TIHA VINJETA

Prikaz romana "Mesec januar" Vase Pavkovića
izdavač: Narodna knjiga, Beograd 2002.g.
            Za moto svog drugog romana Vasa Pavković (1953) uzeo je Bodlerove stihove "Ovaj život je bolnica u kojoj svakog bolesnika mori želja da promeni postelju"; njegov junak, pak, bira drugačiji put - nameran je da napusti "bolnicu", odnosno da izvrši samoubistvo poslednjeg dana januara 1996. godine i tako stavi tačku na svoje promašeno postojanje. Kao svedočanstvo finalnog meseca života on vodi, čas poletno čas mrzovoljno i samoprisilno, dnevnik svakodnevnih doživljaja, kako onih važnih tako i sasvim trivijalnih, u rasponu od svađe sa ocem i njegove smrti, dugih kancelarijskih sati, šetnji, susreta sa nepoznatom devojkom, do gledanja TV programa, čitanja knjiga i novina; neminovno, u ove redove navaljuje i prošlost, detinjstvo, mladost, neuspeli brak, raskidane veze sa sopstvenim detetom (kao koren potencijalnog budućeg sukoba kojim bi se samo preslikali odnosi iz prethodne generacije), sećanja na krađu automobila. Svođenje računa otkriva duboku neprilagođenost pravilima pomoću kojih se grade uspešne karijere, uspešno igraju uloge sina, supruga, oca, prijatelja. Čini se da je to što mu se dešavalo samo proticalo oko umornog pravnika, da se on batrgao u strujama pokušavajući da opstane na površini, suprotstavi se matici masa koje prezire mada delimično priželjkuje da im pripadne, da se utopi u bezličnost. Uprkos svemu, ništa ili gotovo ništa od preživljenog nije dotaklo srž njegovog bića koje, otud, zjapi bezdanom prazninom razočarenja i nerealizovanošću. Određivanje datuma odlaska donosi distancu potrebnu da se svedu konačni računi sa svetom i sobom u njemu i van njega. Smirenost posle donošenja konačne odluke, i izoštrenost pogleda na okolinu koju donosi nije uvek čista već je i zamagljuju kako slojevi prošlih dana tako i ekstatično oduševljenje predstojećim "oslobođenjem". Klupko strahova, htenja, razočarenja i želja za izbavljenjem biva prekinuto neočekivanom, nasilnom smrću kao finalno apsurdom šalom sudbine koja, eto, ne dopušta da joj se podvali.
            Večitu priču o neprilagođenom, osetljivom, u lavirintu sopstvene introvertnosti izgubljenom pojedincu stradalniku, Pavković razvija kroz seriju varljivo jednostavnih zapisa-prizora precizno omeđenih imenima gradova, ulica, zgrada i obojenih različitim emotivnim predznacima, od gneva do fatalističke rezigniranosti uz tek poneki uvid u moguću lepotu življenja, mada pukog i prostodušno naivnog i stoga potpuno stranog glavnom junaku. Ponekad, nalik biseru, odsevne upečatljivo bogata slika šetnje pijacom, obalom zaleđene reke ili osmatranja, kroz prozor, praznih, mrazom okovanih ulica u kasnoj, noćnoj tišini. Ispleten precizno, sa mnoštvom jezičkih arabeski, bogat atmosferom, Pavkovićev roman podseća na tananu vinjetu koja neosetno pleni i postojano drži čitalačku pažnju.

0 komentara:

Постави коментар

top