Povodom knjige «Plava tačka u beskraju» Karla Segana
prevodilac: Zoran Živković, izdavač: Alnari, Beograd 2003.
Popularizacija nauka, onih egzaktnih, postala je važna već sa prvim većim tehničkim dostignućima a u XX veku je nezaobilazna. Ako je nekada i bilo neobično kraj svakovrsnih knjiga koje se bave razjašnjenjem istorije država, religija ili umetnosti viđati one o dostignućima fizike, hemije ili astronomije, danas je sasvim moguće da upravo takva dela budu više nedelja na vodećim mestima lista best-selera. Od Ajnštajnove teorije relativiteta, koja je apsolutni 'evergrin' naučno-popularnih knjiga, proteže se niz dela napisanih sa ciljem da se običnim ljudima objasne rezultati laboratorijsko-terenskih eksperimenata i mentalnih vežbi najvećih umova ljudske vrste. Čitaocima su interesantne knjige koje se bave bliskim vizijama razvoja tehnologije i promenama u organizovanju društava, ali i one o rukavcima nauka koji istražuju same temelje sveta u kome živimo i koji nas određuje. Dok futurološka dela zadovoljavaju normalnu potrebu za bacanjem pogleda na 'lik stvari koje dolaze', kako bi to rekao H. Dž. Vels, rasprave o suštinskim zakonima Univerzuma utažuju glad za spoznavanjem svekolikog ustrojstva; time se čovek, svestan svoje sićušnosti, pokušava izdići iznad te zadatosti i otkriti slike koje ga beskrajno nadmašuju. A kako se u naukama stiglo do nužnosti velikog spajanja teorija o mikro i makro kosmosima, s konačnim ciljem spajanja u jednu sveobuhvatnu teoriju, pred znatiželjnim čitaocima otvaraju se dveri čudesa većih od svake mašte.
Karl Segan (1934-1996), profesor astronomije i nauka o kosmosu, direktor Laboratorije za planetarna istraživanja Kornel univerziteta, stručni savetnik u NASI, 'prvoborac' programa radio-teleskopskog traganja za vanzemaljskom inteligencijom SETI i njegovih nastavaka u liku projekta META, autor brojnih stručnih studija, širokoj javnosti najpoznatiji je kao autor TV serije «Kosmos», koju je videlo preko 500 miliona ljudi u 60 država širom planete, odnosno pisac istoimene knjige koja je najveći naučni best-seler svih vremena u Engleskoj te autor naučno-fantastičnog romana «Kontakt» (po kome je snimljen i film). Segan je bio u naučnim timovima mnoštva projekata u širokom dijapazonu od istraživanja klimatskih promena na Zemlji, izrađivanja klimatskih profila planeta i meseca u Sunčevom sistemu do praćenja i podrške letova svemirskih brodova, obrade rezultata koje su prikupili i njihovog tumačenja. Iako u uskostručnim aktivnostima nije stigao do epohalnih otkrića bio je agilni učesnik u mnoštvu malih koraka kojima nauka napreduje. S druge strane, njegova sposobnost da o naučnim činjenicama priča lako, jasno i ubedljivo donela mu je popularnost i uvažavanje masa 'laika' koji svojim novcem finansiraju naučne projekte. Obimna (387 strana) i bogato ilustrovana fotografijama planeta, planetoida i galaksija, knjiga «Plava tačka u beskraju» objavljena originalno 2002.g bila je sledeći korak u Seganovoj naučno popularizatorskoj misiji, delimično pisana na tragu «Kosmosa» a delimično kao iskorak ka tekućim dešavanjima u astronautici dopunjenim pogledima u budućnost. Već podnaslovom «Vizija čovekove budućnosti u kosmosu» autor se 'obavezao' da obrazloži takav put Homo sapiensa. Stoga je započeo širokim zahvatom u istoriju ljudske mudrosti, gluposti, naivnosti i manipulacija njima. Prva poglavlja su posvećena otkrivanju beznačajnosti planete na kojoj živimo spram manjeg beskraja galaksije u kojoj smo 'smešteni' odnosno većeg beskraja Univeruma koji ne možemo čak ni valjano da zamislimo. Megalomansko-ultimativno-osvajačke ideje po kojima se čitav svemir okreće oko nas, zahvaljući naučnim otkrićima, postepeno, najpre sporo a onda sve brže, brišu se saznanjima da nismo sveopšti centar a potom i da nismo preterano značajni u Univerzumu; konačno se stiže do istine da smo jedva 'trun u božijem oku' osuđen da tavori na jednoj planeti sve dok se ne samo-uništi ili smogne snage za velike iskorake.
Nakon ovako naglašeno didaktičkog početka slede poglavlja o planetama koje nas okružuju, njihovim karakteristikama, saznanjima sakupljenim teleskopskim posmatranijima i primljenim od letilica poslatih 'na lice mesta'. Od Venere, preko Meseca i Marsa put vodi kroz pojas 'malih planetoida' do gigantskih Jupitera i Saturna te planeta na obodima sunčevog sistema i do novog pojasa malih objekata, poznatog kao Oortov oblak, u kome se i poslednji uticaji našeg Sunca iscrpljuju a 'nasleđuje' ih međuzvezdana praznina. Svi bliski nebeski objekti bili su predmet našeg posmatranja, najpre onog sa Zemlje a potom i 'izbliza' instrumentima brojnih robotizovanih letilica, dok je Mesec imao 'čast' da na njega kroči i čovekova noga. Nizovi letilica, ruskih «Venera», «Marsa», «Luna» i «Vega» i američkih «Marinera», «Vikinga», «Pionira», «Vojadžera» i «Galileja», istraživali su planete, komete, mesece i ostala tela i slali podatke. Hablov orbitalni teleskop takođe je otkrivao dotad neviđene prizore dalekih galaksija. «Vojadžer» 1 i 2 stigli su do samih granica sunčevog sistema i zaputili se ka dalekim galaksijama noseći poruku o inteligentnom životu na Zemlji. Zbir svih dobijenih informacija otkriva da nema života na okolnim planetama, da ni jedna nije pogodna za život kakav je naš ali i da su tajne koje kriju udaljenost ili pokrovi oblaka vrlo važne za razumevanje mnoštva pojava sa kojima se i sami srećemo. Uočeni efekat staklene bašte na Veneri u mnogome je pomogao naučnicima da shvate šta se dešava sa klimatskim promenama na rodnoj nam planeti.
Segan u središnjem delu knjige slobodno šeta između planete opisujući teškoće koje su pratili njihovo proučavanje, dobijene rezultate i hipoteze koje su iz njih proizašle; njegova izlaganja potkrepljuju izuzetne fotografije iz orbita ili sa površina svetova o kojima je reč. Mada su, od pisanja tekstova do danas, osmatranja donela nove podatke, zaostajanje nije toliko da bi bitnije umanjilo upečatljivost izlaganja. Što je bliži kraj knjige, sve je jasnija vizija koju autor želi da predstavi. Njena polazišta su jasne: nikada do sada čovečanstvo nije bilo u situaciji da, s jedne strane, raspolaže moćnim naučno tehnološkim resursima kao što, s druge strane, nikada nije bilo na putu da samo sebe uništi. Jer ljudi su koliko pametni još i više su gramzivi, bezobzirni, svađalački nastrojeni. A život naše vrste vrlo je krhak. Autor identifikuje tri velike opasnosti - uništenje ozonskog omotača, efekat staklene bašte i nuklearnu zimu – koje mogu da unište čoveka. Ni jedna od njih, bez obzira ko ih izazove, neće poznavati državne granice i pogodiće čitavu planetu. Isto tako ni pojedinačni napori da se opasnosti spreče neće dati rezultata. Jedino udruženi na nivou čovečanstva možemo se spasti. Sa svoje strane, pak, svemir ima sopstvene rutine a jedna od njih su i povremeni udari manjih kometa ili asteroida u planete sa različitim rezultatima, od promena pejzaža 'a la' Mesec, do globalnih katastrofa; jedan takav udar zbrisao je dinosauruse i većinu ostalih životinja i biljaka. Iako je verovatnoća da se takva katastrofa ponovo desi mala ona nije zanemarljiva. Broj do sada uočenih tela koja mogu udariti u Zemlju i izazvati ogromne pomore prelazi cifru od nekoliko hiljada. Udar komete Šumejker-Livaj u Jupiter 1994.g. bio je neugodan podsetnik ljudima da opasnost vreba tamo gore. Šta uraditi u takvoj situaciji? Odgovor postoji - sprečiti sudar skretanjem, različitim metodama, putanje objekta - ali svi metodi vezani za potrebu izdvajanja velikih materijalnih sredstava. Segan iz iskustva zna da oni koji odlučuju o davanju para za svemirska istraživanja uvek traže materijalne ili političke koristi iz takvih poduhvata (let na Mesec 'izazvan' je hladnoratovskim nadmetanjem; dokazivanje primata sopstvene nacije nagnalo je predsednika Buša starijeg da najavi let amerikanaca na Mars a koju godinu kasnije taj plan je ponovo promovisao njegov sin). Otuda je Segan oduvek bio zagovornik slanja robotizovanih letilaca na misije do drugih planeta jer su jeftinije, operativnije i ne izazovaju ljudske žrtve na koje je javnost osetljiva. Ali, u jednom trenutku, moraju se u svemir ponovo poslati i ljudi; putovanje na Mars bi u tom pogledu moglo biti odskočna daska za veće poduhvate. Jer, varijanta sa skretanjem opasnih tela s putanja udara u Zemlju može ne biti uspešna ili, što je još gore, biti zloupotrebljena (ljudi i dalje nisu 'pouzdani', zaglibljeni u sopstvene igre moći). Jedino pravo rešenje je «šunjanje po Mlečnom putu», naseljavanje pogodnih svetova ili dovoljno velikih meseca i asteroida te lagano skakanje sa sveta na svet, do ivica sunčevog sistema a onda i preko njih. Ako se ljudska vrsta razveje na nekoliko svetova verovatnoća da bude uništena bitno se smanjuje; propast jednog sveta ne znači i nestanak čoveka jer druge zajednice opstaju. Čak i kada dođe vreme nestajanja samog Sunca ljudska vrsta više neće biti ugrožena jer će biti u nekim drugim sistemima i, konačno, u drugim galaksijama. Bekstvo od kosmičkih nužnosti teraće ljude da se razvijaju, ne samo tehnološki već i moralno-etički. Naši potomci sve će manje ličiti na nas. Za ljude rođene u svemiru, nastanjene na površini ili u dubinama planeta, asteroida ili kometa, Zemlja će biti samo plava tačka u beskraju koji ih okružuje; taj beskrajbiće jedini pravi dom novih ljudi. Okrenuti sopstvenoj sadašnjosti i budućnosti oni će se, s poštovanjem, sećati male, ranjive postojbine predaka koji su učini prve korake na velikom svemirskom putu.
0 komentara:
Постави коментар