BAUK KOVIDA 19 HARA SVETOM! ili OČI U OČI SA PANDEMIJOM – Globalne bolesti u naučnoj fantastici

 

            Bauk kovida 19 hara svetom!

Ljudska civilizacija posrće pod udarima najsmešnijeg od svih virusa. Godinu i kusur dana pošto se pojavio, virus i nadalje stavlja na iskušenje organizaciju i moral savremenog postindustrijskog-neoliberalnog svetonazora. Taman se učini da je Čovek Pobednik Prirode (opet) trijumfovao a virus “izbaci” novu mutaciju, uzdrma zdravstvene sisteme i pokaže da su etička pravila bogatog sveta - floskule. Prednost virusa je da udara ravnopravno i bez pardona, ne poznaje granice i klasne razlike. Svet i dalje odbija da se ozbiljno poduhvati sa problemom – svi se bune zbog zatvaranja kafića i tržnih centara sa primamljivim rasprodajama ili zbog propuštenih letovanja. Distribucija vakcina direktno zavisi od toga da li su napravljene u “slobodnom svetu” ili neprijateljskim zemljama (koje bi da šire svoj maligni uticaj). Pomoć siromašnima svela se na priredbe za medije dok se ozbiljni državni (čitaj, vojni) resursi i dalje čuvaju za večne ratne igre. Kovid 19 i dalje se tretira kao nedovoljno ozbiljna opasnost za opstanak ljudske vrste, odnosno izjednačava sa ‘svinjskim’, ‘meksičkim’, ‘ptičijim’ ili ‘mutirani A1E1 gripom’, i tek pomalo plaši konzumente masovnih medija koji se se, onako usput, zgražavali nad stravičnim posledicama ‘ebole’ ili ‘sarsa’ u tamo nekim nedođijama. Gledalac TV vesti ili čitalac internet novina još uvek jače zadrhti pred perspektivom da ovog leta opet neće ići na more ili neće pratiti neki od teniskih turnira i fudbalskih derbija te prenose sa letnje olimpijade. Pred pretnjama da kovid 19, ako ‘uznapreduje’, uzme još krvaviji danak ne budi se ni prastari strah od pošasti-bolesti koje u kontinuitetu zatiru čovečanstvo još od mitskih Jahača Apokalipse, preko srednjevekovne kuge i pandemije gripa 1918.g. Uostalom, većina nikada nije zaozbiljno shvatilla poruke raznih epidemiologa koji su decenijama jednoglasno tvrdili ‘nije pitanje da li će doći do pandemija kakva je bila ona 1918.g. već – kada će se ona desiti’.

 
           Ipak, hteo-ne hteo, običan radni čovek koji ujutru odlazi da zaradi koricu hleba i vraća se izmožden biva, kad se pogleda u ogledalo sa sve zaštitnom maskom, bez pardona suočen sa onim što zna ako ima iole soli u glavi, dakle sa faktom da je deo sveta koji se menja i u kome je i on, kao vrsta, žrtva a ne samo predator. A zatišje na frontu tog večitog rata sa bolestima prekinuto je jer su mikro-borci izbacili novo oružje (ili im je u tom poslu pomogao neki Ludi Naučnik ili šišmiš-terorista). Prošlost jeste puna sjajnih ljudskih pobeda ali ni žrtve nisu zanemarljive; sadašnjost, pak, uprkos svim higijensko-zdravstvenim predostrožnostima, ne izgleda naročito svetlo jer su se i bolesti iskvarile, postale prepredene i podmukle i kao da su korak ispred ljudi. Kakva li nam je onda budućnost? Šta o svemu tome kaže naučna fantastika, literarni žanr okrenut budućnosti?

            Pisci naučne fantastike itekako su zainteresovani za pošasti koje mogu doći glave čovečanstvu (što im je to u prošlosti zamalo i uspelo); pored svakojakih ratova i nuklearnih apokalipsi, kosmičkih incidenata ili globalnih promena klime, udeo u propasti mogu imati i boleštine. Već 1826.g. Meri Šeli u romanu “Poslednji čovek” piše o kugi koja je desetkovala Ameriku pa preživeli pokušavaju da osvoje Evropu; ‘pobednik’ u ratu, bukvalno poslednji čovek, u malom brodu plovi prema Istočnim ostrvima. U “Crvenoj kugi” (1912) Džeka Londona, sveopšta kuga vraća čovečanstvo na nivo plemenskog postojanja. Ričard Metison u romanu “Ja sam legenda” (1954) opisuje zarazu koja ljude (sve osim jednog) pretvara u vampire. Maks Bruks u “Svetskom ratu Z” (2006) piše o sukobu ljudi sa zombijima; prvi zombiji bili su zaraženi nepoznatim virusom. Scenario pandemije predstavio je u “Besnilu” (1983) Borislav Pekić; u njemu se zaraza širi mahnitom brzinom zahvaljujući bezbrojnim putničkim avionima a kao rešenje se predlaže nuklearna kremacija Londona.

            Svakojake boleštine stizale su iz svemira kao ona iz romana  i filmova “Andromedin soj” (1969) Majkla Krejtona; na sreću drčnih naučnika i vojnika kojima ne uspeva da pobede virus, isti biva ‘razblažen’ strujanjima vazduha i postaje bezopasan. U “Ratu svetova” (1898) H. Dž. Velsa ljude spasavaju ‘domaći’ virusi i bakterije koji napadaju Marsovce i ubijaju ih; ono što čovek i ne zapaža (osim ako ne zaradi laku kijavicu) spasiće ga od pobedničkog marsovskog pohoda. Među najneobičnije boleštine koje nisu štedele Homo Sapiense svakako spada epidemija iz romana “Muškarci pod zaštitom” (1974) Roberta Merlea koja ubija seksualno zrele muškarce pa žene preuzimaju planetu a retki sačuvani muškarci postaju pravo blago. Epidemija slepila napada čovečanstvo u “Slepilu” (1995) Žozea Saramaga a radioaktivni virus u “Gradovima crvene noći” (1981) Vilijama S. Barouza. Ma koliko prirodni virusi bili strašni još gori su oni koje proizvedu sami ljudi. Tako u romanu “Kalki” (1978) Gora Vidala fanatici nameravaju da, uz pomoć zasejavanja boleština, pomognu povratak hinduističkog božanstva Kalki. Sličan je i naum junaka romana “Antilopa i Kosac” (2003) za kojim slede “Godine potopa” (2009) i “Blatni Adam” (2013) Margaret Atvud: Ludi Naučnik uspeva da očisti Zemlju od ‘starog modela’ ljudi kako bi se novi ljudi, koje je on kreirao, slobodno razvijali i postali gospodari sveta

            U borbi za opstanak na Zemlji Čovek ima za posla sa ljutim protivnikom (prirodnim ili konstruisanim) koji jeste sićušan ali nije bezopasan; taj mališa nigde ne žuri pa se lako može desiti da, pre ili kasnije, dođe po svoje. Da li je trenutni “hit”, kovid 19 proizveden u nekoj laboratoriji koja ima planove za uređenje sveta (isto se mislilo za AIDS i ptičiji grip) ili je u pitanju samo nestašna igra Majke Prirode, i dokle će dogurati u svom pohodu videće svi oni koje pandemija – poštedi. Ostaje nada da ćemo i mi biti među njima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

ČUDA DALEKOG SVEMIRA ili PANORAMA SRPSKE NAUČNE FANTASTIKE – „Srpska naučna fantastika“ Miodraga Milovanovića; izdavač Everest Media, 2016.

Jedna od često pominjanih floskula o srpskoj prozi glasi da je ona prevashodno okrenuta realističkom literarnom maniru i da su najvaljanija dela stvarana upravo u realističkom „ključu“. Književna fantastika tretirana je kao izuzetak i eksces na koji ne treba previše obraćati pažnju. Ipak, ukoliko se književnoj istoriji pristupi bez predrasuda, bez robovanja nasleđenim stavovima, otkriće se da u srpskoj literaturi nije sve tako „realistično“. Knjiga Miodraga Milovanovića (1961), pisca, prevodioca, kritičara i hroničara, pod naslovom  „Srpska naučna fantastika“, dokaz je kako je dovoljan samo iskorak, promena vizure pa da se do tada jednodušno uvažavana slika o srpskoj literaturi promeniti odnosno usložniti i produbiti. Otuda ovo delo nije samo neophodan uvod u, širim krugovima čitalaca i kritičara, nedovoljno znanu oblast već se svojim širokim zahvatom predstavlja i kao teorijsko-kritička studija. Mada u „Uvodu“ Milovanović tvrdi da je knjiga pokušaj da se „što ilustrativnije“ prikaže „razvoj srpske naučne fantastike u književnosti, od pojave prvih tekstova sa elementima ovog žanra, do kraja prve decenije XXI veka.“ (istovremeno najavljujući i kapitalnu „Antologiju srpske naučne fantastike“ na kojoj rade pisac i izdavač Boban Knežević i Miodrag Milovanović), on, za razliku od mnogih svetskih autora, ne zazire ni od određenja pojma naučne fantastike (svestan da konačna definicija možda i nije moguća) pozivajući se na teoretičara Darka Suvina i njegovu definiciju po kojoj je naučna fantastika „književni žanr za koji su nužni i dovoljni uvjeti prisutnost i međudelovanje začudnosti i spoznaje, a glavna mu je formalna tehnika imaginativni okvir alternativan autorovoj empiričkoj okolini“ koji će biti korigovan i drugačijim teorijskim idejama. Jednako instruktivna su i razmatranja „Fantastika i naučna fantastika“ odnosno kratki „Istorijat svetske naučne fantastike“.

            Poglavljem „Istorijat izučavanja srpske naučne fantastike“ fokus se premešta na ovdašnje prostore i otvara segmentom „Srpska proto naučna fantastika“ koji će znatiželjnom čitaocu otkriti dela nastala u XIX veku u kojima se nalaze elementi koji će tek početkom XX veka ući u korpus novoformiranog žanra. Godine 1889.g. pojavljuje se drama „Posle milijon godina“ Dragutina Ilića, smeštena u daleku budućnost među savršene ljude „Duho-sveta“ i dvojicu ljudi starog kova; vrlo je moguće da je ova drama, koja nije naišla ne veliki interes savremenika, prva naučnofantastična drama u svetu. Prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića pojavio se 1902.g. i opisuje putovanje kroz čuda bliskog i dalekog svemira, po ugledu na popularne romane Kamija Flamariona. Do izbijanja I svetskog rata biće objavljeno još nekoliko proza sa elementima naučne fantastike. U poglavlju „Srpski SF između dva svetska rata“ autor analizira niz dela avangardnih umetnika, od „Gromobrana Svemira“ Stanislava Vinavera, „Burleske Gospodina Peruna Boga Groma“ Rastka Petrovića, „77 samoubica“ Branka Ve Poljanskog do knjiga „Kroz vasionu i vekove“ Milutina Milankovića i „Mrtve straže“ Mladena St. Đuričića nalazeći u njima brojne motive iz okrilja naučne fantastike. Autor ne zaboravlja ni dela „lake literature“ odnosno romane Branka Vidića (Brendon Vid) koji je često posezao za fantastikom kao okriljem za avanturu.

            Poglavlje „Srpska naučna fantastika za decu i omladinu“ ukazuje na domaća dela ovog profila objavljena pre i posle II svetskog rata sve do današnjih dana. Uz pominjanje opusa brojnih autora (Čedo Vuković, Voja Carić, Dušan Nikolić, Berislav Kosijer, Dušan Belča...) prati se i evolucija pojavljivanja naučne fantastike u raznim publikacijama, od „OTO zabavnika“, „Politikinog zabavnika“ do edicija roto romana „X-100“, „Plavi dodatak“, „Apolo“. Segment „Srpski hard SF“ prati razvoj domaće naučne fantastike u periodu izlaženja časopisa „Kosmoplov“ koga je nasledila „Galaksija“ odnosno magazina „Sirius“, almanaha „Andromeda“, knjiških edicija „Kentaur“, „Zvezdane staze“, „Supernova“. Sve veći broj domaćih autora uspeva da kontinirano objavljuje priče i romane, najčešće se ugledajući na iskustva svetskih, uglavnom anglosaksonskih kolega po peru. U prvoj polovini 1980-tih  stasava čitava generacija autora (R. Anđelković, D.Filipović, B. Knežević, G. Skrobonja, Z. Jakšić, V. Lazović...) okupljinih oko beogradskog Društva ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koje kao jedan od svojih ciljeva ima i potenciranje domaćeg stvaralaštva u cilju koga organizuje interne konkurse za priče koji će, angažovanjem Bobana Kneževića, prerasti u konkurs „Znaka Sagite“ a nagrađene priče i novele pojaviće se u zbirkama „Tamni vilajet“ odnosno u magazinu „Alef“ („Dnevnik“ Novi Sad). Bitna karakteristika dela koja se tada pišu i štampaju je uvođenje domaćih motiva što se može smatrati znakom sazrevanjem autora i žanra. Raspad SFRJ uz ratove i ekonomske sankcije usporio je razvoj srpske naučne fantastike ali je ona opstala i razvija se do današnjih dana uz dolazak novih autora te mešanje naučne fantastike sa drugim žanrovima (horor, epska fantastika) ili pojavu međukategorija koje autor određuje kao pseudoistorijska fantastika, ženska i eksperimentalna proza. Očigledna je i pojačanu interakciju sa književnom maticom uz sve veći broj pisaca glavnog toka koji u svojim delima koriste iskustva žanra (B. Pekić, S. Nenin, Đ. Pisarev, G. Petrović, S. Radonjić, M. Novaković...). Na kraju knjige je skiciran i razvoj naučne fantastike u drugim medijima s ovih prostora (strip, film, radio drama...) odnosno organizovanja fandoma kao specifične forme okupljanja ljubitelja žanra.

            Milovanovićeva hronika-studija obiluje mnoštvom podataka, kratkim portretima pisaca, pojašnjenjima dešavanja u pojedinim periodima što, sveukupno, daje široku panoramu razvoja žanra na ovim prostorima od (pra)početaka do savremenih dana. „Srpska naučna fantastika“ nesporno je relevantan vodič kroz svetove srpske naučne fantastike kome će protek vremena samo potvrđivati značaj.

            („Dnevnik“, 2017.)

ŽANROVSKE IGRARIJE "Besnilo" Borislav Pekić izdavač: Solaris, Novi Sad 1999.

            Pre gotovo dve decenije, 1981.g. Borislav Pekić je napisao roman "Besnilo", koji će se pred jugoslovenskom publikom pojaviti 1983.g. Bio je to prvi od tri subverzivna romana ovog već priznatog i cenjenog autora; druga dva su "1999" i "Atlantida". Narečena subverzivnost ogleda se u činjenici da je Pekić posegao za žanrovskim, 'paraliterarnim' temama i strategijama, što je na velike muke stavilo većinu glavnotokovskih teoretičara i prikazivača tekuće produkcije jer se do tada nije dešavalo da jedan 'ozbiljan i uvažen' pisac skrene u, samo prezira dostojne, močvare kiča i šunda. Tako je Pekić nastavio s provociranjem učmalih i u tradiciju beznadežno zapletenih akademskih književnih krugova, što je podvig poštovanja vredan. "Besnilo" je, kao prvi udarac etabliranim krugovima, podnelo talas iznenađenja i neverice, posle kojih su sledile serije kritika u kojima su se njihovi autori trudili da, na svakovrsne, pa čak i akrobatske načine, pronađu vrhunske dubine ovog romana i tako opravdaju pisca svrstanog u 'svoj' tabor. Ni glasovi neodobravanja romana nisu delovali ubedljivije a sličan utisak odavali su i 'umereni' prikazi. Rečju, gotovo niko ko se poduhvatio analize "Besnila" nije se proslavio.

            Vremenska distanca dozvoljava, čini se, danas, širi pogled na ovaj književni slučaj. Pekić je u više navrata, direktno ili prema svedočenjima svojih prijatelja, pozitivno govorio o tzv žanrovskim delima i piscima, najčešće pominjući Stivena Kinga, 'kralja horora', što svedoče da ga je ova vrsta proze intrigirala, odnosno da ju je čitao bez apriornih predrasuda (za razliku od ovdašnjih pisaca i kritičara koji je nisu čitali ali su imali negativan stav o njoj). Stoga je sasvim razumljivo što je Pekić prihvatio ponudu jednog američkog izdavača da napiše žanrovski roman. Naravno, da bi se taj posao valjano obavio trebalo je, osim sakupljanja građe, dobrano proučiti samu tehnologiju stvaranja takvih romana. Jer, u pitanju je rabota podložna precizno razrađenim pravilima. Knjiga nosi odrednicu "žanr-roman" i u njoj nalazimo teme-elemente pre svega Horror i Science Fiction žanrova uz dodatke špijunskih i krimi žanrova. No, osnovni žanr po kome je "Besnilo" pravljeno, pa u sebe upija ostale, je - bestseler žanr koji je od pomenutih razlikuje po većoj krutosti svojih zakona. 'Uobičajeni' SF, Horror, špijunski ili krimi proizvod može odstupati od obrazaca žanra, što će, možda, odbiti deo publike ali i pridobiti neku drugu, te će, sve-u-svemu, prodaja biti solidna; ali takvo eksperimentisanje u bestseler zoni je neoprostivo i oprobanim igračima ovog 'sporta' na pamet ne pada da se njime bave pošto je vrlo lako ispasti iz prve lige i ovako određene varlivim modnim trendovima (poneki od autora sa dobrim rejtingom mogu sebi da dozvole 'incidente', samo što tada takve knjige idu u manjim tiražima pa se za njima stvara veštačka nestašica kod fanova).

            Bestseler, dakle, u startu mora da bude jasno pisan (previše stilskih egzibicija odbija prosečnog čitaoca), uzbudljiv (dosada navodi kupca da odbaci robu i, nezadovoljan, o tome obavesti svoje poznanike), pametan (šaka fakata iz manje poznatih ili egzotičnih oblasti daće čitaocu iluziju da pred sobom ima 'ozbiljno i poučno štivo' koje ga obrazuje; naravno ni u mudrovanju se ne sme preterivati), psihološki 'produbljen' (ubeđenje da je potrebno otkriti junakovu životnu priču, ma kako ona bila vulgarizovana - a jeste; dublje zadiranje u konstituciju ličnosti nije poželjno - ne sme se izneveriti jer konzumenti to shvataju kao šund koji oni, kao sredovečni pripadnici srednjeg društvenog sloja, preziru), i, konačno, idejno korektan (što će reći da se mogu 'proturati' teze o lošem uticaju države, civilizacije, o manipulacijama naukom ali uvek kao izuzeci za koje su krivi pojedinci pošto osnovni, pozitivistički stav prema svim civilizacijskim institucijama mora ostati nepokoleban obzirom da su upravo sredovečni konformisti potvrda ove istine).

            U "Besnilu" su ispoštovani svi postavljeni zahtevi: priča o besnilu na Hitrou, zarazi, karantinu, borbi sa bolešću, otkrivanju njene prave prirode sa pripadajućim ludim naučnikom zaostalim iz nacističkog doba, uz dodatke dvostrukih i trostrukih špijunskih zavera, jednog (ne)savršenog zločina, tragične ljubavi i, na kraju, kremaciji aerodroma uz prigodno lamentiranje nad pravcima razvoja civilizacije i opstanku demona, ni u jednom trenutku ne odstupa od standardnog naboja akcija i ideja koje prosečni konzument može da proguta a da mu zalogaj ne zastane u grlu. Zarad (za)date svrhe tu su i udarne rečenice (tzv "panč lajn") na krajevima poglavlja, planirani rast tenzije, mnoštvo podataka (kako to rade Artur Hejli u romanima "Aerodrom", "Hotel", "Konačna dijagnoza", "Točkovi" ili Majkl Krejton u "Andromedinom soju" i "Komi", da pomenemo dela popularna u vreme nastanka "Besnila"), mnoštvo likova koji se pojavljuju samo da bi bili eliminisani (što je bio manir u tada kurentnom trendu romana o katastrofama, a "Besnilo" je i tu 'na liniji'; i Stiven King je koristio ovaj postupak uz neretka preterivanja 'izazvana' pravilom da je plaćen po broju napisanih reči), malo špijunaže (višestrukog zaplitanja kakve prijaju Forsajtu ili Ladlamu ali i sa umornim, tužnim obaveštajcima kakvih ima u Le Kareovim knjigama). Mala odstupanja od standarda mogu se videti u podudaranju ideja pisca i terorista ili u uvođenju mitološkog nivoa sa Gabrijelom, Velikom Zveri i Harmagedonom, ali je u pitanju tek minimalno iskrivljavanje šablona. Čak i dužina romana, upravo onakva kakva se traži, svedoči o Pekićevoj marljivosti; no, upravo je preveliki obim teksta bio razlog što se roman nije pojavio na američkom tržištu; umesto traženih 200 strana Pekić je napisao 400 a nije bio voljan da delo skraćuje. Da je tretiran kao provereni autor bestselera a ne kao početnik Pekić ne bi imao te probleme (i Kingu su prve romane kratili i prepravljali već prema obimu sredstava koje je izdavač  želeo da uloži u projekat).

            Da li bi "Besnilo", da je izašlo na 'teren', postalo bestseler pitanje je bez odgovora. Uprkos trudu i kalkulacijama, ćud kupaca ne može se u potpunosti predvideti. Mnoštvo autora nenadano uleti na vrhove lista prodaje i još brže netragom nestane (setimo se Benčlijevih "Čeljusti" po kojima je snimljen film "Ajkula"). Retki su pisci koji uspeju da se održe duže vremena u prvoj postavi (ni King ne uspeva uvek, uprkos moćnoj reklami; jedan od retkih starosedelaca na listama je Din Kunc koji izvanredno predviđa trendove i prilagođava se, pišući jedne ezone SF, druge Horror, treće melodrame...) Dakle, ako proizvod ne stigne na tržište ne može se nagađati da li bi se i kako prodavao, bez obzira na njegove kvalitete. No, ako već nije napravio posao u svetu, Pekić je "Besnilom" napravio ršum na ovdašnjoj knjiženoj sceni jer se odvažio  da napiše ovakvu knjigu i potpisao je punim imenom i prezimenom, čime je počinio dvostruko 'bogoluljenje': ne samo što je, umesto 'večnim vrednostima', pažnju poklonio industrijskoj potrošnoj robi (a bestseler to jeste jer svake godine stižu novi a stari, upotrebljeni padaju u zaborav) nego je to i javno priznao i stavio na uvid (varijanta da je roman napisao zbog para ali pod pseudonimom još bi bila prihvatljiva,  uz objašnjenje da se naš pisac u inostranstvu mora snalaziti na svakojake načine). Ipak, provereni buntovnik Pekić nije se dao zbuniti niti je bio voljan da pravi kompromise, potvrđujući time svoje stalno opiranje učmalosti i  nepokoravanje nametnutim autoritetima i vrednosnim skalama.

28.07.2000.g.

RAT PRAVIH I VEŠTAČKIH LJUDI Nad novim izdanjem "Atlantide" Borislava Pekića, Solaris 2001.

            Prepuštajući svoje delo svetu umetnik, hteo to ili ne, otvara dveri prostora i vremena u kojima će njegove reči/tonove/poteze kičicom tumačiti u sasvim nepredvidivim (mu) ključevima i kontekstima. Setimo se, tek primera radi, Vagnera i Hitlera, Ruždija i Homeinija, Štrausovog valcera i filma "Odiseja u svemiru 2001", Sternovih kalambura u "Tristanu Šendiju" čitanih u "svetlu" postmoderne itd itd. Kolika je "odgovornost" autorove namere-provokacije i nesvesne intuicije u delu, s jedne, te pukog sticaja okolnosti, s druge strane, za, vremenom omeđeno sagledavanje i iščitavanje, nemoguće je uopšteno odrediti. Neka su dela, pak, zbog svoje sadržine apriori predodređena za tumačenja u nastupajućim vremenima. Da li je nešto, i ako jeste iz kog razloga, predviđeno tj da li je budućnost "pogođena" (ne samo u smislu određenih događaja i pronalazaka, već i na nivou duhovnog stanja u nekog drugom vremenu) nameće se kao pitanje prevashodno kod dela koja se grade i barataju spekulacijama, bilo da su ona žanrovski odrediva kao (naučna) fantastika ili su u nekoj "prelaznoj zoni". Svako novo čitanje potvrdiće ili opovrgnuti neku piščevu tezu, ma koliko ona u vreme prvog objavljivanja bila težišna ili marginalna (a nije nemoguće i da će teze zameniti mesta).

            Čitajući iznova roman "Atlantida" Borislava Pekića, sada izdatog u okviru Izabranih dela u agilnoj kući "Solaris", svođenje računa nameće se samo po sebi. Pre svega, "Atlantida" je preživela vreme prvog objavljivanja, a to je bilo 1988.g. i opstaje kao jedan od bitnih romana u Pekićevom opusu. Oreol incidentnosti koji ju je pratio (zajedno sa "1999" i "Besnilom") više ne postoji a izbrisana je i umerena sablažnjenost akademskih kritičara širokom fantazijskom postavkom priče, tako različitom od npr "Zlatnog runa", lako čitljivog u "proverenim" ključevima. Danas nam, dakle, ostaje čisti Pekićev "epos", odnosno "antropološki esej" kako sam piše u predgovoru uz ogradu da je dosledan esej na ovu temu nemoguć kao što "nije moguć čovek kao takav". Ultimativna pitanja o uspravljenom dvonošcu, homo sapiensu, postavljaju se suprotstavljanjem njegove evolucije-civilizacije i civilizacije robota, prikrivenih u prošlosti i sadašnjosti čovečanstva. Koren udvojenosti je u grehu stvaranja veštačkog bića od strane umnih telepata, lepih ali i taštih i lenjih Atlantiđanja, grehu kojim je prekršeno pravilo da samo Bog/Bogovi smeju da se poigravaju stvaranjem života. Ova i ovakva priča ponavlja se u mnogim tradicijama, od antičke do jevrejske, njome se bavila savremena literature, od "Frankenštajna" Meri Šeli do savremenika. Koren joj je, čini se, u iskustvima po kojima previše luksuza u početku prija telu ali potom budi u čoveku mračne porive i čudne ideje, opijenosti sopstvenom samodopadljivošću i vodi do posezanja preko granica biološke datosti, u sfere rezervisane za onostrane sile i entitete. Zašto je uplitanje u Božanske poslove opasno? Da li je reč samo o hipotezi baziranoj na intuiciji, strahu ili i na lošem iskustu  jer su jednom ljudi već stigli do tog cilja i pretrpeli poraz?

            Nakon što su, po Božijoj volji i protiv nje, roboti stvoreni, otvoren je novi horizont odnosa. Najpre se nameće pitanje razlikovanja ljudi i mašina, odnosno definisanja pojmova život, svest, slobodna volja a potom pitanje odnosa stvaraoca i proizvoda. Rat između pravih ljudi i onih koji samo na njih liče, slika je antagonizma koji nijedna strana nije spremna da reši drugačije no eliminacijom druge, kao takmaca u pomalo karikiranoj evolutivnoj borbi za opstanak. S druge strane, pak, čitava robotska civilizacija ustrojena je na temeljima fatalnog praćenja učitanih programa (odnosno njihovom brisanju i ograničenoj restauraciji) u krajnjem  baziranih - jer su ih stvorili ljudi - na oponašanju i svojevrsnom obožavanju čovekog lika i (ne)dela. Stoga je borba za prevlast unapred izgubljena jer kada roboti budu nadomak potpune pobede oni se samoponištavaju dosledno sledeći zacrtane zadatke.

            U vreme nastanka "Atlantide" mnoge teze romana bile su u domenu lepršavih spekulacija (što, naravno, nije umanjilo težinu postavljenih ključnih pitanja) da bi im proteklih deceniju i po darovana i praktična težina. Jer, ako je problematika robota i njihovog razvoja još uvek daleko od prerastanja u realnu opasnost po ljudski rod, jedna druga vrsta veštačkih tvorevina mnogo je bliža. Reč je o kloniranju ljudi, postupku koji se iz naučne fantastike preselio u laboratorije a odatle pretenduje da uđe i u svakodnevicu. U konačnom sagledavanju i ovde je reč o robotima-androidima, od krvi i mesa, po liku svog tvorca. Linija razlikovanja prirodnog i veštačkog tanji se do neprepoznatljivog a moralne dileme bujaju. Više nije puko pitanje radi pitanja kako se odnositi prema telu i umu-svesti klona, kako će izgledati njihove predstave sveta, koliko se razlikovati od naših, kako se trebamo odnositi prema njima i kako će oni reagovati na nas kada shvate šta smo im učinili. Pisci naučne fantastike, futurolozi i filozofi, i Pekić među njima, već su razmatrali ovaj problem a njihove ideje i rešenja već danas postaju putokazi za još intenzivnije napore u osmišljavanju ovog mogućeg pravca razvja sadašnjosti.

 (2002)