„Nikad ne reci nikad“ reče tajni agent u službi njenog veličanstva. I treba to shvatiti ozbiljno. Uzmimo, na primer, moj slučaj: kad sam, pre par meseci tj. onomad, pisao o „Pesmi boginje Kali“ (a nije se proslavila, po mom skromnom mišljenju) ponadah se da će „Šuplji čovek“, tada još neizašao, biti bolji. (Sad sledi ono famozno) ALI – nada beše uzaludna.
            Zašto?
            Ima li pokrića ovaj negativan stav ili autor prikaza mrzi pisca, tu dični zvezdu svetskog SF&H neba?
            Ko to tamo opanjkava Simonsa?
            Je li to neko oklevetao Simonsa?
            Pa njega svi vole i ljube.
            Odmah izjavljujem da odbijam sve insinuacije i inputiranja o tome da imam nešto sproću više puta pominjanog DS. Naprotiv, čak šta više. Do sada sam pisao o 4 njegove knjige i to: slavopojno („Hiperion“), umereno pohvalno („Pad Hiperiona“) i dva puta nepovoljno („Pesma...“ i, sada, slutite, „Šuplji...“). Dakle, nije sve samo crno ili belo. DS je napisao jedno pravo pravcato remek-delo, slabiji nastavak i neke slabe knjige (ovo sve važi samo za prevedena dela). To se dešava i nobelovcima. Naravno, neko se neće složiti sa ovim ali i to je normalno – ’De gustibus...’
            Šta ne valja kod „Šupljeg čoveka“?
            Stvar počinje OK: telepati Bremenu umire žena i on se suočava sa mentalnim haosom koji ga okružuje (brak je bio tiha luka). Dar je prokletstvo od koga nema bekstva. DS dakle izbegava (a to se od njega i očekuje) olako poigravanje sa delom standardnog SF arsenala i pokušava da da sliku koja i nije ružičasta (što nije novina ali nije ne izrabljeno). Dakle, Bremen je izgubljen, 110% gubitnik i beži iz mesta u kome je živeo da bi se još dublje uvalio u nevolje. Tako sreće i starog nam poznanika Vani Fučija (koji je „živ i zdrav i u Paklu prav“, originalni naslov priče je rimovan; DS se dakle malo igra), od koga beži, opet sve dalje i fatalnije, da bi se sveo na ljušturu usred ljudskog đubrišta. Usput se nižu i poglavlja iz srećnijih vremena pisanja doktorske teze i pokušaja da se nađe razlog zbog koga Bremen i Gejl nemaju dece. Sve to DS pripoveda uverljivo i ono što dobijamo je slika bića, neobičnog možda ali dovoljno živog da ima gomilu problema i sretne trenutke, što će reći, da živi književno realistički shvaćen život.
            A onda dolazi preokret: Bremen sreće ženu ljudožderku (!) koja bi da mu specijalnom vilicom odgrize vitalni organ (!) što se njemu baš i ne dopadne kao ideja. Sledi malo jurnjave, pucnjave, Bremen pobeđuje, spasava organ, i kreće mu nabolje, zgrće lovu, stvar se ubrzava, zaskaču ga gangsteri iz prvog dela knjige sa sve Fučijem na čelu. Ali, Bremen više nije onaj stari, sad je fajter koji će da ukoka čopor plaćenih ubica i to u avionu koji je u vazduhu! Što bi se reklo: ’U-je! Je li to ptica? Nije. Je li to avion? Ne. To je Super-telepata-men!!!’
            Nije mi jasno šta je DS ovaj preokret trebao. Da li je pomislio da će ono što je napisao u prvom delu knjige biti nezanimljivo čitaocima pa će baciti knjigu kao dosadnu a drugi je neće kupovati što onda znači manju prodaju = manje dolara? Ili je čovek profi deformisan i ne može bez horora pa mu se onda stvar otela iz kontrole? U svakom slučaju, od trenutka kad se pojavila teta kanibalica čitava zdravorazumska koncepcija knjige pada. Ta epizoda jednostavno deluje kao već poslovične gaće piletu. DS se na kraju knjige vraća korenima i ispisuje epizodu o ulasku u um retardiranog deteta. Bremen, sreće svoju ženu u jednoj paralelnoj stvarnosti koja potvrđuje tezu, naučnu (ili bar tako zvuči), objašnjenu još ranije u knjizi, nakon čega on odlazi na mesto koje je značajno za njegovu ljubav sa Gejl, povuče obarač pištolja uperenog u svoju glavu i tako odlazi u novi svet ostavljajući za sobom sav neuro-bol ovog.
            I tu bi kraj, solidan klasični SF kraj u kome se dešava susret sa nečim nepoznatim u kome/čemu ne vladaju ovosvemiski zakoni pa pisac neće da se bakće dalje i zapadne u metafiziku (pošto je dobri, stari pozitivista Klark/Asimov tipa).
            I sve i to bilo lepo ali šta ćemo sa gaćama?
            Lično nisam uspeo da pretpim razočarenja koja DS servira i zato nemam reči hvale za roman u celini. Za poneke delove – da, ali za celinu – ne. (Šta bi bilo da je DS posle ljudožderke nastavio u pretumbanom stilu ne znam ali možda bih bio manje razočaran. Salto mortale koji pisac izvede ne mora uvek da uspe ali sam pokušaj je vredan pažnje. Ovako i dalje čekam na drugu dobri DS-ovu knjigu – „Hiperion“ i „Pad“ računam kao celinu.
            Nadam se da čekanje neće bizi dugo ili, ako i bude, da će se isplatiti.
            Toliko.
(„Emitor“, 1994)

0 komentara:

Постави коментар

top