Red pred opštinskim šalterom. Službenica usporeno prevrće papire, gleda u ekran kompjutera, opet prevrće papire. Stranka s druge strane cupka. Iza nje se otegao red.
            „Jel nešto nije u redu? Doneo sam sve potvrde kako ste tražili“, pita nestrpljivi molilac sa zebnjom u glasu.
            „Pa... nije baš kako su ranije davali potvrde“, nesigurna je službenica, „moraću da odem do šefa da proverim.“
            „Ali, meni uverenje treba što pre. Trebalo je da ga predam juče ali niko nije računao da je praznik i da opština ne radi.“
Službenica klimne, ustaje i odlazi.
            „E njoj se baš ne žuri“, dobacuje neko iz reda.
            „Ma pusti, vidiš da je još bunovna od proslave Srpske nove godine. Trebalo je da slave dva dana kao i za ovu običnu.“
            „Lako je njima, oni su slavili a svi drugi su morali da rade kao da je običan dan. Ispade da ako si u državni činovnik onda imaš pravo da slaviš a svi drugi mogu da slave samo ako im se gazde i direktori smiluju – a oni to neće. Možeš da budeš Srbin i slaviš Srpsku novu godinu samo ako si u državnoj službi a za ostale neće moći.“
            „Pa nije baš tako, vlada je dala preporuku da se Srpska nova godina proslavi. Nije bilo vremena da se donese zakon u Skupštini.“
            „Kao da se ne zna kad pada Srpska nova godina pa su se kasno setili... Nije nego.“
„I onda su samo napravili cirkus oko toga. Ispalo je da svako radi kako mu se hoće. Jedni ne rade, drugi moraju da rade. Treći su smislili da budu negde između. Moj zet se dva sata smrzavao na autobuskoj stanici čekajući prevoz jer niko nije znao da mu kaže po kom redu vožnje radi prevoznik. A ti nisu vozili ni po redovnom redu vožnje, ni po nedeljnom koji je uvek važio za praznike, nego po redu vožnje za – subotu. Smislili su da tako treba ali nikoga nisu obavestili. Opšte rasulo.“
            „Pa tako ti je to u zemlji Srbiji. Sprdnja i smejurija. Samo nemoj Srbima da daš da biraju. Svaki će da tera na svoju stranu da ne možeš da se pokupiš...“
            „Nemojte tako. Srpska nova godina nikad nije državni praznik.“
            „Bila je, bila, pre rata. Onda se ova civilna Nova godina nije ni slavila nego se slavio Božić i Nova godina kao Mali Božić. Moja pokojna baba nikako nije mogla da se načudi zašto se slavi i ova obična Nova godina. Ali, takva su onda bila vremena a sad su se promenila pa se menjaju i praznici.“
            „Nemam ništa protiv da se Srpska nova godina uvede kao praznik ali treba da se uvede na vreme a ne ovako – jedni da slave a drugi da ne mogu da slave. Ako je praznik onda je za sve ili nije praznik.“
            „Jeste, u pravu ste. Trebalo bi za sve da bude isto, bez obzira gde rade, u državnoj službi ili kod privatnika. Ne bi smela da se pravi razlika.“
            „Da, ali za tako nešto treba da bude reda i ozbiljnosti, da se misli u napred a ne od danas do sutra - a to će kod nas biti malo teže. U ovoj državi se više od 20 godina ili ništa ne misli ili se problem rešava tek kad iskrsne a onda je ili kasno ili rešenje ispadne nakaradno.“
            „Pa bude „drži vodu dok majstori ne odu“.“
            „Vala baš tako.“
            Uto stigne i službenica, sedne i spusti papire na sto. „Šef kaže da ćete morati da donesete drugačiju potvrdu. Ova neće moći...“
            „Ali prošle nedelje ste mi rekli da takvu donesem...“
            „Nije to bilo prošle nedelje nego čak prošle godine“, dobaci neko iz reda praćen kiselim smehom.
(2013)

0 komentara:

Постави коментар

top