EJDETSKE SLIKE NOVOG DOLASKA „Novi Nojev kovčeg“ Zoran Bognar, izdavači Prosveta, Beograd, i Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu delatnost, Pljevlja, 1997.

„Novi Nojev kovčeg“ središnja je knjiga u poetskoj trilogiji započetoj 1996.g. zbirkom „Novi potop“ (završni segment nosiće naslov „Novi čovek“), koja bi trebala biti pesnikov odgovor nadolazećem dobu, u kome svodi račune iz prošlosti i pokušava da osmisli i definiše neka drugačija ustrojstva budućnosti. Plemenita fascinacija novim milenijumom, otvaranjem dveri vremana koje nudi novi početak i bezbroj mogućnosti za ispravljanje starih grešaka, u Bognarovim stihovima prepliće se sa poraznim konstatacijama o duhovnoj sirovosti i bedi čovečanstva. „Novi potop“, sazdan od izabranih pesama iz svih knjiga koje je potpisivala Bognarova prethodna inkarnacija – Zoran Ćalić, kombinovao je poglede pesnikove na svet oko sebe i svetove u sebi, s težištem na ovim potonjim, dok „Novi Nojev kovčeg“ nosi prevashodno stihove koji sagledavaju spoljni omotač pojedinca i grupa. Knjigu čine dva ciklusa: „Maroderi, Luciferov protokol (antropologiae rapsodia)“ sa 23 pesme i „Tihi obnovitelj (neoalhemija svesti)“ sa 4 pesme. Prvi segment koncentrisan je na mračne pejzaže savremenosti u kojoj živimo. Duhovna i fizička propast, kolaps svih institucija i sistema vrednosti (osim onih naopakih) više su no očiti. Gramzivost, laž, pljačka, trulež – prava su scena ljudske civilizacije i takozvanog „Napretka“ koji nemilice gazi slabe i neprilagođene. Beda egzistencije prekriva celokupnu populaciju planete, osim šake moćnika, bahatih u svojoj snazi. Horde ljudskih lešinara, pljačkaša, makroa, mazohista, pseudo moralista, šovinista, tehnokrata, bezbožnika, vuku se bespućima gradova, zaklonjene simbolima tiranija, igraju u bordelima svojih velikih kuća fetiša (Bela, Crvena kuća). Zadah svekolikog raspadanja koji šire, međutim, proglašen je za najlepši parfem. No, daleko pogubnija od fizičke je duhovna degeneracija. Svakovrsne nastranosti dokaz su deformisanog lanca evolucije sa čijeg početka ponovo dolaze krvožedni patrijarsi ludila, monstrumi ljudskih strahova materijalizovani i nepobedivi u svojoj kobi. Groblja bezimenih, satrtih napretkom prostiru se prema svim horizontima. U tom globalnom posrnuću i Bog se odriče Čoveka. Finale ciklusa kipti od prizora mitološkog potopa prizvanog u svest gorkim stihovima.

            Ipak, uprkos beznadežnosti ili, možda, baš zbog nje, izlaz u drugačije, čoveku primerenije bivstvo nazire se u novom milenijumu. Priča o biblijskom potopu i barci spasa ponavlja se ali sada sa ponešto promenjenim predznakom. Rađanje Novog Čoveka, tihog obnovitelja kosmogonije, nije jedino fizička činjenica. Duhovna/duševna obnova ono je što razlikuje potomka od propalih predaka. On, Novi, ume da osluškuje unutrašnje glasove, miri vine i nevine. On je novi monah koji može da iskorači van sebe i sagleda lepotu ništavila i put nevinosti. Novi Čovek božanskih atributa treba da učini „da treći milenijum / ponovo postane prvi...“. Pesme prvog ciklusa prepune su, u skladu sa podnaslovom knjige „Dopisivanje sa Apokalipsom – ejdetske slike, molitve“, teških emocija dok iz drugog zrači zanos, čežnja i nada. Uranjajući u velike teme i dileme koje dobrano izlaze iz domena racionalnog i obraćaju se instinktu, mitu i arhetipovima, kolektivnom nesvesnom, pesnik se suočio, nakon razmicanja zavesa realnog, sa krajnjim pitanjem svrhe i smisla. Odgovor koji je ponudio u ovoj knjizi (kao i prethodnoj a i narednoj) njegovo je poklonjenje idealima Budućnosti.

(1998)