Već 20-tak godina svet stripa s druge strane Velike bare nije ono što je bio. Opšte ime promene koja je donela novitete ili poboljšanja starih modela je grafička novela (grafic novel); nastupajuće promene dopale su se publici a napravile su popriličan utisak i na kritičare i teoretičare, čak toliki da su pojedini slavodobitno govorili da je u pitanju sasvim nov oblik umetnosti. Gorljivo oduševljenje onih 'preko bare' nisu delili stripoljupci na starom kontinentu jer im nije bilo najjasnije u čemu je štos, zbog čega dizati toliku halabuku. Kako bilo da bilo, grafičke novele su osvojile SAD i danas su tamo dominantan strip oblik; potom je sledilo i osvajanje ostatka Zapadnog sveta tako da je ovaj fenomen postao nešto kao globalna pojava (kao, slučajno nastala u centru globalizma).
Naravno, logično pitanje jeste: šta su, dakle, grafičke novele?
Kada znatiželjnom čitaocu padne šaka grafička novela (a to se odskora može desiti i kod nas jer ih objavljuje kuća «Beli put») zapaziće da je u pitanju knjiga (uglavnom mekog poveza) sa stotinjak i više kolornih stranica stripa. Na naslovnici će osim imena novele naći imena autora i, ponekad, odrednicu grafička novela. Evropljani koji su odrasli sa znanjem da je pravi oblik stripa album, dakle knjiga na kvalitetnom papiru i u vrhunskoj štampi, a da je objavljivanje u magazinima nešto kao pretpremijera ili tehnički siromašna verzija stripa, grafičku novelu lako mogu da 'pomešaju' sa strip albumom i da se zapitaju: u čemu je štos (slična stvar se može desiti i Japancima)? A štos je u tome što američko tržište nije imalo tradiciju strip albuma već samo nedeljnih ili mesečnih svezaka koje su za mnoštvo stripova bile jedini oblik pojavljivanja; postojao je običaj da se, s vremena na vreme, objavljuju gigant ili mega stripovi u kojima bi se sabralo par epizoda o nekom junaku, ili su se, u povodu nekih strip jubileja, mogle pojaviti prigodne knjige ali strip album kao normalan način publikovanja priča u slikama nije postojao. Grafičke novele su konačno popunile tu rupu u izdavaštvu. Tako je uspostavljeno evropsko pravilo dvostepenosti objavljivanja stripa: prvo u sveska a onda u albumu. Što je još bitnije sada i Ameri znaju da će se, pre ili kasnije, mesečne epizode sadenuti u knjigu pa to i očekuju. A gde je pravo mesto za prodaju grafičkih novela ako ne u knjižarama? Što je jako fino jer nekadašnji klinci a sada odrasli, ozbiljni ljudi ne vole da se motaju po trafikama i striparnicama, rame uz rame sa klincima, i traže sveske sa istim herojima. Kupovina u knjižarama je elegantnija i deluje ozbiljnije a grafičke novele mogu se, bez osećaja krivice, složiti u regale i police i biti na oku gostima. Možda ovaj argument deluje naivno ali nije jer su izdavači shvatili da stripove čita više matoraca nego balavaca a taj se signal ne sme prevideti želi li se zgrnuti još malo profita (a kako su grafičke novele, zbog opreme i tehničkih kvaliteta, skuplje od roto svezaka količina dolara u opticaju i nije tako mala da bi se odbacila).
I tako je lepo spojeno sa korisnim u oblik zvan grafička novela.
Kao i uvek, postavio se problem popunjavanja onih stotina stranica između korica. I tu se opet došlo do limita koji su nametnule redovne sveske. Naime, pošto priča nije smela da bude duža od standarda za svesku (32 strane), njena dramaturgija je bila sapeta; avantura nije smela da se nastavlja predugo jer bi to odbijalo klince koji upadaju na polovini zapleta a osnovne postavke o nekom heroju nikako ili vrlo teško su se menjale. Iznad svih ovih ograničenja lebdele su i administrativne zabrane donete u cilju zaštite dece davne 1954.g. kao Comic Code Authority koje su trebale da zaustave opšte najezde čudovišta, krvi i nasilja najviše u EC izdanjima (originalno nastalim sa zadatkom da obrazuju mladež po pitanjima nauke i religije); potonje bujane slobodnog andergraund stripa s jedne i konzervativizma s druge strane upravo je rezultat primene CCA. Da bi bili priznati kao 'dobri' legalni stripovi su morai da budu fini. Zabrane su sterilisale sve junake i oni u kaskali za svetom koji se, u međuvremenu, bespovratno promenio. Ni stari klici koji su odrasli ni oni novi nisu mogli da gutaju strip limunade. Tako se izdavač Betmena polovinom 1980-tih našao u situaciji da se strip sveske o ovom junaku slabo prodaju a da svi izjavljuju da im je Betmen omiljeni junak. Ekonomija je ponovo prevagnula i nije bilo kolebanja: ili će se prodavati novi sadržaji ili će stvar propasti. Tako je nastao Betmen u izvođenju ambicioznog Frenka Milera; njegova grafička novela «Povratak mračnog viteza» (1986), u kojoj se ostareli Betmen vraća na scenu, bori sa bandama mutanata, starim poznanicima Dvoličnim i Džokerom, ali i Supermenom, dok ga javnost Gotama slavi i osporava, pokazala je kako se može udahnuti život u šablone. Milerov «Betmen» je izlazio u sveskama ali je bljesnuo u punom sjaju kada je osvanuo kao knjiga. Ovaj malo novi - malo stari način stvaranja stripova pokazao se atraktivnim za publiku i kritičare i grafička novela je dobila izdavačko 'zeleno svetlo'. Mnogi autori krenuli su putem 'reciklaže starih heroja' dok su se drugi otisnuli u stvaranje novih junaka. Sam Miler je zablistao i serijalom «Grad greha» (Sin City) koji pleni vizuelnim egzibicijama u karikiranom 'noar' maniru. Za razliku od starog korporacijskog stripa, grafičke novele potenciraju autorstvo ili okupljanje oko serijala-projekta, i ukidaju ograničenja po pitanju dužine priče. U novom strip obliku odlično se snašla nekolicina autora. Alan Mur, jedan od najuspešnih, autor je scenarija za serijale o 'realnim' superherojima «Čuvari» (na 400 strana) i «Lige izuzetnih džentlmena» o grupi starih heroja u boju protiv super negativaca. Nil Gejman je već kultni scenarista fantazijske «Knjige magije» i fantastičko-hororističkog serijala «Sendmen» (na gotovo 2000 strana). Sadržaji grafičkih novela pokrivaju sve žanrove i teme; među njih su se umešali i strip alternativci sa savremenim temama (Hernandezova «Ljubav i rakete»), alegorijsko istorijskim pričama (Spigelmanov «Maus» koji govori o stradanjima Jevreja u II svetskom ratu, ovenčan Pulicerovom i Gugenhajmovom nagradom 1992.g. u kome su Jevreji nactani kao miševi a nacisti kao mačke) ili fantazijama za velike i male (Smitov «Bone»). Očekivano, u vrhu pažnje i prodaje su, ipak, krvavi krimići kakvi su «100 metaka», «Dvostruki Džoni» ili «Gangland» kao i provokativno antireligijski «Helblejzer» ili «Propovednik». Grafičke novele su definitivno otvorile, milom i silom, vrata ambicioznijim autorima koji imaju nameru da ovaj medij ne troše samo za instant zabavu čitalaca već da njime ponešto i ozbiljno kažu. Za protekle dve decenije mnogo toga je urađeno ali pravi posao i uživanje tek predstoje jer grafičke novele su stigle i nameravaju da ovde i ostanu a kako slogan kaže 'posle njih više ništa nije kao pre'.
0 komentara:
Постави коментар