SVI SMO MI VIKINZI

U proteklih nekoliko nedelja sve novinske agencije objavile su vest da su, na njegov 30-ti rođendan, počele ozbiljne pripreme za snimanje filma o Hogaru Strašnom. Milioni čitalaca novina 'prisetili' su se tada da jako dugo, već prema sopstvenoj starosti, podrazumevaju postojanje debeljuškastog vikinga i njegove familije i da oni čine deo njihove svakodnevice -i to onaj ređi, podnošljiviji.
            Istoričari, pak, beleže da se strip o Hogaru pojavio davne 1973.g. a  već posle godinu dana objavljivanja doneo svom autoru Diku Braunu nagradu "Reuben" i, još važnije, veliku popularnost kod čitalaca. Hogara je pratila sve brojnija publika da bi se danas taj broj popeo na preko 240 miliona ljudi; strip preuzima 2000 novina širom sveta. Dik Braun je strip stvarao do 1988.g. kada ga je, zbog slabog zdravlja, prepustio sinu Krisu (koji je 'ušao pod kožu' vikingu), ustoličivši tako malu porodičnu strip-manufakturu. Hogar je ponajpre bio, i do danas ostao, novinski strip što znači da se pojavljuje u obliku dnevnih kaiševa (od 3-4 sličice), u tzv nedeljnoj verziji (od jedne pune table-stranice koja se, kako i ime kaže, pojavljuje nedeljom) i, mada ne prečesto, kao strip albumske dužine (do 48 stranica). Reč je humorističko-porodičnom stripu (što podrazumeva izostajanje svakovrsnih brutalnosti i ekstremnosti) kome su 'ciljna grupa' sredovečni muškarci i žene (oni su najveći kupci dnevnih novina) a potom i mlađi deo porodica; po ovim karakterisitkama-ograničenjima "Hogar" stoji rame uz rame sa mnogim popularnim i kvalitetnim novinskim stripovima, od "Porodice Tarane", "Bima i Buma" do "Čarli Brauna i Snupija" i "Kalvina i Hobsa". Njegova vizura je višestruka: dešavanja se prate iz ugla kako odraslih tako i dece i autori se trude da ih što češće 'mešaju' kako bi strip, uprkos godinama, sačuvao dinamiku.
            Glavni junak (mada to u njegovom slučaju zvuči poprilično groteskno) čitavog dešavanja je Hogar, bradati, debeli, barem na prvi pogled strašni viking, koji rado gajio taj imidž ali mu to ne polazi uvek za rukom, barem prema neprijateljima; kod bližnjih takva rola 'ne pali' uopšte čak ni  kada je u pitanju izbegavanje redovnog godišnjeg kupanja pa, kada mu se to ipak, pre ili kasnije, desi, na pretnju drage, s njim mora biti i amajlija protiv zla - gumena patkica. Hogar pripada srednjoj društvenoj klasi jer je mali privrednik-preduzetnik, ima brod i posadu s kojima obavlja svoj mali biznis koji je, kako i priliči surovom momku-vikingu, da plovi do drugih zemalja i pljačka ih. Ako mu poduhvat uspe (što se ne dešava prečesto jer ili mu se brod negde izgubi -more je tako veliko i nemirno- ili je doček starosedelaca previše 'vruć') pa sa puta kući donese 'suvenire' nailazi na još veću i težu prepreku - suprugu Helgu, vrednu domaćicu koja orno održava kuću i brine o deci, istovremeno želeći da dragog muža preobrati u boljeg muškarca (čistijeg, pažljivijeg, nežnijeg). U ovom sretnom braku rođeno je dvoje dece: ćerka Honi, trenutno u osetljivim godinama kada žudi za pravom ljubavlju mada, istovremenop, želi da bude i snažna, nezavisna ratnica; majka pokušava da je razume ali i da joj dokaže kako svet nije onakav kakav bi devojka volela dok Hoger, uglavnom, nije na 'talasnoj dužini' svoje mezimice. Sličan je slučaj i sa sinom Hamletom, dečarcem koji previše čita (i to knjige bez slika pa tata ne može da vidi o čemu je reč čak i ako je u pitanju istorija velikih vikinških heroja među koje Hogar sebe, skromno, svrstava), kupa se svakog dana, ne mari za bitke i ne želi da nastavi porodičnu ratničku tradiciju već bi da postane - zubar (što užasava njegove vršnjake!); majka je redovno na Hamletovoj strani a otac je konstantno isfrustriran ponašanjem naslednika i smatra ga svojim krunskim promašajem  jer malac, sa svoje strane, nema interesa baš ni za jedan očev predlog ili pouku. Iako stalno pod stresom zbog opasnog posla (mada, istini za volju, nema problema sa poreznicima i ispitivanjem porekla imovine i ekstraprofita), odnosno nezadovoljstva radnika-posade, u čijem smirivanju mu slabo pomaže Srećni Edi, dobrodušan ali nespretan momak, te ophrvan konstantnim konflikatima u kući, po bilo kom pitanju (od iznošenja đubreta, nedovoljnih prihoda do vaspitavanja dece), Hogar pokušava da nađe najpovoljnije rešenja jer je, u osnovi, dobra duša, nije zlopamtilo, cepidlaka ili patološki mrgud ali, ni u dobrim namerama nema uspeha pošto je jednostavno suviše trapav i, često, tupav. Ova situacija ide dotle da ga ni sopstveni pas ne 'konstatuje' i uvažava a o Helginoj patki da i ne govorimo; čak ga ni doktor Zuk ne uspeva razumeti i izlečiti. Sve u svemu i uprkos svemu, Hogar tvrdoglavo i iz inata gura dalje, putuje, bori se (mada u dubini srca krije tugu što su sve prave zemlje već opljačkane ali ne od njegove ruke), mlatara okrnjenim mačem, pobeđuje i gubi, trpi nerazumevanje najbližih, ulaže proteste i apele, teši se dobrom hranom i pićem u bučnim kafanama, iznova i iznova pokazuje dobru volju i, na kraju se dana, nada da će sutra biti bolje. Rečju, jedan sasvim običan tip željan svog mesta pod suncem, sa velikim snovima i ambicijama kojih se rado odriče za malo mira i tišine. Ako se izuzmu pojedinosti, vremensko-istorijska razlika i distanca, taj momak u srednjim godinama (onim kriznim, kad si "suviše mlad da umreš a prestar za rok'en'rol"), zatečen sopstvenim životom, sasvim lako može biti bilo ko od nas.
            Upravo na tom nivou identifikacije sa zadrškom-odgovarajućom dozom egzotike potrebne da prepoznavanje ne bude previše bukvalno, Hogar funkcioniše besprekorno jer bazični odnosi na poslu i u porodici jesu 'domaći'. Njegovo ponašanje, problemi i reakcije sasvim su 'domaćinski' i odgovaraju nametnutoj slici o jakom tipu koji drži konce u rukama a, u stvari, sve mu izmiče kontroli. Ženski deo populacije, takođe u srednjim godinama, otkriće svoja mesta podudaranja sa korpulentnom, čas optimistički nastrojenom čas nezadovoljnom Helgom. Rečju, u "Hogaru Strašnom" se za svakoga nađe po nešto, obilno zaliveno vedrim, često i urnebesnim gegovima i humorom (cinizam ili morbidarije apsolutno nisu na repertoaru) a sve to dato je jednostavnim, gotovo grubim crtežom sa upečatljivim grimasama. I, što je vrlo važno, zgode i nezgode traju, bez večih padova, decenijama, dovoljno da se publika srodi sa likovima i počne ih doživljavati kao svoje, recimo, poznanike kojima se mogu okrenuti radi tako potrebne dnevne doze optimizma. Otuda je ideja o novom, filmskom pakovanju Hogara izazovna ali i krajnje rizična (do granice nemoguće misije) jer je veliko pitanje može li se dostići nivo doživljaja koji strip nudi (setimo se bledunjave filmske verzije Asteriksa ili još goreg filma o Kremenkovima nedostajali su im i duh i smeh originala pa o nekakvoj igranoj nadogradnji nije bilo ni pomena). No, dok ne stigne film (upravo traže pogodnog glavnog glumca), a sigurno i posle njega, uživaćemo u strip izdanju dogodovština tog (ne)običnog momka Hogara, njegove familije i ostatka vesele ekipe.

0 komentara:

Постави коментар

top