„Nikad ne reci nikad“ reče tajni agent u službi njenog
veličanstva. I treba to shvatiti ozbiljno. Uzmimo, na primer, moj slučaj: kad
sam, pre par meseci tj. onomad, pisao o „Pesmi
boginje Kali“ (a nije se proslavila, po mom skromnom mišljenju) ponadah se
da će „Šuplji čovek“, tada još
neizašao, biti bolji. (Sad sledi ono famozno) ALI – nada beše uzaludna.
Zašto?
Ima li pokrića ovaj
negativan stav ili autor prikaza mrzi pisca, tu dični zvezdu svetskog SF&H neba?
Ko to tamo opanjkava Simonsa?
Je li to neko oklevetao
Simonsa?
Pa njega svi vole i
ljube.
Odmah izjavljujem da
odbijam sve insinuacije i inputiranja o tome da imam nešto sproću više puta
pominjanog DS. Naprotiv, čak šta
više. Do sada sam pisao o 4 njegove knjige i to: slavopojno („Hiperion“), umereno pohvalno („Pad Hiperiona“) i dva puta nepovoljno („Pesma...“ i, sada, slutite, „Šuplji...“). Dakle, nije sve samo crno
ili belo. DS je napisao jedno pravo
pravcato remek-delo, slabiji nastavak i neke slabe knjige (ovo sve važi samo za
prevedena dela). To se dešava i nobelovcima. Naravno, neko se neće složiti sa
ovim ali i to je normalno – ’De
gustibus...’
Šta ne valja kod „Šupljeg čoveka“?
Stvar počinje OK:
telepati Bremenu umire žena i on se
suočava sa mentalnim haosom koji ga okružuje (brak je bio tiha luka). Dar je
prokletstvo od koga nema bekstva. DS
dakle izbegava (a to se od njega i očekuje) olako poigravanje sa delom
standardnog SF arsenala i pokušava da
da sliku koja i nije ružičasta (što nije novina ali nije ne izrabljeno). Dakle,
Bremen je izgubljen, 110% gubitnik i
beži iz mesta u kome je živeo da bi se još dublje uvalio u nevolje. Tako sreće
i starog nam poznanika Vani Fučija
(koji je „živ i zdrav i u Paklu prav“,
originalni naslov priče je rimovan; DS se dakle malo igra), od koga beži, opet
sve dalje i fatalnije, da bi se sveo na ljušturu usred ljudskog đubrišta. Usput
se nižu i poglavlja iz srećnijih vremena pisanja doktorske teze i pokušaja da
se nađe razlog zbog koga Bremen i Gejl nemaju dece. Sve to DS pripoveda uverljivo i ono što
dobijamo je slika bića, neobičnog možda ali dovoljno živog da ima gomilu
problema i sretne trenutke, što će reći, da živi književno realistički shvaćen
život.
A onda dolazi preokret:
Bremen sreće ženu ljudožderku (!)
koja bi da mu specijalnom vilicom odgrize vitalni organ (!) što se njemu baš i
ne dopadne kao ideja. Sledi malo jurnjave, pucnjave, Bremen pobeđuje, spasava organ, i kreće mu nabolje, zgrće lovu,
stvar se ubrzava, zaskaču ga gangsteri iz prvog dela knjige sa sve Fučijem na čelu. Ali, Bremen više nije onaj stari, sad je
fajter koji će da ukoka čopor plaćenih ubica i to u avionu koji je u vazduhu!
Što bi se reklo: ’U-je! Je li to ptica?
Nije. Je li to avion? Ne. To je Super-telepata-men!!!’
Nije mi jasno šta je DS ovaj preokret trebao. Da li je
pomislio da će ono što je napisao u prvom delu knjige biti nezanimljivo čitaocima
pa će baciti knjigu kao dosadnu a drugi je neće kupovati što onda znači manju
prodaju = manje dolara? Ili je čovek profi deformisan i ne može bez horora pa
mu se onda stvar otela iz kontrole? U svakom slučaju, od trenutka kad se
pojavila teta kanibalica čitava zdravorazumska koncepcija knjige pada. Ta
epizoda jednostavno deluje kao već poslovične gaće piletu. DS se na
kraju knjige vraća korenima i ispisuje epizodu o ulasku u um retardiranog
deteta. Bremen, sreće svoju ženu u
jednoj paralelnoj stvarnosti koja potvrđuje tezu, naučnu (ili bar tako zvuči),
objašnjenu još ranije u knjizi, nakon čega on odlazi na mesto koje je značajno
za njegovu ljubav sa Gejl, povuče
obarač pištolja uperenog u svoju glavu i tako odlazi u novi svet ostavljajući
za sobom sav neuro-bol ovog.
I tu bi kraj, solidan
klasični SF kraj u kome se dešava
susret sa nečim nepoznatim u kome/čemu ne vladaju ovosvemiski zakoni pa pisac
neće da se bakće dalje i zapadne u metafiziku (pošto je dobri, stari pozitivista
Klark/Asimov tipa).
I sve i to bilo lepo
ali šta ćemo sa gaćama?
Lično nisam uspeo da
pretpim razočarenja koja DS servira i
zato nemam reči hvale za roman u celini. Za poneke delove – da, ali za celinu –
ne. (Šta bi bilo da je DS posle
ljudožderke nastavio u pretumbanom stilu ne znam ali možda bih bio manje
razočaran. Salto mortale koji pisac
izvede ne mora uvek da uspe ali sam pokušaj je vredan pažnje. Ovako i dalje
čekam na drugu dobri DS-ovu knjigu – „Hiperion“ i „Pad“ računam kao celinu.
Nadam se da čekanje
neće bizi dugo ili, ako i bude, da će se isplatiti.
Toliko.
(„Emitor“, 1994)
0 komentara:
Постави коментар