Novo izdanje romana «Solaris» Stanislava Lema
Stanislava Lema (1921.) već 20-tak godina smatraju za klasika naučne fantastike. Kako ovakav status ima malo pisaca van anglosaksonskog govornog područja očito je reč o izvanrednom stvaraocu. Lemove priče i romani svojevremeno su preskočili hladnoratovske barijere i bili popularni kod publike i cenjeni kod kritičara. Zbog široke erudicije tada je kružila priča da se iza imena krije ruski kompjuter Lunar Excursion Module. Lemovi stavovi o američkoj naučnoj fantastici 1950-tih i 1960-tih kao "beznadežnom slučaju sa izuzecima" od 'celih' 1% produkcije, toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana "Udruženja američkih pisaca naučne fantastike" i stavili na crnu listu nepoželjnih. Tek nekoliko godina kasnije, zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, Lemu je vraćeno članstvo, što je indirektno priznanje njegove tvrdnje. Najznačajnija Lemova dela su zbirke priča «Zvezdani dnevnici Iljona Tihog» (1957) i «Invazija sa Aldebarana» (1959), sumorna vizija budućnosti Zemlje u «Memoarima pronađenim u kadi» (1961), ingeniozna priča o (ne)spremnosti čoveka da se vine u svemir i suoči sa sopstvenim mračnim stranama u romanu «Solaris» (1961), blistava vizija sukoba ljudske i mašinske civilizacije u «Nepobedivom» (1964), groteska o androidima «Kiberijada» (1965), studija o nesposobnosti da se shvate poruke iz svemira u «Glasu gospodara» (1968), impozantno dočaran susret sa vanzemaljskom civilizacijom u «Fijasku» (1986). Objavio je i knjigu «Summa technologiae» (1964) koja se bavi razvojem nauka (kibernetike, egzobiologije) i nezaobilazna literatura svakog ozbiljnijeg čitaoca naučne fantastike, te studije «Filozofija slučaja - književnost u svetlu empirije» (1968) i «Fantastiku i futurologiju» (1973) u kojima razmatra problem književne recepcije i recenzije. «Solaris» je, svakako, (uz «Nepobedivog» koji je probio ideološku barijeru) najpoznatiji Lemov roman, preveden na 30-tak jezika i dva puta ekranizovan, 1972. u režiji maga filma Andreja Tarkovskog i prošle godine u režiji Stivena Sodeberga. O «Solarisu» je napisano čitava biblioteka kritika i teorijskih analiza, čak i jedna doktorska disertacija o planetarnom okeanu; sam Lem izjavljuje da mu ova pisanija najčešće - nisu razumljiva.
«Solaris», koga možemo čitati u novom prevodu Predraga Obućine i izdanju beogradskog «Kojota», prava je kolekcija ključnih tema naučne fantastike, od prvog kontakta i uspostavljanja komunikacije sa drugim oblicima života-razuma, do pitanja samosvesnosti kako čovekove tako i artificijelnih tvorevina. Do ovog romana, i kasnije, ljudska se vrsta susretala sa vanzemaljskim životom u različitim oblicima ali je entitet veličine jedne planete kakav je okean na planeti Solaris bio i ostao izuzetna pojava. No, Lem ne bi bio vrhunski pisac kada bi se zadovoljio dosetkom. Iako 'veličina jeste bitna' (kako je glasio slogan za film o Godzili), ono što početnu poziciju izvrće na glavu nije planetarno biće već činjenica da se kontakt nas sa njim ne može ostvariti. Dotadašnja naučna fantastika je podrazumevala da je kontakt moguć; često sa lakonskim rešenjem da mali zeleni znaju engleski (jer se to podrazumeva ili su, ako je autor domišljatiji, gledali TV programe). Nikome nije padalo na pamet da ljudi neće moći da razumeju one druge. Ovakva nadobudnost biva sravnjena u «Solarisu» jer niko od naučnika i astronauta nema pojma šta se dešava sa okeanom niti kako stupiti u vezu sa njim. Biblioteke knjiga i traka ispunjenje su opisima i snimcima pojava na površini Solarisa i teorijama o tome šta one možda znače; u drugim knjigama su pobrojani eksperimenti i njihovi rezultati iz kojih se mogu izvlačiti svakojaki zaključci. Solaristika je obimna i razuđena naučna delatnost ali od toga nema vajde jer kontakta nema. Ovako frustrirajuća situacija pljuska je Čoveku Osvajaču Svemira, «Vitezovima Svetog Kontakta». Lem, pak, dovodi tezu do kraja postavljajući pitanje da li je okean uopšte svestan postojanja ljudi kao 'ozbiljnih pojava' ili smo mu kao slonu mravu.
Lem ovde kao i nekim drugim romanima («Nepobedivi», «Fijasko») barata nepoznatim, čudnovati i grandiozni su njegovi opisi događaja, objekata, postupaka, predela za koje ljudi nemaju nikakvo objašnjenje. On jasno stavlja do znanja koliko su svemirski brod i astonauti beznačajni u svekolikom Univerzumu i koliko su smešne ideje o nadmoći ljudske vrste i njenoj sposobnosti da sve sa čim se sretne shvati, objasni i iskoristi. A u sledećem koraku pisac jeretički otvara mogućnost da sami ljudi budu posmatrani i proučavani. Kelvin, poslat na Stanicu Solaris, otkriva potpuno rasulo izazvano pojavom neuništivih bića-proizvoda okeana koji zaviruje u (po)dsvest naučnika, otkriva njihove mračne tajne i materijalizuje ih. Sva racionalnost ruši se pred ovim fantomima, tvorevinama F. Posle prvog sna i Kelvin dobija svog fantoma, bivšu suprugu Harej koja se ubila nakon svađe i njegovog raskida-odlaska. Živeti sa sopstvenom krivicom, dokazom sopstvenih grešaka, bahatosti i nemoralnosti i ostati normalan gotovo da je nemoguće (jedan od naučnika zbog toga izvršava samoubistvo), baš kao što nije nimalo prijatno pretpostavljati da te neko posmatra, proučava, da se poigrava s tobom, gura do krajnjih granica. Ali, ako se ne se čovek ne može suočiti sam sa sobom, svojim ograničenjima i manama, kako će moći da spozna druge pripadnike svoje vrste (naučnici kriju jedan od drugoga svoje fantome) a kamoli nešto/nekoga van rodnog sveta? Lem smatra da se mora ići u svemir, ne tražiti tamo drugačije verzije Zemlje i boriti sa sopstvenom nesavršenstvom. On se nije slagao sa Tarkovskim, pripisujući mu da zagovara ideju da čovek treba da ostane na Zemlji. Sodebergov film ostao je (za sada) bez piščevog ozbiljnijeg komentara verovatno jer je izlišan pošto Sodeberg roman svodi na (o)laku ljubavnu priču o mogućem drugom početku-nastavku veze. U knjizi, Kelvin, nakon što prvu Harej strpa u raketu i lansira, drugu najpre toleriše a potom prema njoj počne da gaji nežna osećanja, ali ne pre no što ona počne da shvata sebe odnosno otkrije šta je i počne da se od zadatog lika odmiče. Tako se s jedne strane otvara pitanje bliskog, emotivnog odnosa čoveka i vanzemaljskog bića. O istom pitanju, iste 1961.g. pisao je i Filip Hoze Farmer u romanu indikativnog naslova «Ljubavnici»; Farmer je preferirao eksplicitniju provokaciju dok Lem razmatra psihološke valere, od dilema, samozavaravanja do tvrdoglavog fatalizma. Drugo je pitanje bolnog pokušaja odmicanja Harej od sopstvene uloge, odnosno u širem kontekstu sposobnosti svake svesne tvorevine (fantoma, robota, kiborga, androida) da spozna svrhu zarad koje je stvoren, suoči se sa tom zadatošću i pokuša da je premaši. Kao što su emotivno-seksualni odnosi ljudi i vanzemaljaca bili tabu naučne fantastike koji je valjalo rušiti, tako je i samosvest stvorenih oblika života potpadala pod šablone koji su podrazumevali da su takve pojave a priori loše i opasne za čoveka (time je vulgarizovana ideja Meri Šeli iz romana «Frankenštajn» odnosno njeno upozorenja da se 'pravljenju' života mora pristupati s puno obzira i opreza). Nekoliko godina kasnije (1968) ovim pitanjem će se baviti Filip Dik u romanu «Da li androidi sanjaju električne ovce?».
Stanislav Lem je u «Solarisu» otvorio mnoštvo pitanja, dao naznake i elemente rešenja ali je izbegao davanje definitivnih odgovora. Takvi postupci bili bi na tragu nadobudnosti koju on svakako niti propoveda niti uvažava. U romanu su uspešno spojeni i visoki intelektualizam i emotivnost, atmosfera je upečatljiva, priča čudesna. Protekle četiri decenije nisu oduzele ništa od uverljivosti i intrigantnosti romana. Imajući u vidu dinamiku kojom se naučna fantastika menja i obezvređuje dela stara tek koju godinu a kamoli deceniju, očito je da je «Solaris» tvorevina trajnih žanrovskih ali i 'opšteliterarnih' kvaliteta, što je svakako preporučuje čitaocima.
0 komentara:
Постави коментар