Već duže vreme živi i radi u Moskvi.
Pitanje: Bili ste istaknuti deo talasa domaćih Sf pisaca koji su pokušali da ovaj žanr ustale na domaćoj književnoj sceni i tržištu. Niste se libili da objavljujete priče i romane u nastavcima u dnevnoj štampi i roto edicijama. Kako Vam se, sa decenijske distance, čini to 'junačko vreme' našeg SF-a?
Ćurčić: Rane osadmesete i jesu bile, kako ste rekli 'junačko vreme našeg SF-a', zaista. Izdavači su sve više počeli da se usredsređuju na domaće pisce, da otkrivaju nova imena, nove ideje. Uvreženo mišljenje da je samo anglosaksonski SF dobar SF, počelo je da popušta pred YU SF-om. Postojalo je, svakako, i mišljenje da domaći pisci još nisu sazreli, nisu dorasli imenima koja su već bila poznata, autorima koji su dosta godina bili na našem tržištu. Zbog toga i pseudonimi u "Dnevnikovoj" SF ediciji, da se napravi jedan 'most', prelaz ka otvaranju, izlasku domaćih stvaralaca iz tamnog vilajeta, iz anonimnosti. Poduhvat "Dnevnika", koji je objavljivao romane i domaćih autora bio je pionirski poduhvat, u svakom slučaju. Poduhvat je, naravno, i imati odličnu ideju, sa dobrom fabulom, sa svim atributima koje podrazumeva SF milje, ali i još veći poduhvat - gde to publikovati? U specijalizovanim časopisima "Alef" i "Sirius" objavljivane su priče domaćih autora, čak i u slovenačkom "Superpipu", i to je bilo dobro. Obimnija dela, romani, sporadični i pojedinačno. A "Dnevnik" je napravio dug serijal i samo poznato događanje krajem osamdesetih, prekinulo je ediciju.
U svakom slučaju, sa ove vremenske distance gledano, pružena je prilika i domaćim autorima da se iskažu, da publikuju, da prokrče put drugima što su dolazili, da se to razmišljanje o neadekvatnom kvalitetu domaćih autora naspram stranih izgubi i izbledi. Mislim da se u tome uspelo, naučna fantastika je zauzela svoje mesto u savremenoj jugoslovenskoj i srpskoj književnosti. Bio je to spor proces, ali uspešan. I drugi mediji su takođe dali svoj doprinos tome, naročito radio. Televizija, film, video, još više su uspostavili i učvrstili vezu čitaoca-gledaoca sa SF-om. Najveći profiti filmskih kompanija upravo su u naučnoj fantastici, i to je fakat, bez sumnje. Pa ipak, knjiga, pisana reč, po meni, ostaje ono trajno i upečatljivo, nešto čemu se čovek i ljubitelj, uvek vraća. Dakle, bio je to period rasta, razvoja i stasavanja domaće naučne fantastike, izlazak iz čaure u višu fazu.
Pitanje: U svojim delima vešto baratate SF ikonografijom: svemirski letovi, roboti, super tehnologija... Ipak, ono što Vas čini prepoznatljivim je stalno preispitivanje motiva androida.
Ćurčić: Moram da priznam da me je motiv androida uvek veoma privlačio u načnoj fantastici. Taj problem koji će se, pre ili kasnije, postaviti pred ljudsko društvo, civilizaciju. Stvaranje nekog, ili nečeg, oblikovanje humanoida prema sebi samom, sa jasno odredljivom svrhom, predstavljalo je za mene i svojevrstan izazov. Androidi, bilo da budu produkt laboratorija, bilo spoj mehanike i genetike, predstavljaće u svakom slučaju adekvatnu zamenu za ljudska bića, u onim arealima i prostorima gde za čoveka postoji konstantna opasnost. Duboki svemir, okeansko dno, bezvazdušni prostor, bilo gle. Preduzimljiviji od mašina, sa izvesnim stepenom inteligencije, uvek lako zamenjivi... rešenje za mnoge ljudske probleme. Prijatna zamisao, nema šta. Svakako, bilo bi suveše idealizovano posmatrati to na jedan način, bez da se zaviri i sa druge, tamnije strane. Ko i kako će kontrolisati njihov broj, kad se jednom ustale na civilizacijskoj pozornici? Kako ih tretirati? Kao moderne kosmičke robote bez emocija, koji bespogovorno izvršavaju svaku ljudsku naredbu, koji ne poseduju sposobnost misaone integracije u civilizaciju čoveka? Kao stvar koja efikasno izvršava svaku naredbu, ljudski replikanti koji izlaze sa proizvodne trake ili laboratorije? Bilo koji stav može biti jedinstven i opravdan. Svakako, postaviće se i sociološka dimenzija, kao i uvek kada se počne sa trajnom upotrebom nečega što je jeftinije od ljudske snage, ljudskih resursa. Da li će uspeti da nadrastu to zrno ljudskosti u sebi, da uspostave nešto svoje, lično, neku vrstu zajednice... i hoće li onda da to bace svom tvorcu, čoveku, na sto, zatraže deobu, nešto više? To je zaista mnoštvo interesantnih pitanja, zagonetki, i to me, priznajem, opčinjava i inicira.
Pitanje: Već duže vreme živite u Rusij. Obzirom da nam je stanje u tamošnjoj SF literaturi gotovo potpuno nepoznato, recite nam nešto o tome, o izdavačima, časopisima, aktuelnim ruskim SF piscima i trendovima, te o Vašem delovanju na toj sceni.
Ćurčić: Ruska naučna fantastika je, jednostavno, samo nasledila stariju, sovjetsku; mislim pri tome na obilje izdavača, na ukupno SF izdavaštvo u Rusiji. Taj žanr je, koliko je meni poznato, oduvek bio interesantna sfera za mnoge autore na tom području. Kvalitet je bio podložan sveukupnim političkim i sociološkim prilikama, u mnogome u ranijim okvirima i podešavan, oblikovan. Ali, izlaskom iz tog svojevrsnog ideološkog 'geta', ruska SF je doživela pravi procvat. Objavljuju se najpoznatiji anglosaksonski autori, i sve je to u knjiškom obliku. Objavljuju se neprestano i stari 'bardovi', kao što su Strugacki, Jefremov i drugi, ali i mnogo novih, domaćih autora srednje i mlađe generacije. Postoje i specijalizovani mesečnici, tipa nekadašnjeg "Alefa" i "Siriusa", razne kombinacije SF-horor-avantura. Ono što je interesantno je da ruski čitalac ne preferira specijalno jedan žanr, podjednako imaju prođu i SF i fantastika, horor i slično. Kao na zapadu postoje i magazini koji adekvatno prate trendove i podržavaju ih. Sada je tamo jedna velika i dugotrajna faza 'tržišta', i sve ono što u izdavaštvu ima prođu to se i publikuje. Od autora su tu Aleksandr Potupa, B.D. Gubin, Ljubova Lukina, Filenko, Boris Zelenskij, Jakubovski, Jelena Gruško, kao i mnogi drugi, bilo bi potrebno mnogo više mesta sve ih nabrajati. Mislim da su kod mnogih autora prisutne sveže, jasne ideje, da 'tabu' tema više nema, da je ideologija naprosto iščilela iz ruske naučne fantastike. Nemoguće je pratiti sve što se objavi jer je rusko SF tržište zaista veliko u poređenju sa našim, ne nalazi se u izdavačkoj krizi, već u procvatu. Njihovi likovi više nisu stereotipni, jednobojni, već samo ljudi, sa svojim strahovima i emocijama. Svakako, postoje i 'mačo' stereotipovi, po kalupu kosmičkih Ramboa i anglosaksonskih likova, ali to predstavlja manjinu u ruskom SF stvaralaštvu. Jako izdavaštvo postoji (osim Moskve) i u Sankt-Petersburgu i u još nekoliko velikih gradova. Osim velikih, institucionalizovanih izdavača, postoji i obilje manjih, nezavisnih, koji se prilagođavaju tržištu. Autorska prava su sada u mnogome ispoštovana u Rusiji, za razliku od ranijih vremena. Iako objavljuju skoro sve od svetskih SF hitova u prevodu na ruski, adekvatno je, po mom mišljenju i više, zastupljena domaća, ruska naučna fantastika. Postoje urednici i izdavači koji maksimalno podržavaju domaće autore, i to je vladajući trend.
Za naše autore postoji problem jezika.Lakše se prevodi sve sa vodećih svetskih jezika jer urednici ipak preferiraju da im se donese preveden tekst sa srpskog ili na nekom svetskom jeziku. Izvestan hendikep ali nije nepremostiv. Na ruskom mi je objavljeno nekoliko priča u specijalizovanim časopisima a roman "Zmija razuma" se prevodi.
Pitanje: Upravo Vam je iz štampe izašao roman "Orgulje uma" (Narodna knjiga). O kakvom je delu reč, u kakvoj vezi je sa Vašim prethodnim opusom i kakvi su Vaši dalji spisateljski planovi?
Ćurčić: "Orgulje uma" su, da se tako izrazim, jedan multimedijski projekat. Sam roman je imao 'prethodnicu' u vidu dve SF radio drame, u vidu prologa i epiloga, koje su i emitovane na Drugom programu radio Beograda, i tako svojevrsno napravile i radiofonski pristup kompletnom delu. Obrađuje teme koje me zaokupljaju u SF-u, a to su ESP, ekstra senzorijska percepcija, kiber svemir, problem androida... Kao i jedan fantazmagorijski, futuristički Beograd, Mega Beo, likovi koji su mi veoma bliski, radnja koja se komeša, teče od Beograda do Los Anđelesa, i opet do Mega Bea. Dakle, teme koje se kroz moje SF stvaralaštvo neprestano protežu i prepliću.
Moji dalji planovi? Završena SF radio drama, koja čeka red za emitovanje, zbirka pripovedaka koje se finalizirana, kao i novi naučnofantastični roman koji je pred završetkom i koji je dugo klijao u meni. Ali, za sve postoji jedinstveno, pravo vreme, zar ne?
(2001)
(2001)
0 komentara:
Постави коментар