Druga kod nas objavljena knjiga Pola Ostera, nakon „Njujorške trilogije“ (Geopoetika, 1998.), u stvari je prvi roman koji je Oster napisao ali se sticajem okolosti pojavio posle nekih kasnije nastalih dela. Ovaj podatak može biti objašnjenje propusta u „Mesečevoj palati“ koje bi iskusni pisac lako ispravio-izbegao. S druge strane stoji činjenica da je ovaj roman tek nešto kraći od sva tri dela „Njujorške trilogije“, da je, dakle, njegova konstrukcija bila daleko zahtevnija; mada, opet istini za volju, i „...palatu“ čine tri jasno zaokružene celine.
            Ovo delo može se čitati kao svojevrsni ’bildungs roman’, tj. roman o odrastanju glavnog junaka M. S. Foga. Dečak najpre traži svoje mesto u okrnjenoj porodici, nema oca, majku gubi u jedanaestoj godini, identifikuje se sa ujakom. Konačni udar ovim naporima da se stvari drže pod kontrolom upravo je ujakova smrt, nakon koje Fog počinje da se poigrava svojom sudbinom-propašću, dokazujući da ume svesno da bira svoj život. No, kako god bilo zavodljivo odricanje od okova svakodnevice, kao potvrda sopstvene snage, noći provedene u parku, pod teškim pljuskom, jesu isto tako demonstracija snaga sila koje se ne mogu prezreti i poraziti. Povratak u društvo je pod krilima bezrezervnog prijateljstva i ljubavi, principa koji bi trebalo da su afirmacije najčistije i najuzvišenije ljudskosti, kao bazičnijih elemenata čak i od obrazovanja, tog prosvetiteljskog ideala; stoga Fog, mada fakultetlija, gubi kompas u svom okruženju, ne ume da se racionalno odredi prema stvarnosti hipi-apolo-prosperitetnih  60-tih.
            Druga celina romana, i novi nivo odrastanja, započinje Fogovim zaposlenjem kod bogatog, ćudljivog starca Tomasa Efinga, koji će mu, nakon inicijacijskog kinjenja, ispričati svoju fantastičnu životnu priču o odricanju od sopstvenog života da bi se postao neko drugi, u kome se odražavaju potpuno suprotne osobine: od prefinjenog umetnika postaje čovek sposoban sa ubije, bogati se, da gaji svoju mizantropiju. Ipak, ni to bekstvo nije savršeno jer iz prethodnog života Efingu ostaje sin i on želi da mu se, makar i posle smrti, predstavi knjigom svojih sećanja. Konačno, starac izmiruje račune sa svetom u trijumfalističkoj podeli novca slučajnim prolaznicima i umire u odabrani dan, kao sigurni vodič svog trajanja.
            U trećem delu – katarzičnom epilogu, Fog gubi dragu ali upoznaje svog oca (Efingovog sina), da bi ga odmah i izgubio, u apsurdnom padu u otvorenu raku, nakon spoznaje njihovog odnosa. Ponovo sam, momak odlazi do pronađe dokaz da priča njegovog dede, Efinga, nije puka izmišljotina ali je i taj pravac bekstva u sigurnost zatvoren. Fogu ne preostaje ništa do novi beg kroz veliku zemlju do okeana, kao granice svetova. Na obali će, možda, biti rešena zagonetka svrhe jedne egzistencije ali će, u svakom slučaju, odrastanje biti završeno.
            Sam autor u romanu kaže da je u pitanju priča o pokidanim vezama, pogrešnom vremenu, tapkanju u mraku, o nizu propuštenih prilika. Svi važni delovi bili su tu od početka ali niko nije umeo da ih složi. Nikakvi putokazi i znaci nisu pomogli Fogu da izvuče pouke iz paralelnih slučajeva izgubljenih roditelja-dece, sračunatih bekstava kao male porodične tradicije. Znanje je nemoćno pred usudom i ne može da nadomesti iskustvo na ’sopstvenoj koži’.
            Oster pripoveda lako, dinamično, ume da efektno definiše svoje ideje. Spreman je da se poigra obrascima-šemama ’bildungs romana’ ali je ta namera nedovoljno jasno sprovedena. Zbog toga neke od ključnih situacija (Fogova parkovska avantura kao prethodnica prosvetljenja-spasa) deluju neuverljivo jer autor nije produbio distancu koja bi potvrdila karikiranje ’poučnog događaja’. Takođe se zapaža gubljenje nekih odnosa (Fogova ljubavna priča za vreme rada kod Efinga), odnosno prebrzi završetak romana, uprkos velikom potencijalu bizarnog zapleta koji je konačno otkriven. Odmak od uzora jasnije i efektnije je sproveden u „Njujorškoj trilogiji“ gde se kriminalistički obrazac koristi za serioznu i inteligentnu proznu egzibiciju.
            U celini gledano, „Mesečeva palata“ je dobar roman koji najavljuje zanimljivog pisca, što će kasnija dela nedvosmisleno dokazati.
(2000)

0 komentara:

Постави коментар

top