Naučna fantastika najčešće se bavi budućnošću ljudske civilizacije, planete na kojoj ova obitava, te Sunčevog sistema i nadalje čitavog Univezuma, sa svim što takva vremena donose, od Raja ili Pakla u režiji Čoveka na jadnoj majčici Gei i šire, do katastrofa svekolikog Kosmosa ili odlaska u neke čudesne dimenzije iza linija prostor-vremena ili s one strane crnih rupa. No, interesovanja ovog žanra kreću se i unazad, u istoriju ali sa sasvim specifičnom namerom-zadatkom: umesto opisivanja onoga što istorija tvrdi da se desilo, naučnofantastičari promišljaju šta bi bilo da se neki od istorijskih događaja nije odigrao. Na delu je, dakle, još jedna od varijacija ideje o verovatnom postojanju svetova paralelnih sa onim u kome smo mi, odnosno da se od nekog trenutka linije svetova dele i odlaze u različitim smerovima. Prve knjige sa ovakvim pričama pojavile su se krajem XIX veka («Drugi svet» Ž.H. Ronija, «Planetareva priča» H. Dž. Velsa, «Duhovi gusara» V. H. Hodžson) i bile zabavna spekulacija bez naučničke potpore. Alternativne istorije bile su popularne u tzv naučno fantastičnim 'palp' časopisima 1920-tih i 1930-tih, mada su uglavnom neumešno sročene i sa zadatkom da daju pozornicu za avanturističko vratolomne zaplete. S druge strane, van paraliterarnog sveta, Albert Ajnštajn je postavljanjem svoje teorije relativiteta otvorio teorijsku mogućnost da paraleni svetovi postoje mada, istini za volju, ni palp pisce ni palp publiku tako nešto nije posebno zanimalo. Drugi svetski rat više je doprineo razvoju podžanra alternativne istorije nego što su to sve kasnije naučne teorije o mogućnosti njihovog postojanja. Još dok se rat vodio pojavile su se prve priče o njegovim drugačijim tokovima a po zvaničnom okončanju borbi na frontovima, one su nastavljene na stranicama časopisa i knjige i - traju do dan danas, istina ne tako intenzivno ali ipak traju. Naravno da među njima ima puno 'pucačkih' priča ali je nemali broj i vrlo promišljenih dela. Iako se pišu dela u kojima su 'ključni' događaji rasprostiru od opstanka Rimskog carstva, promena u organizaciji katoličke crkve, propasti reformacije u Engleskoj, do pobeda Južnjaka u Američkom građanskom ratu, i dalje je najomiljenija i autorima i čitaocima ostala upravo ideja o različitom završetku II svetskog rata. Fascinacija vremenski još uvek bliskim dešavanjima, milionskim žrtvama sukoba, uništavanjem čitavih zemalja, slomom starog sveta i pomaljanjem novog, ostaje neokrnjena. Naravno, dalo bi se psihoanalitičarski čeprkati i po toj opčinjenosti velikim Zlom ali zaključci (sklonost bezuslovnom prihvatanju autoriteta i terora koji ovaj sprovodi, odbijanje da se solidariše sa tuđim stradanjem) verovatno ne bi bili opšte popularni. Da u tome ima nečega, prokomentarisao je Keit Roberts povodom uspeha svoje priče «Weihnachtabend», u kojoj Hitler uz pomoć Britanaca pobeđuje, sledećim rečima: «Užasnuo me je uspeh te priče. Samo pomeni nacistička zverstva, i oči zasijaju čak i ljudima koji su najliberalniji, najhumaniji.» Kako bilo da bilo, među alternativnim istorijama sa temom II svetskog rata dvorcu najpoznatije su «Čovek u visokom dvorcu» Filipa K. Dika, «Zvuk njegovog roga» Sarbana, «Otadžbina» Roberta Herisa ili, uz pomenutu Robertsovu, priča «Uhvati taj cepelin» Frica Lajbera.
«Čovek u visokom dvorcu» Filipa Dika (1928-1982) originalno se pojavio 1962. i osvojio žanrovsku nagradu «Hugo» za najbolji roman te godine; roman je za ovdašnje tržište nedavno objavio beogradski «Alnari/Editor». U Dikovoj 'varijanti' istorije Japan je okupirao najveći deo nekadašnjih SAD i Južnu Ameriku: Nemačka gospodari Evropom i Afrikom a vinula se i do Meseca, Venere i Marsa. Japanska vlast je meka, tolerantnija dok nacisti, potisnuvši fašističku Italiju, i dalje sprovode genocid Jevreja, Slovena i Afrikanaca, izvodeći čudovišne eksperimente. Ni odnosi Japana i Nemačke nisu naročito prijateljski; u visokim krugovima Partaja i SS-a razmatra se ideja o brisanju (makar i nuklearnom) ranijih saveznika. Plan donekle usporava smrt Martina Bormana, Hitlerovog naslednika, i borbe raznih glavešina i struja oko izbora naslednika, sve dok ne bude izabran doktor Gebels. Neočekivana Bormanova smrt dovodi u pitanje i uspeh posete kurira Abvera koji ima zadatak da u San Francisku stupi u kontakt sa visokim predstavnikom Japana i otkrije mu fatalni plan. Domaćin susreta je g. Tagomi, trgovinski službenik; želeći da susret bude u potpunosti u skladu sa japanskom tradicijom ali i adekvatan posetiocu, on pokušava da pronađe odgovarajući poklon za gosta kod g. Čildana, koji se bavi prodajom predmeta iz Američke istorije, što je vrlo unosan posao jer su okupatori postali kolekcionari takvih artefakata (moderna američka umetnost, naravno, ne postoji). Najveći deo tih predmeta, ispostaviće se, kopija su napravljene u posebnim fabrikama. U jednoj od njih upravo je otpušten, zbog sukoba sa poslodavce, Fred Frink, po poreklu Jevrej. Sa dojučerašnjim kolegom on će otvoriti malu radionicu za pravljenje unikatnog, originalnog nakita; niko od trgovaca, međutim, neće biti zainteresovan za novo jer živi od kopija istorije. Frinkova bivša supruka, Julijana, instruktor džudoa u Koloradu, jednoj od država koje priznaju Japansku vlast ali su koliko-toliko samostalne, u baru kraj autoputa, 'pokupi' Džoa Činadelu; kao odušak teskobi oni planiraju ludi provod da bi na putu za Denver ona shvatila da je kraj nje nacistički ubica koji treba da ubije pisca knjige «Skakavac pritiska» Abendsena jer je u njoj predstavljena alternativna istorija u kojoj su Nemačka i Japan izgubili rat. Julijana ubija ubicu pa odlazi do pisca kako bi ga upozorila na opasnost i potvrdila svoju sumnju da je knjiga napisana tako što je konsultovan «Ji đing», knjiga proročanstava koju Japanci 'koriste' već 5000 godina(a sada to rade i oni koje su porobili). U finalnoj sceni proročanska knjiga joj odgovara da je ono što piše u «Skakavacu» - istinita!
Dik do tančina opisuje političke i društvene procese u američkim državama: pokušaj amerikanaca različitih društvenih statusa (od radnika do dobro stojećih trgovaca i fabrikanata) da usvoje okupatorove filozofske poglede na svet koji određuju njihovo ponašanje i mentalitet, stasavanje druge generacije Japanaca, mladih i blistavih (kako bi ih danas nazvali) japija; u drugom planu je sudar beskrajno brutalnog, militantnog nacizma i istočnjačkog principa primirenog razvoja, oslanjanja na uzdržanost u odnosima čak i prema porobljenom stanovništu koje se uvodi u sopstvenu kulturu i svakodnevnim korišćenjem «Ji đinga». Psihološki portreti junaka romana koji traže svoje parče sunca, detaljni su i upečatljivi; Ursula Legvin, znamenita spisateljica u svom eseju «Naučna fantastika i gospođa Braun» navodi da je lik g. Tagomija jedan od retkih likova u naučnofantastičnim knjigama opisanih uverljivo kao i gospođa Braun Virdžinije Vulf, što je svakako kompliment koji zaslužuje pažnju i uvažavanje.
Uprkos uspehu, Dik je, umesto da prati psihološko-realistički obrazac iz ovog romana, nastavio da razvija drugačije linije gradnje svetova i junaka u njima, tako da u njegovom opusu preovladavaju dela bazirana na standardnoj žanrovskoj ikonografiji (roboti, androidi, čudnovata tehnologija, vanzemaljci svih vrsta i sl.) koju konstantno izmešta iz ustaljenih obrazaca, otkrivajući tačke loma sistema vrednosti i koncepata prostora i vremena. Čak i u «Čoveku u visokom dvorcu» nalazimo takav subverzivni element u pojavi knjige «Skavac pritiska» koja poriče jednu stvarnost najavljujući drugu koja je ona prava (čitaoci će, posredstvom citiranih odlomaka i iz dijaloga junaka, otkriti da ova istorija liči na onu koja je nama poznata ali da i od nje odstupa). U kasnijim Dikovim romanima nepodudaranje realnosti biće dovedeno do krajnjih granica šizofrenije u kojoj junaci bivaju izbačeni iz svog sveta u drugi, vrlo sličan, ali koji ne podrazumeva baš njihovo postojanje. Po ovakvim je idejama Dik blizak kasnije pristiglim postmodernistima glavnog književnog toka i kiber-pankerima naučne fantastike. No, ove činjenice ni malo ne utiču na «Čoveka u visokom dvorcu»; njegova nesporna umetnička uverljivost i vrednost svrstava ga u sam vrh romana sa temama iz alternativne istorije, u 'pododseku' «Da su nacisti pobedili u II svetskom ratu kako bi nam bilo?». Odgovori na pitanje i njihovo sameravanje sa okruženjem u kome živimo (a podudarnosti i te kako ima) u mnogo čemu mogu biti neprijatni i, u svakom slučaju, vrlo 'otrežnjujući'.
0 komentara:
Постави коментар