остварењу заправо – Бачене коцке.[1]
Међу првима, ако не први, којем је Маларме најпре прочитао, па онда показао
своје дело био је Пол Валери. Ево његове импресије: „Био је то шумор,
умиљавање, олуја за очи, читава једна духовна бура продужена са странице на
страницу до крајности мисли, до тачке једног неисказивог прекида: овде се
дешавала чаролија; овде, на самој хартији, бескрајно чисто треперило је ни сам
не знам какво искрење последњих сазвежђа у истој међусвесној празнини у којој
је, као нека материја нове врсте, раздељене у гомиле, у низове, у системе, постојала Реч!“[2]
Поема је штампана са девет различитих врста штампаних слова. Разликује се од
визуелних песама, не само по томе што нема слика, већ и по томе што у њој
једнако као речи „говоре“ и белине, не-речи. Када је у Француској почео да се
јавља слободни стих, Маларме је понудио поему која је лирски „дисала“, била слика
сама распоредом речи у њој и њиховом величином, нешто што је требало вероватно
да буде део Књиге о којој је Маларме
током свог живота сањао. Њоме се он упутио ка ћутању, различитом од,
апсолутног, Рембоовог које је подразумевало незацељиви раскид са поезијом. Трећи
пут, Верленов, била је музикализација лирике.
Бакићева
књига је дводелна: „До и од (Маларме)“ и „Забацивање (ока) коцке“. И у првом и
другом делу песник се поиграва белинама. Притом је други део сасвим
малармеовски, структурални ехо Бачених
коцки.
„Од
и до (Маларме)“ може се ишчитавати на два начина: вертикално и хоризонтално.
Први се добија када се први „ред“ сваког стиха чита тако што се занемарује
његов други „ред“, а други ако се први ред продужује тако што се и други
ишчитава. Читамо ли само други[3]
„ред“ стихова вертикално, добијамо „изломљену“ песму, више налик на ток свести
него на лирску целину. Бакић је потпуно елиминисао интерпункцијске знакове и
велика слова. Наум му је био да што је могуће више „отежа“ саму песму, учини је
максимално херметичном и подложном различитим тумачењима. Читалац је у њу укључен као нужни сарадник, онај ко је
својим читањем за себе пише. Сва лирска средства којима се Маларме служио како
би постигао апсолутну херметичност своје поезије, у појачаној мери користи и
Илија Бакић. То је, на пример, метафоризација синтагми: прсти улица (стр. 7), језици
калдрме (7), тело речи (13), младе речи (14), папирни небосклон (13, 17), бледи
небосклон (16, 36), суви мирис
(20), голог папира (32). Прибегава и
(потенцијалним) неологизмима: сведневица (20),
послика (27). Најфреквентније речи
овог дела књиге су именица небосклон
и глагол трнути. Друштво им праве и уста, зуб, очи, рана, опна, реч, огледало.
Тело се синегдошки комада. Сам Маларме, „јунак“ поеме, постаје зуб (без)болан (7), верглаш (7), на рамену му
чучи... фаун (7). Он расеца опну речи / разгледа њену утробу
(12). Истовремено је и тада и сада, тадасада, односно садатада. Пред
гробом је. Стоји на обали. Креатор (14) је. Она коцка коју је бацио у својој
поеми у овој песми се замагљује / „тумачи“ јер је истовремено и коцка и кост.
Глаголи су експресивни, ометафоричени сасвим: звоне прозори / и врата / дрхте димови / шкрипи камен (7), лупа и гризе око / и унутар себе (9), шупље кости пиште (39). Оксиморон је
надвладао остале стилске фигуре: он ништа
не чује / јер жмури (7), на ниском
небосклону / плутају јата жутих пирамида (8), усхићен / јеца немушто (29). Бакић је помало, несумњиво метафорички
поново, раскрилио и своју поетику: нема / речи за сва пространства / и заумља
(9), мастилом испира рањава уста (18),
чини му се да све речи је пробао чак / и
оне нове (38), ни / у ћутању нема
тишине јер / пупе гласови сред удаха / а издах разгони их бремените / у мучнини
собе / исечене решеткама / блиставе / разграђене прашине / речи / трудне
порађају се (38–39), заумна / сиктања
/ палацавих језика (39).
„До
и од (Маларме“) било је припрема / увод за, овај пут до сржи малармеовско,
„Забацивање (ока) коцке“. Већ наслов те поеме је суштински амбивалентан. Можемо
говорити о оку које је коцка, замена за њу, њен signum, али и о оку саме коцке, прогледалој
коцки. Распоред стихова у поеми сасвим је налик на онај који смо имали у
најсложенијем Малармеовом песничком остварењу које је до дана данашњег остало
једна од најхерметичнијих творевина са којом се, када је о књижевности реч,
уопште можемо сусрести.
Упоредимо ли две поеме које
чине Бакићеву збирку, поред белина које су њене саставнице, изостављене
интерпункције и елиминације великих слова које су им заједничке, друга доноси
заокружене / ограђене песничке целине, линије, тачкасте линије, болдиране издвојене
тачке, рефренске стихове који се у надовезујућа еха преобраћају, речи и стихове
исписане искључиво великим словима (велика слова тако губе оно што их унутар
правописно ваљано исписаног текста великим словима чини), зацрњена места,
повремени курзив, заграђена слова унутар појединих речи... Имамо једно велико о (нулу) бело, које је окружило веће бело
(нула) – црна. Бело у срцу црног могло би бити и јаје. Сама „слика“ је
положена, као да су о (нуле)
прилегле. Читава поема је заправо особена клацкалица речи и стихова исписаних
искључиво малим и оних исписаних искључиво великим словима. Поред типографског
рељефа који се тако оцртава, постоји и семантичка клацкалица коју треба
„умирити“ и протумачити. „Активирани“ су нарочито предлози и они су се сасвим
прикључили, по фреквенцији и наглашеном значењу, именицама, глаголима и
придевима.
Веома учестао у поеми је глагол
вавољити. Ту су и два (потенцијална)
неологизма: просторвреме (47) и свесмерно (47). Памтимо синтагме: црног
сунца (42) и димних очију (43).
Први је оксиморон, као и следећи примери: кожа
затвара уста (42), ГЛАСОВИ / већи су
од / ТЕЛА (43), ГРИЗЕ СВОЈ (БЕЗ)РЕП
(44). Издвајамо три песничке слике: стрела
боја СЛАНИХ праволинијски(х) (46), НЕПОСТОЈАНОСТ
САМОГЛАСНИКА / ГЛАСНИКА НЕ ПОСТОЈАЊА
(47), левој руци таме (50). Ево и
поетичких стихова: пребирам комаде стврднутог / песка / речи
(43), на ЛОМАЧИ својих СПИСА / маларме /
у КОШТАНОЈ ЧАШИ ЗГЛОБА ДЕСНИЦЕ / растапа / прах /ЉУСКИ САМОГЛАСНИКА / ГЛАСОВА /
И њихових одзива у СЛОВИМА (51).
Нова Бакићева књига није само
омаж великом Малармеу и његовом најсложенијем делу које спада у сам врх светске
поезије уопште. Она је значајно остварење које је попунило једну до сада празну
коцкицу у нашем лирском Мендељејевом систему. Заслужује да му се враћамо често и
ишчита(ва)мо га пажљиво. Наши неоавангардисти
не престају да нас изненађују. И наши читаоци треба њих да изненаде тако што ће
их читати.
[1] Треба погледати коментар који је уз превод Малармеове поеме написао
Јосип Томић у Стефан Маларме, Бацање
коцки никад неће укинути случај, превод Звонимир Мркоњић, Студентски центар
свеучилишта у Загребу, 1976, стр. 13–27.
Душан Стојковић,
Планета Сигнализам, збирка текстова о сигнализму и сигналистима.
Као педесет седма књига библиотеке
„Сигнал“ појавила се књига Читање сигнала Илије Бакића у којој је
познати сигналистички писац збрао све своје критичке текстове у којима је писао
о делима припадника покрета којем и сам припада. У њој је тридесет девет
прилога насталих у интервалу од 1997. до 2017. године. Најпре су били штампани
у неколиким часописима и новинама: Сигналу, Градини, Књижевности,
Савременику, Летопису Матице српске, Корацима, Повељи, Књижевној речи,
Књижевним новинама, Руковети, Овдје, новосадском Дневнику,
Борби, Кварталу, Беорами, Књижевној речи, Књижевном алманаху 2, Орбису, Знаку
Сагите, у зборницима: Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића (2014), Столеће
сигнализма (2014) и Магија сигнализма (2016), као и
на сајтовима. Може се приметити неколико ствари. Најпре, Илија Бакић је упорно,
стрпљиво и зналачки протумачио готово све значајно што се, када је о књигама
реч, збило на сигналистичкој сцени. Потом, „освојио“ је најразличитија гласила
у којима је био у прилици да о тумаченим књигама изнесе свој суд и тако
допринео ширењу увида у оно што сигнализам ствара и у оно што је овај покрет
успео релевантно да оствари. Коначно, на самом почетку своје критичке
активности, могуће, Бакић је био активнији (касније се пуном паром посветио
свом литерарном стваралаштву које је у самом врху српског сигнализма и тада је
пажљиво пробирао књиге о којима ће писати с намером да издвоји оне које донесе
промене или очигледно потврђују остварене вредности унутар покрета чији су
део).
Књигу
отварају три уводна текста који су посвећени сигнализму уопште а не
појединачним остварењима.
Први
је заједнички текст Илије Бакића и Звонка Сарића „Лаким кораком у свим
смеровима“ (2000). Једно време ова двојица писаца су наступали и као
сигналистички тандем и плод таквог њиховог деловања су: збирка визуалија Желите
ли да бесплатно летите? (1997) и есејистичка књига Преко
границе миленијума: сигнализам – изазов преступа (2005). Поменути
текст је критички credo двојице тада младих писаца (већ остварених у
сигнализму) у којем они, између осталог, пишу и следеће, заузимајући у
радикалном сигнализму сасвим радикалну позицију: „Сигналиста не жмури пред
стварношћу“ (стр. 10); „Уметник није Бог. / Поезија је Бог. Поезија сме све“
(11); „Сигнализам не слави митоманске култове. Одбацујемо мит о Уметнику“ (11);
„Сигналистичка поезија мора да изазива менталне шокове, вриску, занемелост“
(11); „Мора се копати у језику. Дубоко. Не окрећемо се од социјалне стварности“
(11); „Стих не треба да дочарава слику већ да слика буде. Не дочаравати покрет
већ то бити“ (11); „Занима нас уметничка пракса која изазива интерактивне
реакције“ (12); „Нека у песми паралелно стоје исте речи различитих језика
(српског и папуанског...) ...“ (12); „Где се може ићи ван смислености? У
немушто, ономатопеју, механицизам понављања – што све личи, и јесте музика. /
Или остати на ивици и дубити апсурдизам и оксимороне.“ (12) Уз то, одбацује се
аутоцензура, призива лудизам, заговара експеримент и мултимедијална поезија,
очекује и тражи стварање сигналистичког језика. Пред нама је, једном речи,
манифестни текст који је описао оно што је у сигнализму остварено, пооштрио пут
којим би сигнализам требало убудуће да се креће и оцртао „смерове“ (да ли све?)
тог будућег кретања. Бакић је овде прибележено примењивао и у својим литерарним
остварењима. Чинио је то и Сарић док се није прикључио породици бивших сигналиста.
Други,
насловљен „Сигнали 21. века“ (2005), има поднаслов „лични поглед“ и јесте
управо то када је сигнализам у питању. Лично, међутим, ако се заговара оно што
је тачно, делимице јесте, или убрзо – успехом покрета о којем се пише –
постаје, опште. Бакић, тако, пише како ниједна авангарда није масовна појава и
како дела која она ствара нужно наилазе најпре на свеопште неразумевање и отпор
који се, понекад, но не и увек, временом круне. Додаје: „Авангардни покрети
отуда су интелектуално-духовно-генерацијски покрети који се распадају како сама
генерација стасава и, потом, одлази са стваралачко-животне сцене.“ (16) Набраја
„рецепте“ којима се могу послужити уметници када стварању уметничких дела
приступе [мимезис, „продубљени“ мимезис, необавезно пародирање, карикирање, или
чак спрдање, грађење измаштаних светова, апстрактна уметност, сомнабулизам или
„мешање свега поменутог“ итд, итд. (в. 22–23)] Бележи: „Али, може се поставити
један принцип, управо онај на којем се заснива читав напор Сигнализма и
сигналиста: одашиљање порука у етар и пријем оних које су послали други, без
обавеза, са много добре воље (латинске `bona fides`), без признавања априорних
ауторитета и коначних образаца мишљења и стварања.“ (23–24)
Трећи,
„Елементи научне фантастике у поезији сцијентизма“ (1997), говори о једном
сегменту сигнализма задржавајући се на првим збиркама Мирољуба Тодоровића,
поемама Планета и Путовање у Звездалију, у којима
„песник успева да нарацију сведе на најмању меру и да је `субјективно` обоји,
то јест, да уместо пуког набрајања све догађаје представи из визуре путника“
(31), и књизи-плакату Није за њежне Слободана Вукановића.
Обојица песника својим делима актуализују питање где су границе поезије,
односно шта поезија јесте а шта није, доказујући како „сцијентизам је несумњиво
продор у сам корен поезије“. (34)
Есеј
„Читање сигнала (Сигнализам Мирољуба Тодоровића)“ (2013) појаво се у
зборнику Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића (2014) који је
штампала Библиотека града Београда пошто је годину дана раније била уприличила
скуп / округли сто, први на којем се искључиво говорило о стваралаштву вође
сигнализма. Бакић је свој текст написао на основу ранијих својих критичких
сагледавања појединих Тодоровићевих остварења и понудио нам целовит увид у
његову поетику и његово књижевно дело. Песник веома често своје књиге гради као
особен спој текстуалног и визуелног. Тако се бришу међе које су у прошлости
раздвајале две уметности: књижевност и сликарство. Бакић пише о визуелној,
гестуалној и текстуалној поезији Тодоровићевој, свестан тога да у њима постоје
многобројне спојнице / преплети. „Међугранична“ форма текстуалне уметности /
„фрагментарно-композинтна“ (38), је она коју представљају „књиге састављене од
цитата, сентенци, минијатура и фрагмената, теоријских поставки и циљева“. (37–38)
Посебно је богат језик Тодоровићевих књига. Писац преузима језик (и симболе,
формуле) појединих наука, такође и новинарски, посвећујући посебну пажњу
„непристојном“, шатровачком. У визуелним песмама слика је очувана а
тајанственост уносе слова, најчешће сечена, налик на клинасто писмо, тако да се
смисао „не може са потпуном извесношћу докучити“. (39) Тодоровић
прибегава лудизму. Остварује значајне резултате у реди-мејд поезији. Његова
шатровачка поезија и проза постају својеврсна „језичка завера“. (42) Пуцањ
у говно је „убедљива књига која плени врцавошћу каламбура и
интелигентних досетки чија провокативност дотиче универзалне дилеме“. (46)
Субверзивна је због хумора, цинизма, ироније, искошеног погледа на свет око
себе, одбацивања свих приоритета и ауторитета, планетарности, разиграног
лудизма... Толики је хало ефекат њене субверзивности да нашу пажњу готово
искључиво привлачи реч говно у наслову, а да се притом готово
нимало не замислимо над пуцњем у нешто / некога. Не припадају правој авангарди
Тодоровићеве збирке препуне архаизама: Белоушка попије кишницу,
Девичанска Византија, Видов дан, Звездана мистрија, Гори говор, Златно руно,
Љубавник непогоде. У њима је доминантан митолошки, анимистички, хришћански
доживљај света. Посебно је, међутим, иновативна књига Торба од врбовог
прућа у коју се ризомски улази кроз најразличитије тачке и која је
пуна сваковрсног срастања / спајања дела међу којима се, као нова уметничка
форма, указују „слике приче“. (50) Бакић закључује како, условно, „целокупно се
Тодоровићево досадашње стваралаштво може сматрати искушавањем и слављењем моћи
језика“. (55)
У Читању
сигнала, очекивано, највише је приказа Тодоровићевих књига. Има их
тринаест: „Трагање за новим хоризонтима“ (1997) о Жеђи граматологије,
„Нова пионирка трагања“ (1997) о Испљувку олује, „Дивљи језик“
(1999) о Електричној столици[1],
„Рушење света и језика“ (2001) о Рецепту за запаљење јетре[2],
„Говно је неуништиво“ (2004) о Пуцњу у говно, „Из друштвеног
језичког подземља“ (2007) о шатро причама Дошетало ми у уво[3],
„Авангарда у традицији“ (2010) о Љубавнику непогоде, „Језичка
завера и око ње“ (2010) о шатро роману Боли ме блајбингер[4],
„Безвремени универзум“ (2010) о Глади за неизговорљивим, „Постојана
субверзија“ (2011) о Торби од врбовог прућа, „Ка синтези
сигналистичког лика уметности“ (2012) о Језику и неизрецивом[5],
„Упесмљавање (сировог) језичког материјала“ (2015) о Пандориној кутији и
„Песнички сигнали у будућности“ о Тодоровићевој и српској научнофантастичној
поезији (2015).
У тексту „Веродостојно тумачење“ (1999) Илија
Бакић је протумачио студију У тами знака 2 Миодрага Мркића
која се позабавила Пуцњем у говно, учинивши то толико успешно да се
„његов темпераментни текст чини саставним делом поеме јер ураста у њу
продубљујући је“. (95)
У
тексту „Огледи о сигнализму Љубише Јоцића“ (2001) Бакић даје приказ постхумно
штампане (приредио ју је Живан Живковић) Јоцићеве есејистичке књиге. Похваливши
писца, који се у зрелим годинама изузетно активно најавангарднијем савременом
покрету прикључио, има само једну замерку: „ ... вероватно због
материјалистичко-просветитељског задатка / мисије коју види у Сигнализму,
Јоцић... недовољно помиње `лудистичку` страну Авангарде“. (65)
Из
прве генерације сигналиста Бакић се позабавио стваралаштвом једног и написао
аналитички есеј „Научнофантастична поезија Слободана Вукановића“ (2000) у којој
је сагледао читав његов дотадашњи (сигналистички) опус.
„Приче
за нове медије и векове“ (2006) су приказ књиге “Вашар WWW прич@”
апартног сигналисте Миливоја Анђелковића, „Авангардне авантуре“ (2013)
приказ двеју збирки: Симетрије, спонтано нарушене Дарка
Доневског и Вирус. Језгро. Икона Оливера Милијића, „Сусрети са
натприродним“ (2011) романа Мануфактура Г Адријана Сарајлије,
„Откривање простора поезије“ (2012) песничке збирке Балкан Балтик Душана
Видаковића, „Према слободи стварања и доживљаја“ (2004) докторске
дисертације Авангарда, неоавангарда и сигнализам Миливоја
Павловића, а „Трептајни снимак сигнализма“ збирке есеја Легитимација за
сигнализам (2016) Јелене Марићевић, која белодано потврђује да је
сигнализам у њој „добио новог, виспреног и надахнутог тумача/ствараоца“. (205)
Бакић
је приказао и четири сигналистичка зборника. „У сусрет новим изазовима“ (2002)
је о Сигналистичкој утопији, „Преко границе миленијума“ (2003)
о Сигнализму – уметности трећег миленијума, „Сигнали у свим
временима“ (2007) о Времену Сигнализма, а „Демон и фантом авангарде
или слободе“ (2008) о Демону Сигнализма.
Звонко
Сарић је добио четири текста: „У општем језику. Визуалије Звонка Сарића“
(2001), „Вратоломни стихо-слалом“ (2002) о књизи Шињел до сванућа,
„У клопкама лажних стварности“ (2003) о Хватачу душе и „О
рецептима за стизање у рај“ (2005) о Неонском завртњу. Из првог
издвајамо следећу опаску: „овај ефекат црно-беле слике познат је и из
црно-белих филмова који и данас изазивају, својом дистанцираношћу у односу на
стварност, другачије доживљавање онога што је на екрану јер је све што се види
`онеобичено`.“ (69) У књизи Неонски завртањ њен писац
демонстрира „лепршавост акробате“. (199)
По
броју прилога њему посвећеним, поред Тодоровића, од Сарића једино је присутнији
Слободан Шкеровић чије се име често и иначе са Бакићевим доводи у везу јер се
обојица баве научнофантастичном сигналистичком и поезијом и прозом и сматрају
најзначајнијим сигналистима друге генерације. Шкеровићевим делима посвећено је
пет приказа: „Између планета и митова“ (2005) о Индигу[6],
„Страствени есеји“ (2008) о Химери или Боргу[7],
„Поигравање прозом и стварностима“ (2013) о Шаманијади, „Враголасто
врцаво врдање“ (2014) о Тамној страни силе[8] и
„Брутално несуптилно“ (2016) о песничкој збирци Дроздови у паклу.
Читањем
сигнала Илија Бакић се доказао као поуздани тумач неоавангардног
сигнализма. Можемо само пожелити да се не умори и да праћењем сигналистичких
активности продужи да се бави.
Thursday, March 8,
2018
[1] По Бакићу, „Шатровачка песма може се,
због недовољног познавања значења речи или фраза (али и њиховог изласка из
употребе), ишчитавати и као варијанта дадаистичких фонетских песама, што сам
песник потенцира п(р)оигравањима и уланчавањима гласова и слогова.“ (132–133)
Јулијан Корнхаузер је, у својој докторској дисертацији о сигнализму, то назвао
Тодоровићевим неодадаизмом, али није издвојио – то му Бакић, као и Живан
Живковић, замера – шатровачку поезију као засебну песничку врсту већ ју је
прибројио стохастоичкој поезији.
[2] Ево Бакића: „Хумор који избија из свих
стихова, базиран на апсурду, сарказму, карикатуралном и гротескном, афирмација
је хомо луденса способног да се прилагоди и превазиђе окружење али и болна
слутња његовог крика у трену последње искре самосвести. Том се хумору можемо
предавати без задршке но и без наде у помиловање.“ (137)
[3] Закључни параграф приказа гласи:
„`Дошетало ми у уво` Мирољуба Тодоровића могуће је читати као немонтирани
извештај с лица места, сирови материјал забележен на улици, социо-психолошку
студију и доказ како ниско се може пасти на друштвеној лествици; истовремено
ова књига је сведочанство о неукротивости, отпорности језика који се не може
укалупити јер је слободан и величанствено диваљ.“ (146)
[4] Бакић установљава у роману присутну везу
између шатровачке „деформације“ језика и гротескности колажа: „ ... као што
шатровачки покушава да препозна и у речи претопи свет око себе тако су и колажи
(уткани у текст) комбинација гротескне фотографије која готово редовно ниче из
хаотичног тла слова односно њихових делова. Процес стварања новог на темељима
старог није могао бити очигледнији.“ (156)
[5] Највећу могућу похвалу Тодоровићевим
есејистичким муњограмима налазимо у следећој Бакићевој реченици: „Многе од
сентенција задивљују дубином понирања у посматрану појаву али и својом поетском
елеганцијом; у њима се интелектуално, поетско и естетско спајају у целину која
превазилази снагу и вредност својих чинилаца, постајући можда и пример идеала
коме ће Наука и Уметност тежити у Новом Миленијуму.“ (174)
[6] Бакић, између осталог, пише: „Тако је
свака песма обојена другачије, с другачијим гласом који је чини посебном,
способном да стоји сама као независна целина...“ (109), односно: „ ... Слободан
Шкеровић се открива као песник интригантних тема и интересовања и поетског
нерва који је способан да у себе уклопи и минуциозну прецизност и широке потезе
и чисти емотивни лиризам и разиграни интелектуализам“. (109)
[7] Бакић примећује: „На моменте се
Шкеровићеви текстови о реалном и виртуелном, поезији и прози, текстовима
политике и економије, издижу изнад окриља есеја и достижу висине поезије.“
(112)
[8] Бакић овако окончава свој приказ
Шкеровићева романа: „У коначном сагледавању `Тамна страна силе` се представља
ка ванредно ваљано – а апартно – дело текуће прозне продукције, у којем су
спојени елементи научнофантастичног жанра, њихово пародирање, филозофски
дијалози (као `изговор` за многе есејистичке излете), језичке бравуре те
хуморно интониран отворени поглед на `лик ствари које долазе`.“ (121)
САДРЖАЈ
Лаким кораком у свим смеровима. . . . . . . . . . . . .9
Сигнали 21. века (лични поглед). . . . . . . . . . . . . .14
Елементи научне фантастике
у поезији сцијентизма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
25
Читање сигнала
(сигнализам Мирољуба Тодоровића). . . . . . . .37
Огледи о сигнализму Љубише Јоцића. . . . . . . . .59
У општем језику (визуалије Звонка Сарића). . .66
Научнофантастична поезија
Слободана Вукановића . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74
Приче за нове медије и векове („Вашар
WWW прич@“ Миливоја Анђелковића). . . . . .85
Авангардне авантуре („Симетрија, спонтано
нарушена“ Дарка Доневског, „Вирус.
Језгро, Икона,“ Оливера Милијића) . . . . . . . .89
Веродостојно тумачење („У тами знака 2“
Миодраг Мркића, 1988.). . . . . . . . . . . . . . . . . .
.93
Према слободи стварања и доживљаја
(„Авангарда, неоавангарда и сигнализам“
Миливоја Павловића, 2002.). . . . . . . . . . . . . . .96
Сусрети са натприродним („Мануфактура Г“
Адријана Сарајлије, 2010.). . . . . . . . . . . . . . . 103
Између планета и митова („Индиго“
Слободана Шкеровића, 2005.). . . . . . . . . . . . .107
Страствени есеји („Химера или Борг“
Слободана Шкеровића, 2008.). . . . . . . . . . . . .110
Поигравање прозом и стварностима
(„Шаманијада“ Слободана Шкеровића.) . . .114
Враголасто врцаво врдање („Тамна страна силе“
Слободана Шкеровића, 2013.). . . . . . . . . . . . .118
Брутално несуптилно („Дроздови у паклу“
Слободана Шкеровића, 2013.). . . . . . . . . . . . .122
Трагање за новим хоризонтима („Жеђ
граматологије“ Мирољуб Тодоровић). . . . . .125
Нова пионирска трагања („Испљувак олује“
Мирољуб Тодоровић, 1996.). . . . . . . . . . . . . . .127
Дивљи језик („Електрична столица“
Мирољуба Тодоровића, 1998.). . . . . . . . . . . . .130
Рушење света и језика („Рецепт за запаљење
јетре“ Мирољуб Тодоровић, 1999.). . . . . . . . .135
Говно је неуништиво („Пуцањ у говно“
Мирољуба Тодоровића, 2001.). . . . . . . . . . . . .138
Из друштвеног и језичког подземља
(„Дошетало ми у уво (шатро приче)“
Мирољуба Тодоровића, 2005.). . . . . . . . . . . . .142
Авангарда у традицији („Љубавник непогоде“
Мирољуба Тодоровића, 2009.). . . . . . . . . . . . .146
Језичка завера и око ње („Боли ме блајбингер“
Мирољуба Тодоровића, 2009.). . . . . . . . . . . . .153
Безвремени универзум (Мирољуб Тодоровић:
Глад за неизговорљивим, 2010.). . . . . . . . . . .158
Постојана субверзија („Торба од врбовог прућа“
Мирољуба Тодоровића, 2010.). . . . . . . . . . . . .166
Ка синтези сигналистичког лика уметности
(„Језик и неизрециво“ Мирољуба
Тодоровића, 2011.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
.170
Упесмљавање (сировог) језичког материјала
(„Пандорина кутија“ Мирољуба
Тодоровића, 2015.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
.176
Песнички сигнали у будућност
(Српска научнофантастична поезија —
Мирољуб Тодоровић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . .182
Откриване простора поезије („Балкан
Балтик“ Душана Видаковића, 2010.). . . . . . .186
Вратоломни стихо–слалом (Звонко Сарић
„Шињел до сванућа“, 2001.). . . . . . . . . . . . . . .189
У клопкама лажних стварности („Хватач
душе“ Звонка Сарића, 2003.). . . . . . . . . . . . . 193
О рецептима за стизање у рај („Неонски
завртањ“ Звонка Сарића, 2004.). . . . . . . . . . .197
Трептајни снимак сигнализма
(„Легитимација за сигнализам“
Јелене Марићевић, 2016). . . . . . . . . . . . . . . . .201
У сусрет новим изазовима („Сигналистичка
утопија“, 2002.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . .206
Преко границе миленијума (Алманах
„Сигнализам — уметност трећег
миленијума“, 2003.). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
.209
Сигнали у свим временима (Поводом
алманаха „Време Сигнализма“, 2006.) . . . . .211
Демон и фантом авангарде или слободе
(Поводом зборника „Демон Сигнализма“,
2007.). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . .216
О АУТОРУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . .221
ИЗВОРНО ОБЈАВЉИВАЊЕ. . . . . . . . . . . . . . . .223
Razvoj
nauke koji ubrzano i bespovratno menja svet, stavio je na velike muke svekoliku
Umetnost. Globalno uspostavljanje
nove, tehnološke, haj-teh, civilizacije kao krune procesa započetog Industrijskom revolucijom, od kada, po
pravilu geometrijske progresije, ubrzava zahvatajući sve šire oblasti
življenja, bitno menja položaj čoveka, kao jedinke i vrste, u sadašnjem
trenutku i onima koji dolaze. Međutim, uprkos promeni parametara koji definišu
i određuju egzistenciju, u etabliranoj se Umetnosti
i dalje oseća određena nelagodnost pa i odbojnost prema novinama. Kao da se sve
one dešavaju previše brzo i čine se pojedinim umetnicima previše kratkotrajnim
i varljivim spram opštih i večnih tema kojima oni nameravaju da se bave. Tako
na delu postaje očigledan određeni stepen konzervativizma tih umetnika kome je
koren u zatvorenom i okoštalom shvatanju same Umetnosti. Neosporno je, naime, da se Umetnost, u svim svojim oblicima, bavi „večitim i opštim“ temama
ljudske egzistencije i taj bazični nivo prepoznatljiv je u svim umetničkim
tvorevinama, u svim epohama i kulturama. Ono što je različito jesu pojavni
oblici, tj. onaj sloj dela koji je uslovljen konkretnim vremenom, društvom i
pojedincem koji stvara. No, kako istoriju čovečanstva možemo sagledati kao niz
sistema organizovanja života koji se neprestano i sve brže menjaju, desilo se,
ili bolje rečeno, dešava se da se spoljno okruženje umetnika menja tako snažno
i radikalno da on ne može da ga prati-spoznaje. Tako stvaralac (pre svega
mislimo na etablirane, one koji zagovaraju proverenu statičnost kao zalog
trajnosti i vrednosti) dolazi u raskorak sa sopstvenim vremenom što može da
rezultira pomenutim konzervativizmom koji ume da se prerušava (npr. u lokalističkim
nišama) pred globalnim procesima; sledstveno tome i autori koji pokušavaju da
sagledaju širine promena bivaju skrajnuti i nipodaštavani.
Poezija kao kraljica Umetnosti reči pretenduje na vrhunske uzlete i senzacije te je, po
prirodi stvari, bliža idealu večitih vrednosti, što, opet, podrazumeva i veću
rezervu prema trenutnom i novom. Otuda je „poetsko“
bavljenje napretkom nauke i tehnike i promenama koje one donose bilo svedeno na
izdvojene pokrete i pravce apartne od etablirane matice (koja još zazire i od Dadaizma i Nadrealizma koji su proslavljali Homo ludensa, skriveni, neobuzdani lik stvari koji je nedovoljno
akademski „ozbiljan“ mada Nadrealizmu
nije bila strana i nepoznata revolucija u psihologiji i psihijatriji s početka
XX veka; sličan je bio odnos i prema Futuristima
i sličnim zagovornicima tehnološkog napretka kapitalističkog društva).
Čini
se da su za većinu umetnika neinteresantna bilo kakva dešavanja u svetovima
nauke te oni na njih ne obraćaju pažnju iako su koreni promena čitavih ustrojstava
u kojima živimo upravo u njima. Ponekad se može steći utisak da u krugovima etabliranih
umetnika kruži - bauk Nauke.
*
Scijentizam, pesnički pravac koji je svojim prvim
knjigama zacrtao Miroljub Todorović
*
Iako
je intelektualno-umetnička zavodljivost prostora, koji su otvoreni razvojem Nauke, ogromna, ona je gotovo potpuno
ostala bez odjeka u etabliranim Umetnostima.
Jedino mesto na kome ove teme opstaju jeste žanr naučne fantastike koji je, u akademskim krugovima, bez obzira na
svoje kvalitete (a oni su, kao i svuda, različiti, od bezvrednih do
remek-dela), prezren kao paraliteratura
(posebno kod nas, pošto se situacija po tom pitanju u svetu menja u pravcu
priznavanja “ravnopravnosti”, umetničke i vrednosne, naučnoj fantastici).
*
Putovanje
u svemir, na druge planete, znane su teme književnih dela iz antičkog doba,
počev od Lukijana Samosaćanina.
Brojni autori su se otisnuli u kosmičke avanture upotrebljavajući razna
sredstva (materijalna ili spiritističko-ezoterijska), što je bio pokušaj da se
zadovolji želja za otkrivanjem novog, nepoznatog, nedohvatljivog, onog što je
iza i izvan. Naravno, podsmeh je bio stalni pratilac ovakvih dela.
*
Tek
u XX veku kada su fizika, tehnologija i kosmologija učinile kosmička putovanja
verovatnim (a zatim ih i ostvarila), vekovima stara ideja dobila je podlogu u
realnosti. Istraživanja sve savršenijim sredstvima otkrivala su i otkrivaju
mnoštvo gotovo fantastičnih pojava (kvazare, crne rupe, bele patuljke,
pozadinsko zračenje, nebrojane galaksije, planete koje kruže oko drugih
sunaca...). Korpus ovih znanja prate i brojne teorije i hipoteze na njima
zasnovane. Naučna fantastika korista
dostupna znanja i ugrađuje ih u svoj “svemirski” segment. Mašta se nadovezuje
na ono što je poznato i hrli dalje. (Naravno, još uvek postoje i dela koja se
ne obaziru na nauku u svojim pričama, kao što ima i onih koja upravo
insistiraju na naučnoj utemeljenosti činjenica kojima barataju.) Nauka je, u svakom slučaju, promenila
mnoge kanone ovog žanra, uspostavila nove redove veličina po kojima se određuje
postojanje, a konkretni uspesi astronautike dali su ovim delima dodatnu dozu
uverljivosti.
*
Todorovićeve poeme nose u sebi spoznaju o
nepostojanju odnosno prestanku neprikosnovenosti čovečanstva u Svemiru, o moćnim zakonima po kojima je
sazdano i ograničeno, po kojima funkcioniše ono i čitav Univerzum što se širi u nepojmljiv beskraj. U tim i takvim okvirima
putovanja kroz “sekundarno okruženje”, na druge planete, nužna su kako da bi se
otkrilo ono nepoznato van ljudi, tako i da bi se otkrilo ono u njima. Kosmička
sudbina čovečanstva (o kojoj govori Artur
Klark) pojavljuje se kao izlaz iz jedne i ulazak u drugu fazu razvoja
čoveka, u kojoj će se naša vrsta susresti sa svojim ograničenjima,
prevazilaziti ih i hrliti prema novim horizontima koji izjednačuju Nauku i Umetnost, Nauku i Lepotu (što
već sada naziremo u predivnim znanjima teorijske
fizike koja ushićuju kao i najbolja poezija).
U takvoj strukturi najveći izazov biće susret sa drugačijim oblicima života i
inteligencija (sićušnim ili velikim kao planeta). Zagonetka spoznaje tuđinske
svesti biće dokaz doraslosti čoveka najvećim Tajnama.
*
Osim
interesa za nauku “gresi” naučne
fantastike jesu i njena okrenutost budućnosti odnosno nemimetičko
spekulisanje tj. maštanje. Za “ozbilje i temeljne” ljude razmišljanje o
budućnosti, posebno onoj daljoj i kosmičkoj, dokaz su nedoraslosti,
nepripadanja svetu trezvenih, okrenutih sadašnjosti i kratkotrajnoj budućnosti
(u kojoj se trebaju ostvariti odgovarajuće zamisli započete danas ili juče a
usmerene prema sopstvenom boljitku). Sve što iskače iz ovog šablona i nije sa
obe noge ukopano u zbilji ne može naići ni na kakvo odobravanje i poštovanje
uzročno-posledičnih ljudi. Tako dolazimo da kontradiktornosti na kojoj se
baziraju razmišljanja većine običnih pojedinaca i umetnika. Materijalistički koncept stvarnosti insistira
na izvesnosti a, takođe, otvara mnoštvo pogleda u budućnost. Doda li se ovome i
nasleđeni otpor prema bilo kakvoj budućnosti drugačijoj od one koja je Svetim
spisima raznih religija određena kao “prava”, jasno je zašto umetnička dela
okrenuta budućnosti (i mašti) nailaze na odmahivanje i sleganje ramenima i, u
najboljem slučaju, svrstavaju se u omladinsku i dečiju lektiru, zajedno sa
bajkama i sličnim sadržajima (uz zaboravljanje da su bajke ogoljeni šabloni
vrednosnih sistema po kojima svi živimo).
*
Naučna fantastika najčešće se “pojavljuje” u proznom
obliku. No, to ne znači da ne postoji i naučno
fantastična poezija. Ova i ovakva poezija deli sudbinu žanra - prezrena je
(možda čak i više od prozne braće), pojavljuje se u specijalizovanim časopisima
za naučnu fantastiku što ograničava
njenu dostupnost i, po principu getoizovane egzistencije, ima svoja posebna
udruženja koja dodeljuju godišnje nagrade najboljima i sl. Osnovna
karakteristika najvećeg dela žanrovske, naučno
fantastične poezije je njena izrazita narativnost. Razlozi za ovu
tendenciju su dvojaki: stvaranje novih i drugačijih svetova zahteva brojna
objašnjenja što oduzima i ograničava prostor za čiste metafore a nije
zanemarljiva ni potreba pesnika da bude što jasniji i prijemčiviji. Stoga je
ova poezija često bliska epskom
poetskom ključu.
*
Todorovićeve poeme „Planeta“ i „Putovanje u
Zvezdaliju“ bave se sasvim prepoznatljivim naučnofantastičnim temama - putovanje u svemir, susreti sa
vanzemaljskim životnim oblicima i (ne)objašnjivim fenomenima. Pesnik uspeva da
naraciju svede na najmanju meru i da je “subjektivno” oboji tojest da umesto
pukog nabrajanja sve događaje predstavi iz vizure putnika. Na taj su način
čudesa “očovečena”, predstavljena iz perspektive čoveka što nužno podrazumeva i
određeni stepen njihove prerade i prilagođavanja čemu se pridružuje i
(ne)svesna mitologija kojom je uspostavljena veza budućih i prošlih putnika i
njihovih poduhvata na osnovnom nivou (koji se ne menja kroz vekove) - svi
su/smo putnici u nepoznato, nedodirljivo, vrtoglavo nepoznato.
*
“Očovečenje”
je jedan od važnih problema u naučnoj
fantastici. Naime, težeći da se što vernije predstave čudesa svemirskih
putešestvija, odnosno dešavanja na njima, pisci prečesto zaboravljaju ljude
koji su u svemirskim brodovima i skafanderima i takva dela postaju puka revija
tehničkih domišljatosti čime se potvrđuje teza o literarnoj bezvrednosti naučne fantastike. Jer, “glavni junak”
ovog žanra, kao i svekolike Umetnosti,
jeste - Čovek i bez pokušaja da se
sagleda njegov položaj u bilo kojoj situaciji, njegovi doživljaji, fizičke i
psihičke promene, nema ni valjanog umetničkog dela. U tom traganju za čovekom i
njegovim mestom u budućim svetovima, neminovno je spoznati i jednu od
konstantnih crta ljudskog ponašanja - pokušaj da se sve “mitologizuje”, da se
od svega pravi priča koja odgovara određenim obrascima po kojima se svi
ponašamo, po kojima smo naučeni da spoznajemo svet. Ti obrasci se, naravno,
menjaju ali je to izuzetno spor proces i nije direktno vezan za razvoj
tehničkih civilizacija (mada ga one svakako ubrzavaju). Svojevrsni raskorak
tehničkog i duhovnog nivoa, njihovi međusobni uticaji u nekim budućim
svetovima, velika su i važna tema naučne
fantastike s kojom su spremni da se uhvate u koštac samo seriozni umetnici
koji nisu puki, fanatični obožavaoci tehno-progresa.
*
Kako
je već rečeno naučna fantastika
koristi, za svoje potrebe, naučna znanja, hipoteze i teorije. Shodno tome, za
ovakva dela je normalna upotreba posebnog jezika - termina kojima pojedine
naučne i tehničke discipline “barataju”. Ovakav diskurs daje potrebnu dozu
uverljivosti umetničkim delima (koju konzumenti očekuju) ali i otvara nove,
običnom jeziku teško dostupne vidike. Naravno, pitanje balansa “običnog” i “specijalnog”
jezika, njihovog dovođenja u vezu koja neće biti na uštrb jednog od njih, već
će se uspostaviti odnos “simbioze”, dopunjavanja, izuzetno je osetljivo.
Uspešno rešavanje ovog problema zavisi od mnoštva raznovrsnih i za svako
pojedinačno delo specifičnih uslova a polazni reper za sve upotrebe specijalnih
jezika je pretpostavljena količina istog u “opštoj upotrebi” a koja može biti
premašena u određenom stepenu (koji, opet, ne sme biti previsok da se ne bi
izazvao kontra-efekat, odbojnost čitalaca prema onome što se ne razume).
*
Upotreba
“naučnog” jezika u Todorovićevim
poemama funkcioniše na nekoliko nivoa. Na prvom, njime se definišu fenomeni Kosmosa na egzaktan način koji poezija ne poznaje. Tako u pesmi “srastaju”
dva (često oprečna) principa i načina mišljenja i izražavanja. Spoj se, u
početku, može činiti gotovo bogohulnim, posebno kada pesnik počne da
upotrebljava i matematičke formule kao pomoćno sredstvo tj. kao oblik pesme. U
tim se trenucima stavlja na probu ne samo “elastičnost” medija poezije već i (možda i više) otvorenost
pesnika i čitaoca, spremnost da se prihvaćeni šabloni (koji uporno daju
bogohulnu uzbunu) i definicije preispituju i da se, u krajnjem, iznova postavi
pitanje „šta jeste a šta nije poezija?“
*
I,
kako se to već mnoštvo puta (uvek kada je neka novina u pitanju) potvrdilo, poezija poseduje daleko veću snagu nego
što to većina (autora, teoretičara, čitalaca) očekuje. Tako se i strogi,
suvoparni jezik Nauke uklapa, čak i
transformiše i otkriva svoje “umetničko lice” (jer i Nauka je Umetnost) a “standardni
pesnički jezik” biva pročišćen i dopunjen novim značenjima. Na dubljem nivou
ova simbioza (koja će prerasti u jedinstvo) potvrda je da su emocije i intelekt
neraskidivo srasli u celovitom biću samosvesti.
*
Naučna fantastika razvijala je svoju specifičnu
ikonografiju u okviru koje značajno mesto imaju i brojni naučni i pseudo-naučni
termini, kovanice i skraćenice. I svetska naučno
fantastična poezija preuzela je deo tog iskustva i koristi ga prema svojim
potrebama. Obzirom da su Todorovićeve
poeme pionirski poduhvat na tom polju u našoj poeziji, sva jezička rešenja koja
je primenio originalna su i nova i predstavljaju kretanje po potpuno nepoznatim
teritorijama dok su duhovite složenice začetak pesnikove interne ikonografije.
*
Scijentizam je nesumnjivo prodor u sam koren poezije, razotkrivanje mogućnosti koje
ona nosi a koje tradicionalnim pristupom nikada ne bi bile spoznate. Nove teme,
novi načini izražavanja i sredstva kojima se grade metafore, šire teritoriju
poetskog i u, dotad, nepesničke sfere koje jesu i nova lica sveta. Naravno,
početni koraci u novo imaju svoja ograničenja: nužnost da se poštuju izvorna
značenja naučnih termina, da se poštuju „lege artis“ postulati (inače će se sva
novina izvrnuti u parodiju) mogu da “teško padaju” upravo zbog nepostojanja
uzora na koga bi se pesnik ugledao. Velika nepoznanica je i količina znanja
koju čitaoci poseduju odnosno treba da poseduju da bi “pravilno” razumeli
ponuđene sadržaje. U svakom slučaju, ovakva poezija zahteva veće angažovanje
kako stvaraoca tako i konzumenta ali i ponuđene vizije svojom zavodljivošću i
intrigantnošću opravdavaju uloženi trud. Todorovićeve
poeme „Planeta“ i „Putovanje u
Zvezdaliju“ upravo zbog kompleksnih vizija koje donose ostaju rariteti u
našoj poeziji.
*
Tragom
Todorovićeve avanture krenulo je još
nekoliko naših pesnika koji su, kraće ili duže, ostajali verni Scijentizmu, kao jednom ogranku Signalizma, neoavangarnog pokreta
aktovnog od 1960-toh do danas. Jedan od osvedočenih “Scijentista”, kome se konstantno vraća, je i Slobodan Vukanović (1944). Njegov najsvežiji rad na ovom polju je
poetska knjiga-plakat (štampan u formi plakata, na papiru u prvom i metalu u
drugom izdanju) „Nije za nježne“. Ovo
delo je takođe okrenuto naučnofantastičnim
motivima, kao i neke ranije Vukanovićeve
knjige.
Vukanovićeva pažnja je u ovom delu fokusirana
na “ovozemaljsku” budućnost i promene koje ona donosi u strukturi i organizaciji
života na rodnoj nam planeti, na prodore u same kodove koji određuju vrstu,
njeno postojanje. Zahvaljujući takvim mogućnostima sagledavaju se razvoji
generacija, otkrivaju “uspešni geni” koji su ključevi opstanka da bi, u
krajnjoj instanci, početak i kraj ljudi bio prepoznat u „zvijezdama pahuljicama svemira“. Napredak Nauke omogućio je i drugačiji prodor u mikrokosmos (osim onog u
korene DNK) i komunikaciju sa drugačijim ovozemaljskim oblikom života -
biljkama, koje nas okružuju i za koje ne marimo previše. “Ispovesti” cveća
otkrivaju čoveka gledanog iz drugog ugla. U tom drugom, krivom ogledalu itekako
su vidljive i njegove slabosti i samoživost i bahatost. Robotika, razvoj mehaničke inteligencije, takođe je povod za
preispitivanje ustoličenih, ukorenjenih, samoljubivih predstava o Čoveku Pobedniku koje vode u jalovo
samozadovoljstvo.
*
Spoznaja
iluzija o svojoj važnosti motiv je i u pesmama o krioničkim ljudima koji “varaju” prirodu i odlažu svoj nestanak da
bi se, posle veštačkog sna, probudili u svetu koji ne razumeju, koji im je
stran i kome oni ne trebaju; u pesmi o „novom
božanstvu vode“, sa dozom zdravog humora, govori-peva se o stvaranju nove, akva homini, vrste zarad koje se “obični”
ljudi odriču delova svog tela.
*
Vukanovićeva poezija manje poseže za
specijalnim, naučnim jezicima što je određeno samom tematikom knjige ali to
nimalo ne umanjuje prepoznatljivost motiva iz naučnofantastičnog žanra. Mitološki
sloj, očit kod Todorovića, i kod Vukanovića funkcioniše i dograđuje “očovečenu”
sliku budućih vremena u kojima se postavljaju pitanja prepoznavanja sopstvenog
identiteta i odlučuje o kretanju novim putevima postojanja.
*
Zaključimo
na kraju ovog fragmentarnog, te samim tim nepotpunog i, svakako, nedorečenog,
osvrta na elemente naučne fantastike
u Scijentističkoj poeziji M. Todorovića
i S. Vukanovića, da je reč o
neosporno zanimljivom poetskom pravcu, odnosno pesničkim knjigama koje plane
svežinom i nadahnutošću te otvaraju, za neke nove generacije stvaralaca,
prostore koji obećavaju bogatu žetvu dela visokih i trajnih vrednosti.
(1997, „Signal” No. 18, 1998.)
Пријавите се на:
Постови (Atom)