Izlazak poslednjeg, 40. broja strip serijala «Akira» Katsuhiro Otomoa prošao je sasvim nezapaženo mada takvu tišinu uopšte nije zaslužio. Jer, objavljivanjem «Akire» ovdašnji strip čitaoci ali i kulturna javnost oslobođena stereotipa i predrasuda konačno upoznaju se sa japanskom strip scenom koja već dve decenije 'hara' svetom. A upravo je «Akira» bio ključni igrač u tom proboju; pre «Akire» svet japanskih manga stripova bio je ograničen na rodna ostrva i retke strip sladokusce i fanatike iz ostatka sveta. Velika popularnost «Akire» u originalnom strip obliku, koji se pojavio 1982.godine, odnosno u liku celovečernjeg crtanog filma, skrenula je pažnju na bogatu japansku produkciju i otvorila vrata i drugim serijalima. 'Zahvaljujući' raspadu bivše SFRJ, ničim izazvanim ratovima i sankcijama, na ove prostore «Akira» i ostale mange nisu stigli; istina, film «Akira» se, kao piratska video kaseta, prilično jadnog kvaliteta, mogao iznajmiti u video klubovima ali stripova nije bilo (osim papreno skupih američkih izdanja u odabrnim knjižarama). Zbog svega toga je poduhvat Marketprinta hvale vredan; redakcija je zagrizla veliki kolač za neizvesnim ishodom: svašta lošega je moglo da se desi i prekine mesečna izdanja: od ekonomskih zavrzlama koje se mogu desiti za tih 40 meseci (počev od maja 2002.g. dakle ravno 20 godina posle pojave originala) do loše prodaje (generacije ovdašnjih klinaca odrasle su bez stripova, u okrilju videa i kompjuterskih igrica tako da im je ovaj medij i nepoznat i spor i nedovoljno atraktivan). No, serijal je izguran sa svih svojih 2158 tabli. Sada, Marketprintu ostaje da svede račune i odluči isplati li mu se da krene sa novom manga serijom ili ne i, ako reši da nastavi tim putem, koji će od mnoštva raznorodnih manga odabrati. Ono što je zajedničko svim mangama jeste da su obimne što otvara pitanje načina plasiranja takvih sadržaja. U Japanu su manga sveske 'debele' po 200 i kusur strana; američka izdanja štampana su kao džepne knjige (što crtež čini nejasnim) koje sadrže celu epizodu ili, ako je duža, dele je u obroke od po 200-250 strana. Sveske «Akire» sa svojih 56 strana nisu se pokazale kao najpogodnije jer je u pitanju velika priča bez podela u epizode a previše seckanja je, posle desetak nastavaka, čini potpuno rastrzanom i nečitljivom sve do trenutka kada se sakupe svi nastavci. Ove manjkavosti u načinu izdavanje, međutim, nikako ne umanjuju značaj pojavljivanja «Akire» kao novog i egzotičnog dela iz dalekog sveta koje je imalo globalni odjek i postalo kulturološki fenomen.
Pošto se domaće sveska «Akire» sakupe na gomilu, znatiželjni čitalac može se natenane upoznati sa pričom smeštenom u svet Novog Tokija, izgrađenog na temeljima starog, razorenog u atomskoj kataklizmi. Susret divlje motociklističke bande problematičkih klinaca sa detetom sa licem starca izrodiće se u neverovatan slalom između tajnih vojnih planova, političkih zavera i intriga, borbi sa beskrajnom moći, otporom nezavisnih grupa. Banda će se na tom spustu rasuti, jedni će ostati statisti koje događaji cimaju i bacaju ali odabrani momak zadobiće fantastične moći da ruši i uništava; sve zajedno i svakoga pojedinačno put vodi do Akire, super tajnog i super opasnog oružja, u liku dečaka, koje su vojska i naučnici smislili ali nisu uspeli da njime u potpunosti ovladaju. Sukob koji će se, od ratnog plana, svesti, posle borbe između grupa, na ispucavanje dečačke znatiželje i obesti, donosi novu katakliznu na čijim posledicama se gradi Imperija velikog Akire, groteskna, nasilna plemensko-religijska sekta obožavalaca novog boga (koji možda nije bog rođenjem ali ima opasno velike moći). Iz ovakve vizure sagledan, «Akira» je na tragu brojnih 'postkataklizmičkih' i 'postapokaliptičkih' dela naučne fantastike i to onih sa sumnjivo sretnim krajevima (ovde posle rušenja ide mala pauza i priprema za sledeći krug razaranja; ostaje otvoreno pitanje šta će se desiti kad više ne bude gradova i automobila za razbucavanje?). I ovog puta su gramzivost, glupost i zadrtost platili nauci da proizvede fatalno oružje a potom je, po Marfijevim zakonima, pre ili kasnije, moralo da dođe do eksplodiranja bombe u lice proizvođača. Kako bi to Čehov rekao: ako je u prvom činu na sceni, iznad kamina, obešena puška u trećem činu neko mora da pogine od nje.
U čemu je «Akira» toliko poseban?
Možda u tome što je za japansku vizuelnu fantastiku decenijama sinonim bio - Godzila, čudovište koje su naučnici nepažnjom probudili a ovaj je, kad ga bude, vrlo prgave naravi. Na istu foru su pre svega Japan (a potom i ostatak sveta) napadale slične karakondžule iz dubina zemlje ali i astro-čudovišta (zanimljiv je obrazac kataklizme i čudovišta koja napadaju zemlju onih koji proizvode takvo delo: japanci prave filmove i stripove u kojima njihova čudovišta napadaju Japan, Amerikance napadaju 'njihova' čudovišta; čak i američka Godzila prepliva pola sveta da bi se razmnožila na blagorodnim obalama SAD; ipak, stari i novi spektakli «Rat svetova» kradu Marsovce, koje je smislio englez H. D. Vels, jer im je, valjda, u međuvremenu ponestalo sopstvenih monstruma - tako Englezi ispadoše šugavi kao i sav onaj sirotinjski Treći svet u koji ni jedna napast koja drži do svog ugleda neće nogom da kroči). Elem, Akira je pomak u razvoju opasnosti koje prete Japanu, odnosno repertoar postaje koji stepen bogatiji: ovog puta naučnici ne izazivaju pseudo praistorijsko čudo već dečaka pitomog izgleda. Mada, egzotičnost Godzile ostaje neprevaziđena što nas vodi pitanju po čemu se ovaj manga strip razlikuje od američkih ili evropskih? Za mange koje se dešavaju u prošlosti Japana, sa samurajima i nindžama i pripadajućim im monstrumima, jasno je što ih izdvaja od heroja zapadnjačkog asfala i blata. Tog nanosa egzotike nema u Akiri osim ako se u to ne računa problem čitaoca da u prvih 50-tak strana prepozna junake jer mu svi izgledaju - isto (postepeno taj problem iščezava tj. fizionomije postaju čitljive). Sve što se na sličicama vidi (osim ljudi) pripada tekućem stanju zapadne civilizacije, od oblakodera, automobila do ratnih brodova, škola, noćnih lokala i samog urbanog načina življenja. Na tom nivou priča je univerzalno čitljiva za sve savremenike kraja XX veka. Isto važi i za odnose moći, sile na nivou države i manjih grupa-bandi. Lokalni 'made in Japan' pečat u svemu tome jeste dodatna šara koja ne odvlači previše pažnje.
Čitalac, dakle, ima pred sobom priču u kojoj mu je većina elemenata znana a način na koji su oni ukomponovani je sasvim korektan. Ono što će privući najveću pažnju tog čitaoca jesu - slike. I to slike eksplozija, razaranja, rušenja jer su nesumnjivo atraktivne i efektne. Na ovaj kvalitet nadovezuje se i dobra montaža u tradiciji brzog filmskog spektakla, sa mnoštvo rezova i promenama uglova gledanja. Stranice sa takvim vatrometima najatraktivnije su u «Akiri» i, pošto Otomo voli da ih crta, ima ih dosta. To naravno ne znači da statične slike nisu dobre ali slomljeni soliteri, mašinerija i sav krš i lom ostaju neprevaziđeno ubedljivi. Pošto na njima gotovo da i nema teksta te stranice se listaju onoliko brzo koliko to tenzija čitaoca traži što proizvodi zadovoljavajući dramski efekat i daje stripu dinamiku koja mu nedostaje u odnosu na 'pokretne slike'. Na kartu brzine čitanja-gledanja igraju i 'sporiji' delovi stripa jer ni tamo nema previše teksta; autor se trudi da što je moguće više stvari objasni slikom a da dijalozu budi kratki dok od drugog teksta (tipa u međuvremenu, kasnije i sl.) skoro da nema ni traga. Ovakvim postupkom dobijen je strip lak za konzumiranje sa težištem na (raz)gledanju.
Nakon što se okrene poslednja stranica prevashodno osećanje jeste da «Akira» zaslužuje pažnju, da vreme potrošeno na njega nije uludo straćeno. Istina, nije reč ni o remek-delu od koga zastaje dah ali ni o konfekcijskom štanc produktu za jednokratnu upotrebu jer će obrisi priče ostati zapamćeni a neke stranice mogu ponovo da se, natenane, razgledaju. Ovo svakako znači da je reč o dobroj mangi pošto se one prave za široku publiku. Bilo bi lepo ako bismo imali prilike da utvrdimo kakav je kvalitet «Akire» u poređenju sa drugim mangama. Do tada, prijatno prelistavanje...
0 komentara:
Постави коментар