Priče o utopijama
i njihovom antipodu anti-utopijama deo
su ljudskog folozofsko-literarnog iskustva. Pravedna zajednica u kojoj niko
nije ugnjetavan pa svi žive dostojanstveno i bez straha za svoj opstanak i
egzistenciju ovozemni je pandan Raju
koji obećavaju religije. Dok je uslov za ulazak u večiti Raj hrišćanstva život bez greha ili u pokajanju i poštovanje
religijskih načela, za Utopije važe
drugi principi - potrebno je biti pripadnik određenog naroda ili pobornik
određene ideologije (Komunizam je bio
marksistički Raj - dokazivao je Lešek Kolakovski u svojim knjigama; Anarhističke komune koje su, makar i
kratko, postojale i funkcionisale u vreme Ruske
oktobarske revolucije i Španskog
građanskog rata takođe su imale sve odlike Utopije). Naravno, od Tomasa
Mora i njegove „Utopije“ (ali i Platonove „Države“ kao svojevrsne
preteče) na ovamo, savršena ljudska zajednica bila je povod za svakovrsna
promišljanja i delanja, od tzv Raja
liberalnog kapitalizma koji je išao ruku-pod-ruku sa Potrošačkim Rajem, preko socijalističkih
Rajeva raznih oblika (ruskog,
kineskog, kubanskog) sve do raznovrsnih ’Rajskih’
mutacija, kakva je ona u Severnoj
Koreji (ili, malo ranije, ona zvana Treći
Rajh). Kako bilo da bilo, XX vek je, u svom narcističko-ciničnom liku, i
faktički porekao mogućnost postojanja i opstanka Utopija. Literarne verzije anti-utopija,
sada već klasici, od Zamjatinovog „Mi“
i Hakslijevog „Vrlog, novog sveta“ do
Orvelove „1984“, utemeljile su opšte
mesto u naučnoj fantastici; retke čiste utopije, kakva je Klarkova „3001: konačna odiseja“, bile su samo zaostali trzaji vere
u bolje dane Čovečanstva. Filozofska
misao druge polovine XX veka takođe nije nudila nadu da je utopijski ideal iole
moguć ili blizu; povremene teorije, kakva je Fukojamina o ’kraju istorije’ i nastupanju globalnog liberalno-kapitalističkog Raja, srušile su se pred javom
stvarnih događaja i tendencija koje, pak, potvrđuju Hantingtonovu tezu o XXI veku kao veku opšteg ’sukoba civilizacija’ čiji je ishod neizvestan i može doneti sve,
od varljivih ravnoteža snaga do pada u stanju večitog rata koji će se okončati
uništenjem civilizacija.
U
takvom kontekstu promišljanje i pisanje o klasičnoj Utopiji postaje bespredmetno ali je razmatranje nekih ’prelaznih’
kategorija u najmanju ruku provokativno. Roman „Hlorofilija“ (originalno objavljen 2009.g.) Andreja Rubanova (1969.) jedna je od knjiga provokacija na temu Utopije. Raj u ovoj verziji rezultat je praktične
filozofije u liki dobre trgovine: Rusija
je Kini iznajmila Sibir te su se, zahvaljujući ogromnoj
zakupnini, svi Rusi preselili u Moskvu, megalopolis okružen napuštenom
zemljom; parola vlasti je „Niko nikome
ništa nije dužan“ - svima na račun stiže deo kineskih uplata pa su
oslobođeni obaveza da rade da bi opstali; običan puk uživa u besposlenosti,
gleda beskrajne rijaliti TV programe (i u njima učestvuje); naravno, ima i onih
koji rade i bogate se pa žive na višim spratovima ogromnih kula. Glavni junak,
novinar prestižnog žurnala „Naj-naj“,
Savelije Herc, u svojim pedesetim, na tački je preloma svog života (ženi se
i razmišlja o deci) i karijere (nasleđuje legendarnog urednika žurnala); mada
kolebljivac, događaji ga sustižu i on ne ume da im se odupre. Moskva, na prvi pogled, ima samo jedan,
istina bizaran, problem - ogromne vlati trave (visoke koliko i televizijski
tornjevi) nepoznatog porekla koje su iznikle svuda i zaklanjaju sunce nižim
spratovima zgrada. Trava je neuništiva ali nije agresivna. No, ljudi jesu - oni
ilegalno konzumiraju njeno srce (sirovo ili rafinisano) i postaju zavisnici, da
bi u odmaklim stadijumima počeli da liče na biljke i konačno postali ljudi-biljke.
Država se bori protiv ovih pojava ali bez većih ambiicja i uspeha. Ipak ovaj
problem ne čini se ključnim za opstanak manje-više funkcionalne i zadovoljne
zajednice. A onda Herc dobija
poverljivu informaciju - Kinezi napuštaju
Sibir; zakupa više neće biti pa, dakle, ni besplatnog opstanka. Moskva je na rubu propasti: većina ljudi
nema nikakvih znanja i veština koji bi im pomogle da prežive, država gotovo
izvesno neće moći da održi red i mir. Hoće li jedan nekada veliki narod, sa
velikom kulturom i sjajnom istorijom, opstati ili će propasti zbog svoje
lenjosti i hedonizma?
Roman
je višestruko intrigantan: od aluzija na tekuće stanje u Rusiji odnosno na aktuelne vlasti i principe kojima se ona rukovodi
preko drugojačijeg, netipičnog pogleda na budućnost do krajnje negativnog stava
prema ’običnom’, ’prosečnom’ čoveku koji
je etalon društva i političkih doktrina demokratije. Pisac nema aluzija ni kada
su u pitanju tzv ’nacionalni ponos’ i
sve što se uz to navodi u političkim govorima. Rusi će se (kao i bilo koji drugi narod) lako odati ’dembelisanju’ i svim porocima koji im
se nude. Ljudsko stado želi da bezbrižno uživa i nema ni volje ni snage da
pogleda dalje od sopstvene lagodne svakodnevice pa makar mu taj pogled otkrio
da ga čekaju spremni kasapi i neminovna propast (kako je to H. Dž Vels opisao u „Vremeplovu“). Sve priče o čoveku kao ’vrhuncu evolucije’ ili stvoru koga je Bog kreirao (po sopstvenom liku?), padaju pred beslovesnošću
ponašanja većine koja, opet, nominalno vlada (u stvari, ona je izgovor za one
koji otimaju zarad sopstvenih interesa, jednako jadno-trivijalno-hedonističkih
ali dignutih na viši nivo). Prodaja/davanje u zakup nacionalnog bogatstva (Sibira) dobar je potez za mase ali i za
političku vrhušku; pitanje je kakve bi reakcije bile da se ovakva ’trgovina’
postavi pred bilo koji državni parlament (primera radi, setimo se da je Kurt Vonegat u romanu „Hokus-pokus“, davne 1990.g., pisao o
prodaji celokupne američke privrede, čak i zatvora, japanskim biznismenima, kao
dobrom poslu za SAD). A kada je sve
na prodaju (ili iznajmljivanje) više se ne može govoriti o Velikim Nacionalnim Interesima/Ponosu/Tradiciji/Slobodi jer je i ta
oblast svedena na ekonomski zakon ponude i potražnje (naravno, ovde govorimo o
otvorenim poslovima kakvih zvanično još nema; ali su zato tajne, zakulisne
prodaje nacionalnih bogatstva i interesa konstanta politike druge polovine XX
veka - pošto je napušten otvoreni kolonijalistički manir funcionalan sve do II
svetskog rata).
Rubanov je svoje ideje i dileme, budući
da ne piše politički pamflet već roman, ’provukao’ kroz sudbine svojih junaka,
odnosno kroz društvenu strukturu koja ’pokriva’ više i niže slojeve, prosečne i
izuzetne ljude, politički podobne i disidente, mlade i stare, narkomanske
zavisnike i sektaše, trivijalno senzacionalističku lektiru i mističko/verske
svete tekstove. Taj mikrokosmos bogat je detaljima kojima je potvrđena njegova
autentičnost i životna realnost. Tenzije su pažljivo odmerene, uz poneka, blaga
kolebanja, pripovedanje je svedeno i funkcionalno. Rečju, „Hlorofilija“ je valjan roman krcat provokacijama koje će znatiželjnog
čitaoca zaokupljati i posle sklapanja korica knjige.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар