Alternativni strip: «Robusto» Wostok&comp.
Sećate li se one ratno-inflatorno-beznadežne 1993.g?
Sećate li se gde ste bili, šta radili i kako (pre)živeli?
DA LI UOPŠTE ŽELITE DA SE SETITE?
Peki, Red i deda Zira, klošari iz Bolidvuda (nije reč o centru filmske industrije u Indiji, parnjaku Holivuda, u ovom slučaju 'bolid' bi se pre trebao čitati kao šatro izraz za tupadžiju, kretena, debila i sl.) te su 1993.g. stigli do dna egzistencije i da bi, kako-tako, preživeli krenuli su da se bave privatnim biznisom u vidu narezivanja ilegalnih porno diskova (u ilegalnoj firmi «Robusto»; pazi: ilegalna a firma). Ova rabota dovešće ih u blizinu svakojakih frikova npr. od seksadžija, Rabmoa Legende i samozvanog lokalnog Dijabolika do prljave konkurencije, perverzija i koječega još...
Pričice-epizode iz njihovog 'života i priklučenija' uobličio je Wostok a crtali mnogi (10-tak) na kolektivnim seansama strip susretanja širom države-zajednice nam; Wostok je dodavao i kolaže, tamo gde je mislio da treba a zatim to iskopirao i stavio u korice svog fanzina «Krpelj» koji izlazi kad i kako može (što podrazumeva da se ne poštuje nikakav ritam izlaženja ili tiraž, niti minimalna pravila redosleda pa su najpre objavljene epizode 4-5 pa zatim one pod brojevima 1-2-3; za utehu nadalje je sve teklo po redu do epizode broj 10 a da li će biti novih nastavaka ne zna se posebno ima li se u vidu da na kraju 10-tke na ulice Bolidvuda izlaze tenkovi).
Zahvaljujući alternativnom fanzin izdanju koje izlazi i distribuira se zbrda-zdola malo ljudi upoznato je sa ovim serijalom. Wostok insistira na terminu serijal što je još jedna njegova sprdačina na formu klasičnog stripa. Od onih koji su videli-čitali «Robusta», nekolicina koja živi u Vršcu zna da su glavni junaci živi ljudi; ostali poznaju Pekija, Reda i deda Ziru iz ranijih stripova, Wostokovih filmova ili muzičkih numera. Osobe sklone raspredanju teorija umetničkog delanja mogu u navedenim činjenicama naći elemente za tezu o postmodernističkom konceptu umetnosti, mešavini fakata i fikcije, simulacijama, ikonografskom širenju kroz medije itd. Kada se rečenom doda i kolektivistički manir crtanja, susretanja, na istom poslu, potpuno nekultivisanog crteža sa onim već stilski profilisanim (a da niko sem, možda, Wostoka ne zna celu priču i crta prema onom što piše u balonu i sličicama koje je, na tabli, neko uradio pre njega) pojava postaje još zanimljivija a posledice složenije. To što se sami akteri čitave akcije dobro zabavljaju i ne haju za koncepte (ili haju ali ne priznaju) ne menja ništa na značenju njihovog dela-delovanja. Uostalom, ni likovi o kojima je reč ne mare previše za opšte stvari nego muku muče da danas pošteno pojedu i popiju a šta će biti sutra videće se kad postane - danas.
Wostokova sklonost kako prema dokumentarnom i komotno posezanje za tzv 'ready-made' postupkom (tj. ubacuj u rad ono što nađeš oko sebe bez ikakvih intervencija) tako i prema bizarnom i trivijalnom i začudnom rezultira svetovima koji jesu ono što smo preživeli ali su i karikiranje istih. U konačnom, takve priče su i smešne i gorke i na ivici ukusa i perverzije ali su konzistentne; postoji u tom haosu linija koja, ma koliko krivudala, drži stvar na okupu. Vulgarnosti, degutantnost, pornografija, šatrovački jezik ruku-pod-ruku sa smešnim, apsurdnim, besmislenim situacijama, zapletima bez zapleta i zapletima bez raspleta, rukavcima priče koji ne vode nikuda pa iskušavaju strpljenje čitalaca (izgleda kao da se autor predomislio i odustao od kretanja u tom pravcu) mogu se (ne) dopadati, biti (ne) zanimljivi čitaocu koji će ili nastaviti da prati junake (čuj, junake?) ili baciti strip i posveti se nečemu 'pametnijem'. To je pravo čitaoca kao što autor ima pravo da ili (celo)mudrijaši ili (manje ili više) provocira, bude fin ili bezobrazan, ume da priča i crta ili to neće. Alternativa, kojoj pripada «Robusto» zajedno sa svim akterima i autorima, od Wostoka do poslednjeg crtača koji je povukao makar jednu liniju ili napravio mrlju na papiru, hoće (može joj se iz bilo kog opravdano-neopravdanog razloga) da ne bude konvencijalna i akademska i ne samo da zadržava to pravo već na njemu i insistira. U toj i takvoj slobodi moguće je da se autori neobavezno zabavljaju, uživljavaju i iživljavaju ne mareći kome se to sviđa. Ko je na odgovarajućoj talasnoj dužini razumeće, ko nije ne vredi mu objašnjavati. U svakom slučaju nema uvlačenja-dodvoravanja publici, pa makar publike i ne bilo. Naravno, ovakav stav ima i prednosti i slabosti. Hoće li od sve ove rabote ostati neki trag u nadolazećim godinama? Ko to može znati? U nekakvom istorijatu strip alternative na ovim prostorima svakako hoće, u istorijama akademske umetnosti svakako neće ali kome je to od Robusto ekipe važno? Zalaganje za sopstvenu slobodu u izražavanju, za pravo na sopstveni ludizam sa i bez pokrića nosi rizike ali i zadovoljstva.
U međuvremenu, između prošlosti i budućnosti, u sadašnjosti piše se i crta Robusto sa sve vragolijama, uvrtanjima i izvrtanjima. To je pogled iskosa, ispod oka, na bedna vremena, bez sofisticirano-filozofskih pouka. Robusto je gadan, 'noar' crn, kao i ta godina, barem iz ovog ugla (a uglova ima bezbroj), izaziva mučninu, neki put je bljutav ili sasvim bezvezan, na momente jeste smešan, često provokativan (ali se, za razliku od nekih drugih stripova, ne svodi samo na čistu provokaciju), na momente tupav, na momente smušen. Nije uvek jasno šta Wostok i ekipa rade ili ne rade, čas imaju pojma šta će sa junacima i sobom, pa onda ne. Ali, zar nije takva bila i 1993.g? Sećate se?
(A posle te 1993.g. bilo je bolja vremena i bila su loša vremena - kao u Dikensovoj priči o dva grada - pa su opet došli ratovi koje smo dobili iako nismo ratovali o čemu je pisao-crtao i Zograf. Danas je, kao, opet bolje - toliko da uši otpadaju.)
Da zaključimo, «Robusto» je strip eksperiment-egzibicija na temu (ne)davnih vremena i 'poniženih i uvređenih', 'ružnih, prljavih i zlih', 'sitnih kriminalaca u najboljem životnom dobu', ispričan i iscrtan karikaturalno, nekonvencionalno ali ubedljivo. Nekome će se dopasti nekome ne. Jedno je, među mnoštvom nejasnoća i dilema, ipak, sigurno: posle konzumiranja «Robusta» ne možemo se osećati prevarenim jer nam niko ništa nije obećao; autori ne mogu odgovarati za naše predrasude o nekome ili nečemu.
0 komentara:
Постави коментар