GOVNO JE NEUNIŠTIVO

Prikaz knjige "Pucanj u govno" Miroljuba Todorović

izdavač: Latrina, Beograd 2001.g.

            Stavljanje pod sumnju tzv Velikih vrednosti na kojima društvo-država počiva, provociranje tzv Dobrog ukusa, karikiranje tzv Morala u srži je mnoštva umetničkih dela i pokreta. Jer, bez iskoraka u stranu od zahuktalog voza Progresa i Civilizacije, ne mogu se sagledati svi lažni Proroci i Dobrotvori, sva nakaradno prigodna retorika i ekonomska propaganda kojima se štite Privatni interesi i smicalice. Nauci je trebalo puno vremena da izrekne tezu da materijalni napredak jeste dobar in abstraktum ali da in concreto stvari uopšte nisu i ne moraju biti tako bajne i slavne; problematičnost Duhovnog napredovanja Čovečanstva još uvek je mistifikovana sumnjivim pričama o idealu Prosvetiteljstva, nikad dokazanom kao izvor svekolike Dobrobiti. No, dok se nauka snebivala da prizna kako sve lepo i blistavo ima svoju drugu, mračnu stranu,avangardna umetnost je, još od prvih decenija XX veka, otvoreno izražavala nepoverenje prema industrijskom društvu a njegovo mutiranje u postindustrijsko i mondijalističko nije promaklo pažnji novih avangardista. Miroljub Todorović (1940) nesporno je jedan od najintrigantnijih stvaralaca koji deluju na ovim prostorima; osnivač je, teoretičar i praktičar Signalizma, internacionalnog neoavangardnog pokreta koji više od tri decenije kontinuirano deluje i ne dopušta kulturnoj javnosti da (o)lako uživa u učmaloj ušuškanosti (kojoj je sklona).

            Knjiga "Pucanj u govno" nastala je 1970. godine kao poema "Govnarija" od preko 2000 stihova. Autor ju je, smatrajući da je preglomazna, podelio u manje celine od kojih su neke, kao ciklusi pesama, objavljene. U ovoj knjizi objedinjeni su publikovani stihovi i oni iz pesnikovih fijoka i tako je prvobitna celina ponovo uspostavljena.

            Počev od naslova, Todorović bez uvijanja ili skrivanja, stavlja na muke konformistički Dobar ukus i manire. Govno jeste nezgodna reč u 'pristojnoj' komunikaciji pa je treba izbegavati jer je prosta i vulgarna; najbolje bi bilo pretvarati se da uopšte ne postoji. Zbog toga ona odmah 'bode oči', na nju se fokusira pažnja i bes (jer je neko bio bezobrazan da je upotrebi) i tako se preskače prva reč naslova. Ali, da li je pucanj zaista tako konvencionalno prihvatljiv? Zar je pucati u nešto ili nekoga pristojno? Ili je nasilna aktivnost, zahvaljujući razvoju (Napretku?) Tehnologije i medijskim manipulacijama postala sasvim 'normalna' dok je druga reč i dalje nepoželjna? Koliko to govori o ustrojstvu Civilizacije koja potencira destrukciju kao uobičajeni (poželjan?) način komuniciranja i uspostavljanja-održavanja odnosa u zajednici.

            Glavni junak ove poezije, naravno, jeste govno u svim oblicima, pozicijama, pozama, na svim mestima, na svakom koraku: u trgovini, na rasprodajama, u političkim referatima i parolama, u porodici, filozofiji, kulinarskim receptima. Ono je neuništivo, svaobuhvatno, neizbežno. Možda nekome nije drago da vidi sve te važne činjenice tzv Života zamazani i, čini se, ponižene ali nije li govno krajnji zajednički imenitelj svih živih rabota. Sve drugo može i ne mora da se desi ali svakome se, pre ili kasnije, desi govno. Ovaj koliko cinični, sarkastični ali i zdravo humorni odnos prema 'stanju stvari' Todorović koristi dne da bi ponizio Čoveka već da podseti kako sve iznad tog nivoa ima svoju vrednost ukoliko se ne podlegne Taštini i Oholosti (što je, očito, nemoguće). Ali, kao što stara latinska, po kojoj ništa ljudsko nije (mi) strano, važi tako je i sa ubitačnom narodno da su svi 'Veliki Ljudi' pali na nuždi.

            Heroj pesama nema samo jednu ulogu i jendo lice jer, kad se sruši okoštali redosled reči-misli i pojmovi meso, brašno, šećer u receptima zamene pojmom govno, pa se to isto učini sa Pravom u paroli 'poštujmo tuđa govna' ili Ljudi i mucu zvanoj 'nova iskušenja za svet i govna', nema više granica za kombinacije. Subverzija postaje crv koji naprestano meša reči, zamenjuje im mesta i izaziva smeh, čas bezazleno vragolas čas gorak. Da bi maksimalno pojačao udar, pesnik traga za obesmišljenim sklopovima reči koji se svima ustaljeno serviraju i uvlače u glave delujući po zadatim obrascima, brišući individuanost. Eksplozije slika Konfekcijske Idile izazvane 'nekulturnom' rečju na neočekivanim mestima, potpomognute su i razigranim kolažima na kojima se pretenciozni novinski naslovi umnožavaju do nečitljivosti dok sred tog Potrošačkog Raja vidimo odsečene glave, čoveka sa mišom u ustima, devojku koja ljubi kostur, da bi se ovaj namerni raspad, na zadnjoj stranici knjige, završio svojeručnim srtežom autora na toalet papiru kao krajnjoj kritici (i samokritici) svih dotadašnjih reči i vizualija.

            Uprkos trodecenijskoj starosti "Pucanj u govno" i dalje je ubedljiva knjiga koja pleni vrcavošću kalambura i inteligentnih dosetki čija provokativnost dotiče univerzalne dileme.