Prikaz romana «Svet po Garpu» Džona Irvingaizdavač «Puna kuća», Beograd 2003; prevodilac Ana Grbić
Džona Irvinga (1942) smatraju živim klasikom američke literature, podjednako omiljenim među publikom i kritičarima, odnosno članovima žirija renomiranih nagrada (nosilac je nagrade Rokfeler fondacije, Nacionalne nagrade za lepe umetnosti, nagrade fondacije Gugenhajm, nagrade O. Henri; za filmski scenario po sopstvenom romanu «Pravila iz voćarske barake» dobio je Oskara). Januara 2001.g. izabran je za člana Američke akademije nauka i umetnosti. Irving je napisao 9 romana a našoj publici predstavlja se romanom «Svet po Garpu» originalno objavljenim 1976.g. Glavnog junaka, T. S. Garpa, pisac prati od trenutka njegovog začeća i rođenja, sve do prerane smrti, 33 godine kasnije, što će reći, od 1943. do 1976. godine. Njegov život karakterisaće osoben spoj groteske, ekscentričnosti i sasvim trivijalnog, svakodnevnog postojanja. Ali, šta se i moglo očekivati od deteta koje je njegova majka - dete bogatih roditelja rešeno da bude 'samo' medicinske sestra, koja nije imala potrebu da seksualno opšti sa bilo kim i koja nije mogla da shvati požudu ali je znala da je ona izvor propasti ljudi - začela i to, ni manje ni više, sa beslovesnim, ranjenim mitraljescem, prezimena Garp, koji se progresivno vraćao ka svojim počecima, postajući-regresirajući u bebu koja je jednog dana prestala da diše. Na taj ne baš uobičajen početak, nadovezuje se detinjstvo u đačkom kampusu sa mnoštvom koliko normalnih toliko i otkačenih doživljaja, školovanje i odrastanje te, konačno, u trenu kada je trebalo odabrati koledž, odluka da se postane – pisac. Majka i sin odlaze u Beč i tamo pišu svoja dela, majka autobiografiju koja će je učiniti slavnom i bogatom i predvodnicom feministkinja a Garp svoju prvu pravu, zrelu priču, kojom će osvojiti buduću suprugu Helen. Nadalje život opet ulazi u kakvu-takvu normalu (odnosno, život se prilagođava jednom nivou otkačenosti) određenu pisanjem više-manje uspelih romana, rađanjem dece, njihovim gajenjem (Garp preuzima ovu obavezu, uz obavljanje kućnih poslova dok Helen radi), sporazumi i nesporazumi u braku, kolektivna i pojedinačna neverstva. Izgrađeni svet biće uništen u porodičnoj tragediji nakon koje supružnici pokušavaju da, tražeći novu normalnost, svako na svoj način, prežive i prebole i obnove svoju vezu. Helen će roditi dete (pokušaj 'zamene' poginulog) a Garp napisati brutalan roman koji će ga učiniti slavnim i uvesti u sukob sa ultra-radikalnim feministkinjama.
U Garpovom svetu svi su, najblaže rečeno, čudni. Tu su oni koji jesu neobični na prvi pogled (njegova majka, feministkinja koja je promenila pol i od profesionalnog ragbiste postala zaštitnik porodice, silovana devojčica kojoj su odsekli jezik, čitav pokret žena koji je 'proizašao' iz bunta protiv tog zločina); ali ne zaostaju ni ljudi za koje biste rekli da su sasvim 'normalni' (obična porodica koja 'štancuje' dečicu, uglavnom ne baš bistru, dekan izgubljen u sopstvenim doživljajima, uviđavni izdavač koji neće propustiti da iskoristi tragediju da bi poboljšao prodaju knjige). Stiče se utisak da su najnormalniji od svih Garp, iako je pisac, i njegova Helen odnosno njihovo dvoje dece. Ali, ni njihovo (ne)snalaženje nije uspešno jer ih otupelost običnim vodi u čudovišni sticaj okolnosti koje im određuju ostatak življenja. Kada sve postane predvidivo, donoseći olako shvatanje sebe i drugih, lomi se čitav vrednosnog sistema i nameće nužnost redefinisanja onoga što je preostalo, uz konstantnu opasnost da se taj novi, zaokruženi svet ponovo sudari sa nekim drugim, jednako zaokruženim i samom sebi opravdanim, ali, istovremeno, netolerantnim i nasilnim. Garp se sa manje ili više neprijateljski nastrojenim konceptima susreće sasvim 'relaksirano', neopterećeno; kao što mu nije jasno zašto 'pedigrirana' deca preziru njega, vanbračno kopile sumnjivog porekla tako ne shvata (iako mu razum daje odgovor) zašto neko smatra da ga treba ubiti. Posle prve priče Gerpov refleks pisca (iako Irvin na tome ne insistira previše, verovatno smatrajući da tajna stvaranja ne može - i ne sme - biti otkrivana) funkcioniše sa zadrškom, po principu uzroka-posledice: on svoje doživljaje uobličava, 'filuje i garnira' iskustvima drugih ili čistim konstrukcijama i pretače u priče i romane. Tako iživljava lične frustracije, osvetu i katarzu, izbegava osećanje ništavosti, izravnava račune sa svetom oko i u sebi.
Garpovo začeće pa rođenje odnosno odrastanje, kojima je jedina konstanta prisustvo majke (otac nikada nije postojao niti je neko naknadno zauzeo to mesto) bili su primer koji 'bode oči' malograđanima, čak i kultivisanoj sredini jednog školskog internata. Dečak je, uprkos nedostatku muškog modela za ugledanje, odrastao u zdravu ličnost, 'pravilno' seksualno usmrenu, čak i umetnički talentovanu (ako se ovaj dar ne smatra kao kompenzacija za nepravilno odrastanje). Takav Garpov susret sa ženskom stranom sveta imenovan je, umesto dotadašnjeg čina individualne uvrnutosti, kao feministički, tek pošto je autobiografija njegove majke privukla pažnju maltretiranih, ponižavanih i iskorišćavanih žena; sticaj je okolnosti da su se tu našle i žene koje su to postale po želji tj. promenile pol ali i žrtve silovanja; poseban slučaj je Elen Džejms, silovane sa 11 godina kojoj su odsekli jezik da ne bi odala zločince i pokreta žena koje su sebe sakatile odsecanjem jezika u znak protesta ali i kao znak zaklete borbe protiv muškaraca. Sa silovanjem, kao najbrutalnijim činom poniženja žene, Garp se susreće 'uživo' a zatim ga prenosi u svoju prozu s tom razlikom što je silovatelj koga je on otkrio ubrzo bio na slobodi a u knjizi on biva usmrćen od strane svoje žrtve. Ono čemu se Garp protivi je iskorišćavanje nečije nesreće od strane osoba koje ne uspevaju da srede račune same sa sobom pa koriste pokret za sopstveno iživljavanje komplekasa i izravnavanje računa sa ostatkom sveta. No, u ratu polova strane su određene a tvrdokorni čistunci s obe strane neće pokazati nimalo dobre volje i pružiti ruku pomirenja, niti će prihvatiti prebege s druge strane (otuda je Garpova najveća krivica što je sin liderke feminizma; da nije tako njegovi tekstovi ne bi bili tako žusto komentarisani niti bi zbog njih bio ubijen). Ipak, ma kolika je Garpova tolerancija naizgled fleksibilna (prebrodio je svingersku promenu partnera), on ne uspeva da 'proguta' neverstvo supruge (a Helen njegova jeste, uz pripadajuće prebacivanje); trenutak kada je odreagovao kao povređeni mužjak uveo ga je u tragediju gubitka jednog deteta i sakaćenja drugog (uz gotovo ritualno genitalno sakaćenje ljubavnika). Jesu li u tom trenu ipak blesnuli prastari obrasci ili je sve sticaj okolnosti, pitanje je na koje svaki čitalac može odgovoriti prema sopstvenom nahođenju (i polnoj pripadnosti).
«Svet po Garpu» koloplet je različitih nivoa postojanja - trivijalnog, bizarnog, senzualnog, umetničkog (roman sadrži i tri Garpove priče), psihološkog, filozofskog - i svi su jasni, ravnopravni i demistifikovani. Pripovedačke linije precizno su ukomponovane; ponekad su pod površinom, neprepoznatljive, da bi na sledećoj stranici iskrsle kao težišne. A na 450 stranica ima dovoljno mesta da se sve razviju i razmašu i daju doprinos konačnoj gorko-slatkoj melanholično-veseloj slici življenja u kome za svakoga ima mesta, pod uslovom da prihvati da je vezujuća crvena linija činjenica da smo, u svetu po Garpu «svi mi izgubljeni slučajevi». Ali, ako je za utehu, ovo je (možda) najgori od svih svetova ali drugih i - nema.
0 komentara:
Постави коментар