Prikaz knjige «Iscrpljivanje ničim» Dušana Vidakovića
izdavač: NIGP «Kalekom», Beograd 2003.g.
U podnaslovu nove knjige pesnika, kritičara i publiciste Dušana Vidakovića (1969) stoji «- Haiku iz doba gorčine -« i, odmah na sledećoj stanici, čitalac se uverava da je odrednica potpuno tačna: nižu se pesme od tri stiha sa 5+7+5 slogova. Obzirom da su i prethodne Vidakovićeve knjige vrlo uspelo sledile obrasce tradicionalnih japanskih pesničkih formi haikua i tanke, nove haiku pesme nisu iznenađenje. Kada se pođe stazama koje se granaju na stranicama uviđa se da je pesnik nastavio i da u samozadatoj formi eksperimentiše, da u pesme koje su vekovima prevasvodno slikale prirodu i meditativna duhovna stanja unosi sasvim nove, nesvakidašnje sadržaje. Ovom rabotom, koja odgovara nemirnom duhu što traži drugačije puteve čak i u svekolikoj svetskoj ostavštini, bavio se Vidaković i u ranijim delima, unoseći u stihove lokalni kolorit, portrete narodskog mentaliteta i prolaznih trenutaka. «Iscrpljivanje ničim» novi je korak u tom pravcu, i to poveliki korak. Jer, stari je haiku, u ovoj zbirci, čudnovatom domišljatošću povezan sa isto tako starim oblikom evropske literarne istorije, sa aforizmom. I zaista, polazišta obe forme identična su: sa minimumom reči 'proizvesti' maksimalni efekat kod čitaoca, odnosno stvoriti u njegovom duhu trajniju sliku ili ga prosvetliti intrigantnom istinom; pročitano će ostati, zahvaljujući kratkoći i jednostavnosti, u svesti i biti izvor naknadnih promišljanja, procene, uživanja i podsticaja za dalja intelektualna traganja. Vidakovićeva knjiga upravo na ovom nivou (po)stiže svoje definitivno ispunjenje (domišljatost forme nije garancija za uspelost dela) jer se «Iscrpljivanje ničim» otkriva kao bolna, mučna ali i potrebna hronika teških vremena koje je ovdašnji narod preturio preko glave u više država koje su egzistirale i propadale u proteklim decenijama. Haiku-aforističarski letopis je to godina znanih i kao godine nevođenih ratova, 'godine raspleta' i godine 'uvođenja' demokratije. Svaki od tih perioda imao je sopstveni kolorit, menažeriju vođa, glasnogovornika, dušebrižnika, uspešnih poslovnih ljudi, opozicionara. Smene su na scenu dovodile nova lica, nove govore, nova obećanja da bi, kako vremena prolaze, fraze bledele a iza njih se ukazivala suština, nimalo vesela i ohrabrujuća. Jer, kako to kaže domaća stara, 'vlast je najveća slast' i 'sjaši Kurta da uzjaše Murta', suština vladanja ista je od pamtiveka i sve su ostalo nijanse, bilo da je u pitanju vođa tiranin ili vođa koji prevrat predvodi s položaja kraj radijatora i u papučama. Isti je i objekat čitave rabote – narod. On se ne menja u svojoj naivnoj želji da bude dobar onima koji mu žele i čine dobro. Narod hoće proste stvari, narod ište vladara, strogog ali pravednog, 'hleba i igara'; ne trebaju mu ni higijena ni filosofija ni umetnost od koje boli glava, i kao takav idealna je ovca za šišanje od strane svakojakih nadobudnih kreatura, vladalaca, političara, revolucionara, plaćenika, dvorskih luda. Idealan je i da mu leprša prazan rukav na vetru, da ga se juri 'maricama' (a one zavijaju za svakim), da Nove godine dočekuje sa dotrajalim željama, da mu se, kao utopljeniku, mesto slamke dobaci kamen temeljac. I, što je takođe bitno, narod je trpeljiv, puno ga treba lagati i mlatiti i potkradati dok se, konačno, u beslovesnosti svojoj, ne probudi i otera one kojima je neki dan ranije slao telegrame podrške. Pošto ga bes prođe, masa ili rulja u koju su utapljeni pojedinačni glasovi, radosno gleda nove predvodnike svoje, nadajući se da će im doneti puno para za malo rada, što im ovi i zdušno obaćavaju. Kako vreme otiče i ovi novi vladari sve više liče na stare, više brinu za svoj džep nego za mase koje su ih dovele tu gde su. Tako se krug zatvara, stvari su tamo gde su već bile i pitanje je časa kad će se opet rasplesti. Sve u svemu, krajnji rezultat je, na žalost, 'iscrpljivanje ničim'.
Vidakovićevi haiku-aforizmi zbirka su slika prepisanih iz tzv svakodnevice, prošarana, tu-i-tamo, lucidnim sagledavanjima dešavanja koja se odvijaju iza reflektora. Ovakvim postupkom kolažiranja prevaziđena je trenutna aktuelnost i potrošnost od koje pati aforističarska literatura (ako si suviše dnevan sutra se niko neće sećati zašto si nešto napisao) a, opet, zadržana je dovoljna količina vremenski prepoznatljivih repera tako da knjiga ne odleti u puku apstrakciju koja nema ni aktuelnost niti stav. Zahvaljući ovako uspostavljenoj ravnoteži «Iscrpljivanje ničim» je mračan, ljut, tvrd, ciničan, duhovit, gorak prikaz bede svih nas kojima su straćene nepovratne godine življenja, snage, volje i nadanja; i, za razliku od inih, «Iscrpljivanje...» ne obećava da će nam biti bolje (jer Vidaković svakako nije političar).
0 komentara:
Постави коментар