Novom, sedmom knjigom stihova Ljubomir Đukić (1966) nastavlja svoja traganja za uverljivim slikama prolaznih stanja svesti/emocija/spoznaja. Intimizam (samo)posmatranja ovog puta je produbljen i nizom posveta koje nose pojedine pesme, što će usmeriti pesnikovu pažnju na nekolike nivoe percepcije okruženja, u rasponu od umetnosti do (neminovnih) muško-ženskih odnosa.
            Spoljni okvir, onaj koji određuje lirskog subjekta svojim frastrirajućim pritiskom, delom je lokalno određen i imenovan (Kanjiža, Tisa) no, u većini slučajeva, bezimen i sveprisutan. Ta "suva sadašnjost" mehanizovanih pokreta/radnji u kojima se troše egzistencije, izrabljuje telo i duhovnost, dakle "uvežbana stvarnost", nema previše milosti prema odstupanjima jer se tako remeti konformistička monotonija kao najviši imperativ društva. Glas pojedinca spremnog i voljnog da se odupre, izdvoji, stoga je "autoportret samotnog ostrva", iskreno posvećenog i predatog "radovima na papiru". On se predaje "talasima boje slike zvuka", upućuje u "nestvarna područja" gde poezija "grozno besni". Među pesnicima, slikarima, uopšte umetnicima i njihovim delima je sigurna luka, zavetrina puna blagosti, osećaja pripadanja. Nekoliko pesama oda su i posveta prijateljstvu, duhovnoj sabraći, plemenitosti dodira sa srodnim bićima. U podsticajnoj razmeni znanja nalazi se jedan od puteva do spoznaje sebe ali i celine (tajne) egzistencije. Tako se pruža otpor besmislu, kroz bogaćenje sopstvenog iskustva izmeštanjem u umetnost drugih.
Sledeći način iskupljenja iz svakodnevice, ni po čemu manje vredan od prethodnog, jeste fizičko-duhovna ljubav (pesnik se ne libi da upotrebi, istina samo jednom, ovu u modernoj poeziji gotovo tabuisanu i ozloglašenu reč). Igre zavođenja, otkrivanja i dozvole da se bude otkriven, te zanos koji sledi, potvrđuju subjektu da je i dalje sposoban za više sfere percepcije i osećaja. Čak i ako, kako kaže Bodrijar, "onaj koji prvi poželi, propao je" (Đukić takođe navodi ovaj citat) te klopka se sklopi, otkidajući deo ličnosti, vredi istrpeti ranu zarad promene koju ju je izazvala.
Pesnik, bez kolebanja i naknadnih računica, gazi kroz večite teme poezije ne dozvoljavajući da melanholija, potištenost ili patetika osvoje njegove stihove. Mada često mora da barata opštim pojmovima istrošenih značenja on, suprotstavljajući im svakodnevne sitnice, uspeva da im povrati izgubljenu snagu. Stalno poigravanje mikro i makro rakursima, njihovo mešanje, sudari i iznenađujuća komplementarnost pokazuju se kao uspeo način da se progovori o globalnom uz istovremeno očuvanje tanane individualnosti. U tome je najveće postignuće ovih stihova koji svedoče o talentovanom autoru i njegovom umetničkom sazrevanju u svakoj novoj knjizi.
"Izvor radoznalosti" sadrži i 15-tak crteža Loranta Agoštona. Razigrane linije i senke na granici apstrakcije i stilizovane figuracije izuzetna su dopuna ali i proširenje i nastavak Đukićevih stihova u drugom mediju.
(2000)

0 komentara:

Постави коментар

top