Izlaskom 40. broja Marketprintovog izdanja «Akira» Katsuhiro Otomoa završeno je objavljivanje stripa koji je zaslužan za proboj japanskih manga sa rodnih ostrva u ostatak sveta (osim u tadašnju SFRJ koja je imala preča posla jer je krenula putem krvavog raspadanja); velika popularnost «Akire», koji se originalno pojavio 1982.godine, donela je i celovečernji crtani film koji takođe potpisuje Otomo. Marketprintov poduhvat štampanja «Akire» otuda ima nespornu kulturološku vrednost jer popunjava barem jednu rupu u (ne)poznavanju svetskih kulturoloških fenomena.
Pošto sakupi sveske «Akire» znatiželjni čitalac može da prati celokupnu priču (na 2158 tabli) smeštenu u Novi Tokio, izgrađen na temeljima starog, razorenog u atomskoj kataklizmi. Susret divlje motociklističke bande i deteta sa licem starca biće uvod u neverovatan niz vojnih planova, političkih zavera, intriga i otpora nezavisnih grupa. Banda motorista će se na tom putu rasuti, jedni će ostati statisti koje događaji cimaju i bacaju ali odabrani momak zadobiće fantastične moći da ruši i uništava; sve njih priča dovodi do dečaka Akire, super tajnog, ultimativnog oružja koje je vojska smislila ali nije uspela da njime u potpunosti ovlada. Sukob se, od ratnog plana, posle borbe između suprotstavljenih grupa, svodi na nadmetanje dečačkih obesti i novu katakliznu; na njenim ostacima izrasta Imperija velikog Akire, plemensko-religijska sekta obožavalaca novog boga (koji nije bog rođenjem ali ima opasno velike moći). «Akira» je na tragu 'postkataklizmičkih' dela naučne fantastike i to onih sa sumnjivo sretnim krajevima. Gramzivost, glupost i zadrtost ponovo su platili nauci da proizvede fatalno oružje a potom je, po Marfijevim zakonima, bomba morala da eksplodira u lice naručilaca. Po svemu rečenom, «Akira», dakle, opstaje u okvirima tradicije naučne fantastike.
Mange koje se dešavaju u prošlosti Japana, sa samurajima, nindžama i monstrumima, jasno se izdvajaju od heroja zapadnjačkog asfala i blata. Tog nanosa egzotike u Akiri nema (osim ako se ne računa problem čitaoca da u prvih 50-tak strana prepozna junake jer mu svi izgledaju slični). Sve što se na tablama vidi (osim ljudi) pripada tekućem stanju zapadne civilizacije, od oblakodera, automobila do nosača aviona, noćnih lokala i samog urbanog načina življenja. Na tom nivou priča je univerzalno čitljiva za sve savremenike kraja XX veka. Isto važi i za odnose moći, sile na nivou države i manjih grupa-bandi. Lokalni 'made in Japan' pečat je dekorativna šara koja ne odvlači previše pažnje. Čitalac ima pred sobom priču u kojoj mu je većina elemenata znana a način na koji su oni ukomponovani sasvim je korektan. Ono što će privući najveću pažnju jesu - slike eksplozija, razaranja, rušenja jer su nesumnjivo atraktivne i efektne. Na ovaj kvalitet nadovezuje se dobra montaža u tradiciji brzog filmskog spektakla, sa mnoštvo rezova i promenama uglova gledanja. Stranice sa takvim vatrometima najatraktivnije su u «Akiri» i, pošto Otomo voli da ih crta, ima ih dosta. Ovo naravno ne znači da statične slike nisu dobre ali slomljeni soliteri, mašinerija, krš i lom ostaju neprevaziđeno ubedljivi. Pošto na njima gotovo da i nema teksta te stranice se listaju onoliko brzo koliko to tenzija čitaoca traži što proizvodi zadovoljavajući dramski efekat i daje stripu dinamiku koja mu nedostaje u odnosu na 'pokretne slike'. Na kartu brzine čitanja-gledanja igraju i 'sporiji' delovi stripa jer ni tamo nema previše teksta; autor se trudi da što više stvari objasni slikom a da dijalozi budi kratki dok od drugog teksta (tipa u međuvremenu, kasnije i sl.) nema ni traga. Ovakvim postupkom dobijen je strip lak za konzumiranje sa težištem na gledanju. Rečju, «Akira» zaslužuje pažnju i vreme potrošeno na njega nije straćeno. Istina, nije reč o remek-delu od koga zastaje dah ali ni o konfekcijskom štanc produktu za jednokratnu upotrebu jer će obrisi priče ostati zapamćeni a neke stranice mogu ponovo da se, natenane, razgledaju. Ovo svakako znači da je reč o dobroj mangi pošto se one, pre svega, prave za zabavu široke publike.
0 komentara:
Постави коментар