DVM

DVM - Pozorište bezdušja        

            Kratka priča je čudna sportska disciplina, naročito u epskoj tradiciji koje smo, kako god se okrene i obrne, ipak deo i (ne)voljni nastavljači; otuda se dužina vezuje za širinu a ova za mudrost. Biti kratak a otvoreno-zaokružen, škrt a rečit, smislen i, konačno, višeznačan, zahtev je koji nimalo nije lako ispuniti, koji ume da kinji svog stvaraoca a, potom, i nesretnog čitaoca. Jer, ono što se apsolutno ne sme videti je napor autora da svede misli. Nasluti li se muka izgubiće se spontanost i ubedljivost. DVM  jedan je od (treba li reći retkih) pisaca kome kratka priča 'ide od ruke' i to toliko da u trenu ta kratkoća ume da se omakne i klizne do mikro-aforističarskog oblika. Ali, koliko god da joj je dužina, priča 'traje' jako, puno i ima brze reflekse. Bude li čitalac 'zadremao' neće uhvatiti obrt koji je ne u sledećoj rečenici već odmah iza zareza, iza veznika. Ako je još i lenj pa očekuje sažvakane zaplete, rasplete i celomudrene poente, nesretni čitalac bi učinio uslugu i sebi i piscu time što će ostaviti ovu knjigu. Sebe će poštedeti zapaljenja moždanih vijuga zaduženih za visprenost a DVM-a (iako fizički odsutnog) sprečiti da batali spisateljski zanat. Činjenica je da autor traži angažovanog 'konzumenta', voljnog da kompilira znanja iz akademskih fundusa sa onima šatrovačko-uličnog svakodnjevlja, i uza sve to spremnog da se, bez zazora, počesto potpuno nihilistički, poigrava svim i svačim a posebno Velikim Istinama Tradicionalnog Državno-Društvenog življenja. Ukoliko je zahtev prevelik ne treba pristupati čitanju jer ono se ne iscrpljuje u jednokratnim šalama za osmeh i zaboravljanje, baš kao što se ova knjiga može činiti pukom zbirkom a nije. Iza pročitanog segmenti se slažu u celinu što donosi još osmeha zbog naknadne spoznaje isprva nezapaženih spojeva u promenjenim kontekstima a ostaje i suvi tvrdi talog cinizma što ume da zapeče. Zato oprezno sa "Pozorištem bezdušja" - ono samo liči na opsenu.

DVM - Oblak u apostolkama

            "Oblak u apostolkama" pesnička je knjiga o anđelima, onim krilatim, onim teorijskim i onim skrivenim iza neznanih lica što prolaze pored nas. "Oblak..." je i pesnička knjiga o ljubavi, duhovnoj, telesnoj, teorijskoj i praktičnoj. Obe teme pesnike zanose i muče kroz čitavu istoriju usmenih i ispisanih stihova što jer su osećanja tanana što jer su reči nazgrapne. Kako god bilo da bilo, tek, beskrajne reke stihova su tekle i protekle ne ostavivši za sobom ništa više od tuge zbog neukog ili izveštačenog glasa i značenja koje su nosili. DVM je, naravno, ponajpre znao da je nemerljivo teško pisati o onome što iskušavaše poete pre njega i, povrh toga, biti samosvojan, (ne)prepoznatljiv, neuštogljen, suptilan. Njegov odgovor i osnovni kalauz za ovaj problem-izazov je razbarušena nonšalantnost. U igri nije nikakva poza, nikakav strah pred bivšim veličinama već inadžijski prkos, spremnost na šalu (i na svoj račun) te, u korenu svega, sigurnost u svoj jedinstven i neponovljiv osećaj. Slobodan da nema rime ali i da im se vrati ako mu je volja, da gradi čudne slike često naizgled sasvim strane i jeretičke, samodovoljne i štrčeče prema uobičajenim, izvežbanim predstavama o tome šta bi trebalo da je ljubav, religijska skrušenost, mera dobrog ukusa, pesnik razbacuje stihove spreman da u njima sukobi robusnu, kičersku trivijalnost svakodnevne jezičke fraze i filigransku paučinu probranih metafora. Nezgrapnost, zapinjanje, apsurd, naruženost zateči će čitaoca, naterati ga da u začuđenosti stane, odmahne glavom; no, ako je spreman da prihvati provokaciju i nastavi sa ulaskom u knjigu, otvoriće mu se horizonti kakve nije sretao, ukazati vizure kojih nije bio svestan jer nije pomišljao da spaja suprotne uglove (ne)smislenosti. Intelektualna radost koju nosi otkrivanje ovih stihova pomešana sa zdravom dozom ironije i iskrama suptilnosti, svakako su dovoljan izazov za svakog pravog (raritetnog) 'konzumenta' poezije, te (usamljene) kraljice književnosti.