Čitajući iznova roman "Atlantida" Borislava Pekića, sada izdatog u okviru Izabranih dela u agilnoj kući "Solaris", svođenje računa nameće se samo po sebi. Pre svega, "Atlantida" je preživela vreme prvog objavljivanja, a to je bilo 1988.g. i opstaje kao jedan od bitnih romana u Pekićevom opusu. Oreol incidentnosti koji ju je pratio (zajedno sa "1999" i "Besnilom") više ne postoji a izbrisana je i umerena sablažnjenost akademskih kritičara širokom fantazijskom postavkom priče, tako različitom od npr "Zlatnog runa", lako čitljivog u "proverenim" ključevima. Danas nam, dakle, ostaje čisti Pekićev "epos", odnosno "antropološki esej" kako sam piše u predgovoru uz ogradu da je dosledan esej na ovu temu nemoguć kao što "nije moguć čovek kao takav". Ultimativna pitanja o uspravljenom dvonošcu, homo sapiensu, postavljaju se suprotstavljanjem njegove evolucije-civilizacije i civilizacije robota, prikrivenih u prošlosti i sadašnjosti čovečanstva. Koren udvojenosti je u grehu stvaranja veštačkog bića od strane umnih telepata, lepih ali i taštih i lenjih Atlantiđanja, grehu kojim je prekršeno pravilo da samo Bog/Bogovi smeju da se poigravaju stvaranjem života. Ova i ovakva priča ponavlja se u mnogim tradicijama, od antičke do jevrejske, njome se bavila savremena literature, od "Frankenštajna" Meri Šeli do savremenika. Koren joj je, čini se, u iskustvima po kojima previše luksuza u početku prija telu ali potom budi u čoveku mračne porive i čudne ideje, opijenosti sopstvenom samodopadljivošću i vodi do posezanja preko granica biološke datosti, u sfere rezervisane za onostrane sile i entitete. Zašto je uplitanje u Božanske poslove opasno? Da li je reč samo o hipotezi baziranoj na intuiciji, strahu ili i na lošem iskustu jer su jednom ljudi već stigli do tog cilja i pretrpeli poraz?
Nakon što su, po Božijoj volji i protiv nje, roboti stvoreni, otvoren je novi horizont odnosa. Najpre se nameće pitanje razlikovanja ljudi i mašina, odnosno definisanja pojmova život, svest, slobodna volja a potom pitanje odnosa stvaraoca i proizvoda. Rat između pravih ljudi i onih koji samo na njih liče, slika je antagonizma koji nijedna strana nije spremna da reši drugačije no eliminacijom druge, kao takmaca u pomalo karikiranoj evolutivnoj borbi za opstanak. S druge strane, pak, čitava robotska civilizacija ustrojena je na temeljima fatalnog praćenja učitanih programa (odnosno njihovom brisanju i ograničenoj restauraciji) u krajnjem baziranih - jer su ih stvorili ljudi - na oponašanju i svojevrsnom obožavanju čovekog lika i (ne)dela. Stoga je borba za prevlast unapred izgubljena jer kada roboti budu nadomak potpune pobede oni se samoponištavaju dosledno sledeći zacrtane zadatke.
U vreme nastanka "Atlantide" mnoge teze romana bile su u domenu lepršavih spekulacija (što, naravno, nije umanjilo težinu postavljenih ključnih pitanja) da bi im proteklih deceniju i po darovana i praktična težina. Jer, ako je problematika robota i njihovog razvoja još uvek daleko od prerastanja u realnu opasnost po ljudski rod, jedna druga vrsta veštačkih tvorevina mnogo je bliža. Reč je o kloniranju ljudi, postupku koji se iz naučne fantastike preselio u laboratorije a odatle pretenduje da uđe i u svakodnevicu. U konačnom sagledavanju i ovde je reč o robotima-androidima, od krvi i mesa, po liku svog tvorca. Linija razlikovanja prirodnog i veštačkog tanji se do neprepoznatljivog a moralne dileme bujaju. Više nije puko pitanje radi pitanja kako se odnositi prema telu i umu-svesti klona, kako će izgledati njihove predstave sveta, koliko se razlikovati od naših, kako se trebamo odnositi prema njima i kako će oni reagovati na nas kada shvate šta smo im učinili. Pisci naučne fantastike, futurolozi i filozofi, i Pekić među njima, već su razmatrali ovaj problem a njihove ideje i rešenja već danas postaju putokazi za još intenzivnije napore u osmišljavanju ovog mogućeg pravca razvja sadašnjosti.
(2002)
0 komentara:
Постави коментар