Povodom knjige "Enciklopedija ruske duše" Viktora Jerofejeva Umetnici i filozofi oduvek su muku mučili sa rešavanjem problema prirode Čoveka koga su se, ko zna zašto (najverovatnije jer su u dubini duše svoje željni takmičenja sa velikim stvoriteljem), poduhvatili da odgonetnu. Svekolike teorije njihove ipak se daju svesti na dve osnovne teze po kojima je u srži svojoj Čovek (a samim tim i sve što je stvorio) loš ili dobar. Potvrde rečenog nalažene su u prošlosti i sadašnjosti, velikom i malom, svakodnevnom i neuobičajenom a objašnjenja se kretala od božanske promisli do pukog sleda životinjskih nagona. Kako bilo da bilo, umetnosti (književnost, film, slikarstvo i ostale) imale su i imaju (a tako će biti i nadalje) dovoljno materijala i povoda za mudrijašenje na ove teme. Od svakog stvaraoca zavisi da li će njegovo "sočinenije" ostati tek glas u masi ili su mu ambicije veće i više, u smeru prosvetiteljskom koji, kako sama reče kaže, prosvetljuje tamu umu ljudskom i ukazuje mu (eto opet božanskog atributa) put (kojim se ređe ide?). Jedni su se, stoga, zadovoljili mezantopijom sopstvenom a drugi postali žustri borci za Pravdu i Slobodu te je istorija prepuna onih koji su se smejali sa strane i onih koji su zadali sebi zadatak da promene svet.
Jadni XX veka doneo je, naročito u svojoj drugoj polovini, pored svih zala i dobrota i konačno oslobođenje filozofa i umetnika od društvenih obaveza. Nikome više ne samo što nije potrebno da oni budu savest čovečanstva već ni njegovo sagledavanje sveukupnog okruženja (to sada spada u doen svakodnevnog /ne/obrazovanja i politički EPP). Otuda umetničko delo koje insistira na ovim poučnim segmentima u startu "ćopa na jednu nogu" a njegov konzument se, malo-malo, odmakne od teksta-slike i zapita "šta mu je ovo trebalo?" ili "koga on to folira?". Ista pitanja nameću se i prilikom čitanja knjige "Enciklopedija ruske duše" Viktora Jerofejeva (u sjajnom prevodu Draginje Ramadanski). Već posle prvih pročitanih stranica jasno je da autor ima volju (za moć) da bude ciničan i sprda se sa Rusijom i Rusima i dušom im širokom a sve kroz primere iz prošlih (ne)slavnih vekova i veselničku sliku današnje propale super sile u raljama mutnih tipova i rabota. Ništa ne izmiče njegovom oku, ni carizam ni boljševizam ni perestrojka, ni lažni sjaj ni prava beda novih moćnika, bogataša i sirotinje, ni predrasude, iluzije i ideali. U sve se useca nož karikiranja, ismevanja, keženja, kalambura i kreveljenja. Rusi su, kaže, oduvek bili gubitnici bez elementarnog samopoštovanja, željni izrabljivanja, patološki nesposobni da u potpunosti sagledaju svoje nacionalno biće, voljni da se samo-mitologizuju i uljuljkuju u pobedama ili porazima (zvuči li to nama, ovde, poznato?). I zato što su bili i jesu takvi (nikakvi) i treba da im je tako kako im je, zaključuje pisac s nadmoćnim osmehom. U stvari, valjalo bi da budu obrisani s lica Zemlje, da je ne kvare i pravo je čudo da su i ovoliko opstali (a to je zbog njihove mazohističke želje da trpe gaženje i potkovanu čizmu na licu).
Dok se probija kroz roman čitalac oseća sve veću teskobu, muka mu je ali, negde iza, lebdi ushićenost otkrićem koje mu je podareno. No, knjiga ne traje tih 50, 70 ili 100 strana, koliko je, zavisno od čvrstine stomaka, potrebno pojedinom konzumetnu istine da istu shvati već se u istom tempu i (bes)smislu produžuje na preko 200 strana te, pre ili kasnije, svako mora da postavi ono sudbonosno "čemu sve to?" Jer, cinizam kao način ismevanja i gaženja društvenih obzira i ograničenja može da funkcioniše samo ako se spram lošeg nazire i dobro ustrojstvo. Ukoliko ničeg dobrog nema na vidiku i cinizam gubi svrhu, odnosno barem onu prosvetiteljsku koju mu je autor namenio a ovaj jeste jer nije odabrao mizantropsku masku koja donosi smirenost bez potrebe za dokazivanje. Jerofejev, naprotiv, ima gušeću potrebu da dokazuje i ubeđuje (ova je očita i u njegovim intervjuima, prepunim oštrine i "opasnih" izjava, među kojima su i one da svaka tradicija guši -kao da to do sada nisu rekli svi avangardisiti- i da bi on, vrlo drčno, redigovao čak i Dostojevskog!). Njegov se početni "osveščujući" cinizam prometnuo u samodopadljivo šepurenje i papazjaniju, u svojevrsni ludizam i intelektualnu onaniju, u samodokazivanje i ubeđivanje drugih u svoju mentalnu nadmoć. I, u tome savršeno nema ničeg lošeg. Umetnik može biti egocentričan, ekstravagantan, pljuvački nastrojen, može da bude protiv svih i svega i da uživa u toj pozi. Umetnost, posebno ova post-post-moderna sve to podnosi, čak potencira, i u tom kontekstu Jerofejev je izuzetan, sjajan pisac, lucidni zafrkant pun duha i vrcavosti. Ono što umanjuje taj utisak je nategnuti paravan propovedničkog društveno korisnog pametovanja jer je jeftina šljašteća reklama (za bezvezne proizvode). U rođenoj zemlji to može da bude provokativno dok je na Zapadu pljuvanje Rusa večito popularno, godi njegovoj pobedničkoj sujeti, a samopljuvanje je još "ubitačnije" i još bolje prodaje robu ali je ukus koji zaostaje, kada se prevara spozna, otužan i potire očigledne kvalitete proizvoda tako da, na kraju, opet ispade po onoj Sterijinoj o "samohvalu i samodreku".
0 komentara:
Постави коментар