Priče o utopijama i njihovom antipodu anti-utopijama deo su ljudskog folozofsko-literarnog iskustva. Pravedna zajednica u kojoj niko nije ugnjetavan pa svi žive dostojanstveno i bez straha za svoj opstanak i egzistenciju ovozemni je pandan Raju koji obećavaju religije. Dok je uslov za ulazak u večiti Raj hrišćanstva život bez greha ili u pokajanju i poštovanje religijskih načela, za Utopije važe drugi principi - potrebno je biti pripadnik određenog naroda ili pobornik određene ideologije (Komunizam je bio marksistički Raj - dokazivao je Lešek Kolakovski u svojim knjigama; Anarhističke komune koje su, makar i kratko, postojale i funkcionisale u vreme Ruske oktobarske revolucije i Španskog građanskog rata takođe su imale sve odlike Utopije). Naravno, od Tomasa Mora i njegove „Utopije“ (ali i Platonove „Države“ kao svojevrsne preteče) na ovamo, savršena ljudska zajednica bila je povod za svakovrsna promišljanja i delanja, od tzv Raja liberalnog kapitalizma koji je išao ruku-pod-ruku sa Potrošačkim Rajem, preko socijalističkih Rajeva raznih oblika (ruskog, kineskog, kubanskog) sve do raznovrsnih ’Rajskih’ mutacija, kakva je ona u Severnoj Koreji (ili, malo ranije, ona zvana Treći Rajh). Kako bilo da bilo, XX vek je, u svom narcističko-ciničnom liku, i faktički porekao mogućnost postojanja i opstanka Utopija. Literarne verzije anti-utopija, sada već klasici, od Zamjatinovog „Mi“ i Hakslijevog „Vrlog, novog sveta“ do Orvelove „1984“, utemeljile su opšte mesto u naučnoj fantastici; retke čiste utopije, kakva je Klarkova „3001: konačna odiseja“, bile su samo zaostali trzaji vere u bolje dane Čovečanstva. Filozofska misao druge polovine XX veka takođe nije nudila nadu da je utopijski ideal iole moguć ili blizu; povremene teorije, kakva je Fukojamina o ’kraju istorije’ i nastupanju globalnog liberalno-kapitalističkog Raja, srušile su se pred javom stvarnih događaja i tendencija koje, pak, potvrđuju Hantingtonovu tezu o XXI veku kao veku opšteg ’sukoba civilizacija’ čiji je ishod neizvestan i može doneti sve, od varljivih ravnoteža snaga do pada u stanju večitog rata koji će se okončati uništenjem civilizacija.
            U takvom kontekstu promišljanje i pisanje o klasičnoj Utopiji postaje bespredmetno ali je razmatranje nekih ’prelaznih’ kategorija u najmanju ruku provokativno. Roman „Hlorofilija“ (originalno objavljen 2009.g.) Andreja Rubanova (1969.) jedna je od knjiga provokacija na temu Utopije. Raj u ovoj verziji rezultat je praktične filozofije u liki dobre trgovine: Rusija je Kini iznajmila Sibir te su se, zahvaljujući ogromnoj zakupnini, svi Rusi preselili u Moskvu, megalopolis okružen napuštenom zemljom; parola vlasti je „Niko nikome ništa nije dužan“ - svima na račun stiže deo kineskih uplata pa su oslobođeni obaveza da rade da bi opstali; običan puk uživa u besposlenosti, gleda beskrajne rijaliti TV programe (i u njima učestvuje); naravno, ima i onih koji rade i bogate se pa žive na višim spratovima ogromnih kula. Glavni junak, novinar prestižnog žurnala „Naj-naj“, Savelije Herc, u svojim pedesetim, na tački je preloma svog života (ženi se i razmišlja o deci) i karijere (nasleđuje legendarnog urednika žurnala); mada kolebljivac, događaji ga sustižu i on ne ume da im se odupre. Moskva, na prvi pogled, ima samo jedan, istina bizaran, problem - ogromne vlati trave (visoke koliko i televizijski tornjevi) nepoznatog porekla koje su iznikle svuda i zaklanjaju sunce nižim spratovima zgrada. Trava je neuništiva ali nije agresivna. No, ljudi jesu - oni ilegalno konzumiraju njeno srce (sirovo ili rafinisano) i postaju zavisnici, da bi u odmaklim stadijumima počeli da liče na biljke i konačno postali ljudi-biljke. Država se bori protiv ovih pojava ali bez većih ambiicja i uspeha. Ipak ovaj problem ne čini se ključnim za opstanak manje-više funkcionalne i zadovoljne zajednice. A onda Herc dobija poverljivu informaciju - Kinezi napuštaju Sibir; zakupa više neće biti pa, dakle, ni besplatnog opstanka. Moskva je na rubu propasti: većina ljudi nema nikakvih znanja i veština koji bi im pomogle da prežive, država gotovo izvesno neće moći da održi red i mir. Hoće li jedan nekada veliki narod, sa velikom kulturom i sjajnom istorijom, opstati ili će propasti zbog svoje lenjosti i hedonizma?
            Roman je višestruko intrigantan: od aluzija na tekuće stanje u Rusiji odnosno na aktuelne vlasti i principe kojima se ona rukovodi preko drugojačijeg, netipičnog pogleda na budućnost do krajnje negativnog stava prema ’običnom’, ’prosečnom’ čoveku koji je etalon društva i političkih doktrina demokratije. Pisac nema aluzija ni kada su u pitanju tzv ’nacionalni ponos’ i sve što se uz to navodi u političkim govorima. Rusi će se (kao i bilo koji drugi narod) lako odati ’dembelisanju’ i svim porocima koji im se nude. Ljudsko stado želi da bezbrižno uživa i nema ni volje ni snage da pogleda dalje od sopstvene lagodne svakodnevice pa makar mu taj pogled otkrio da ga čekaju spremni kasapi i neminovna propast (kako je to H. Dž Vels opisao u „Vremeplovu“). Sve priče o čoveku kao ’vrhuncu evolucije’ ili stvoru koga je Bog kreirao (po sopstvenom liku?), padaju pred beslovesnošću ponašanja većine koja, opet, nominalno vlada (u stvari, ona je izgovor za one koji otimaju zarad sopstvenih interesa, jednako jadno-trivijalno-hedonističkih ali dignutih na viši nivo). Prodaja/davanje u zakup nacionalnog bogatstva (Sibira) dobar je potez za mase ali i za političku vrhušku; pitanje je kakve bi reakcije bile da se ovakva ’trgovina’ postavi pred bilo koji državni parlament (primera radi, setimo se da je Kurt Vonegat u romanu „Hokus-pokus“, davne 1990.g., pisao o prodaji celokupne američke privrede, čak i zatvora, japanskim biznismenima, kao dobrom poslu za SAD). A kada je sve na prodaju (ili iznajmljivanje) više se ne može govoriti o Velikim Nacionalnim Interesima/Ponosu/Tradiciji/Slobodi jer je i ta oblast svedena na ekonomski zakon ponude i potražnje (naravno, ovde govorimo o otvorenim poslovima kakvih zvanično još nema; ali su zato tajne, zakulisne prodaje nacionalnih bogatstva i interesa konstanta politike druge polovine XX veka - pošto je napušten otvoreni kolonijalistički manir funcionalan sve do II svetskog rata).
            Rubanov je svoje ideje i dileme, budući da ne piše politički pamflet već roman, ’provukao’ kroz sudbine svojih junaka, odnosno kroz društvenu strukturu koja ’pokriva’ više i niže slojeve, prosečne i izuzetne ljude, politički podobne i disidente, mlade i stare, narkomanske zavisnike i sektaše, trivijalno senzacionalističku lektiru i mističko/verske svete tekstove. Taj mikrokosmos bogat je detaljima kojima je potvrđena njegova autentičnost i životna realnost. Tenzije su pažljivo odmerene, uz poneka, blaga kolebanja, pripovedanje je svedeno i funkcionalno. Rečju, „Hlorofilija“ je valjan roman krcat provokacijama koje će znatiželjnog čitaoca zaokupljati i posle sklapanja korica knjige.
(2012)

0 komentara:

Постави коментар

top