Dragan Aleksić (1958) već naslovom novog romana određuje prostor u kome će se dešavati, zaplitati, razvijati i rasplitati priča. Atar varošice Bela Crkva, omeđen dvema rekama, polja i šume, brda, te ulice (imenovane i određene u svojim rasprostiranjima i ukrštanjima sa drugim ulicama), kafane, bioskopi, igrališta, dispanzer, groblje i, konačno, pojedine kuće, sa 'kibic fensterima' i 'konkovima', dvorištima i baštama, drvećem i cvećem, pozornica su života Alekse, rođenjem predodređenog za patnju. Ipak, buduća tragedija tek će se ponekad nazreti u danima detinjstva, dečaštva i momkovanja. Uprkos povišenoj melanholiji, u koju se uklapa i nesrećna, pritajena ljubav prema bolesnoj devojčici koja se završava posetama spomeniku sa njenom slikom, Aleksa je prisan sa roditeljima, ima nekoliko prijatelja sa kojima prolazi kroz uobičajene faze odrastanja u grupi. Ni II svetski rat i njegov odraz u varošici i poratne revolucionarne promene ne utiču preterano na njegovo stasavanje. Zaljubljivanje, brak i rođenje kćeri čine se kao novi stepenik ka punom, srećnom životu. Međutim, u trenu kada se Aleksina supruga zapošljava u dispanzeru (koji je neku godinu ranije bio vrlo bitan mladićima jer su kroz njegov prozor pratili ljubavne egzibicije medicinskih sestara i njihovih ljubavnika) život mladog čoveka potpuno se menja. Ženino neverstvo, okretanje alkoholu, raspad porodice, gubljenje sigurnog tla pod nogama vode Aleksu do fatalnog završetka. Nespremnost, nenaučenost da se prihvate činjenice koje ruše (samo)idealizovanu sliku sopstvenog, ušuškanog, skromnog ali sigurnog života, nesposobnost da se podnese poraz, prave kompromisi, tako nužni da bi se opstalo, s jedne, i realni događaji s one druge strane, lome Aleksu. Njegovi očajnički pokušaji da povrati izgubljeno ili barem se nekako osveti za nepravdu, nespretni su i jadni, nema u njima čak ni inadžijskog prkosa. Iz tog klupka postoji samo jedno rešenje, barem za takvu konstituciju ličnosti. U sukobu plemenitosti i 'praktičarskog grabeža', mekoće i besprizornosti pobednik je odavno poznat ali se, sticajem okolnosti, sudar uvek iznova ponavlja.
Svoju verziju priče o slabom pojedincu u društvu koje se pokorava Darvinovim zakonima, Aleksić ispisuje iz vizure gubitnika, bojeći je specifičnom atmosferom tihe sete i lirskim opisima prirode. Autor insistira i na lokalnom miljeu, što podrazumeva već pomenuta imenovanja mesta, ulica, delova atara i uplitanja starih imena i pojmova. Na rečeno se nadovezuju i brojne istorijske činjenice o dešavanjima za vreme ratova, stradanjima Jevreja, streljanjima, o oslobođenju, internaciji domaćih Nemaca, dolasku kolonizatora. Aleksa odrasta u ta teška vremena ali ona, ma koliko bila sudbonosna i surova, ipak ne 'gutaju' sudbinu pojedinca, za razliku od mnoštva knjiga koje se bave istim godinama i prezasićene su istorijom. U ovom romanu opstaje ravnoteža opšteg, lokalnog i pojedinačnog. A da se, kada vreme potone u dalju prošlost, veliki i mali događaji mešaju i grade čudnovatu sliku svedoči središnji deo romana u kome su ispričane zgode i nezgode nastanka i razvoja Bele Crkve (inače, piščevog rodnog mesta). Vekovna udaljenost spojila je carske, državne poslove i molbe za ženidbe, rođenja i smrti, poplave i požare. Kada se neko, u budućnosti, osvrne na drugu polovinu XX veka i njen lik u varošici između dve reke, možda će zabeležiti i jedno samoubistvo kao krajnji rezultat nesrećnog bivstvovanja. Sva nadanja i razočarenja koja su sabrana u njemu biće izbrisana. U istom trenu, pak, ponovo će se, u tadašnjoj savremenosti, odmeravati retka duhovnost i svakodnevna bahatost. I rezultat će biti znan.
