O Disksvetu Terija Pračeta, povodom novih romana «Oružane snage» i «Dame i gospoda»
U beskrajnom mnoštvu svetova postoji jedan sasvim tanak, tako reći palačinkast, što jezdi kroz Vaseljenu na leđima četiri džinovska slona koji, opet, stoje na oklopu jedne matore, ogromantne kornjače. To čudo je, zbog svog oblika, nazvano (naravno) Disksvet i nastanjeno, kako i priliči, raznovrsnim življem – od ljudi, onih normalnih i onih koji su čarobnjaci ili veštice ili, barem, pripadnici straže, ili su delimično ljudi a delimično vampiri odnosno vukodlaci odnosno zombiji, preko patuljaka (onih sitnih, da izvinete, prcvoljaka što kopaju gvožđe i zlato, strašno su bradati, bez obzira da li su muškarci ili žene, i o kojima se svašta priča, naročito da su obdareni po pitanju... znate već kom) i njihovih smrtnih neprijatelja kamenih trolova (patuljci, jel te, kopaju minerale a trolovi se vrlo mineralne stene), sve do vilenjaka, zmajeva koji eksplodiraju kad ih iznerviraju i jednog vragolastog orang-utana. Neizvesno je da li se u stanovnike Disksveta može ubrojiti i Smrt obzirom na njene aktivnosti usmerene upravo na smanjenje broja stanovnika; no, s druge strane i Smrt ispoljava neke sasvim normalne sklonosti kao što je namera da jedno vreme batali posao i – odmara se. Najveći grad Disksveta je Ank-Morpork koji leži na reci Ank, ponekad tako muljevitoj da izgleda kao da teče naglavce. Ovaj dom milion duša stecište je raznovrsnog življa koje mu hrli u pohode, bilo da se divi kulturnim znamenitostima, da traži posao ili žrtvu za pljačku. Ali, za neobaveštene nevaljalce nema popusta: u Ank-Morpoku lopovi su sindikalno-esnafski organizovani, baš kao i prosjaci, ubice, klovnovi, čarobnjaci i ostala poštovanja vredna zanimanja; shodno rečenom, uljezi nisu poželjni jer red mora da se poštuje a o tome se brine i gradska straža, manje više (ne)uspešno i (ne)spretno. Straža mora da pazi i na ekstremne elemente među patuljcima i trolovima, uvek spremne da izazovu tuče u ime ispravljanja starih nepravdi.
Malo postrani od Ank-Morpoka leži brdovito-šumovita kraljevina Lenkr, toliko mala da vam je, ako želite da se dobro ispružite, potreban pasoš jer zalazite u tuđu teritoriju. U toj idiličnoj zemlji vlada izvesni kralj Verens II, koji je na to mesto došao više zalaganjem trija veštica nego po nekom prirodnom pravo. Ipak, novopečeni vladar pun je entuzijazma po pitanju napretka svoje državice i podanika. U tome ga pomalo ometa nedovoljno jasan emotivni odnos sa jednom od veštica, onom najmlađom, a i banda vilenjaka koja se nameračila da osvoji ovu teritoriju za sebe i svoje uživanje.
Kad se sve doda i oduzme u obzir, život na Disksvetu jeste lep i zabavan ali može da bude i poprilično zapetljan, neizvestan a, bogami, i smrtonosan.
Glavni krivac za nastanak Disksveta je Teri Pračet, pisac koga ćete prepoznati po vanrednom (ne)uspelom imidžu – naočarima (koje, istina, hoće ponekad i da skine kad ga slikaju) i velikom kaubojskom šeširu. Pre serije o Disksvetu napisao je nekoliko knjižica u kojima se zabavljao na račun šablona naučne fantastike a kada je pre 20 godina rešio da se malo poigra i epskom fantastikom objavio je roman «Boja magije» i njime započeo seriju o Disksvetu. Sve ostalo je, kako se to uobičajeno kaže, legenda koja se protegla, za sada, u 30-tak knjiga i ne namerava da stane. Čitaoci su lako lepo reagovali na Disksvet, što će reći da im se dopao pa su ga kupovali i kupovali sve dok ova serija nije postala 'brend' i fenomen na koji se ozbiljno računa u izdavačko-finansijskim planovima. Naravno, knjige je počela da prati, osim moćnih reklama, i pripadajuća 'masa' sastavljena od crtanih filmova, igrica, postera, kućnih predmeta, majica itd i sl. Značajan segment čitavog poduhvata jesu ilustracije Džoša Kirbija, sasvim prepoznatljive po svojim jarko obojenim karikaturalno-grotesknim protagonistima; ko jednom poveže ove slike sa Disksvetom neće se dvoumiti čim ugleda neku – znaće da se iza nje krije nova porcija zgoda i nezgoda sa ovog uvrnutog mesta.
Humoristička literatura ima svoja pravila a jedno od njih jeste da je reč o jako kvarljivoj robi. Sprdanje sa nekim šablonima i obrascima ume da bude zabavno ali i otužno ako se u tome pretera, karikiranje tekućih situacija efikasno je samo dok su one aktuelne ili u svežem sećanju, premnogo krevaljenja lako rezultira zasićenjem konzumenata i izaziva otupelost i odustajanje od daljeg čitanja. Pračet je, poučen iskustvima svojih (i tuđih) ranijih dela, shvatio da ne treba da se 'ispuca' u prvoj knjizi i odmah razbuca sve što mu padne šaka. Stoga je pažljivo dozirao svoj humor po broju motiva u jednom romanu a dozirao je i obim knjiga (330-350 strana džepnog formata) i njihovu učestalost izlaženja (ne više od dve godišnje; u proseku 1,5 u sezoni). Iako je u početku izgledalo da će biti praćen jedan junak, Pračet je mudro proširivao paletu likova, odustajući od direktnog nastavljanja iz knjige u knjigu u korist mozaičkog principa, tako da sada seriju o Disksvetu čine manje-više nezavisne celine (pa je moguće 'upadati' u svet bez većih problema). Kako je rečeno, dešavanja su, pretežno, bazirana na Ank-Morpok i Lenkr ali mogu i da švrljaju. Mini serije u velikoj su one o gradskoj straži i vešticama a i Smrt se često muva uokolo (kao i orang-utan, koji je još uvek sporedan tip). Zapleti su ponekad kriminalistički, ponekad ljubavni a ima i onih zasnovanih na prebacivanju pojava iz ovog našeg sveta u onaj tamo (film, popularna muzika, upotreba vatrenog oružja-kubure...). Romani započinju gomilom naizgled nevezanih fragmenata iz kojih se, protekom stranica, kristalizuju nosioci radnje, njihovi odnosi i zapleti, da bi do kraja uglavnom sve nepoznato bilo otkriveno mada je, usput, ostavljana i poneka 'kuka' za neku novu knjigu (ako nešto ostane nejasno zato što je pisac preko toga prebrzo prešao pa smetnuo s uma u daljem razvoju – šta se može, ko radi taj i greši). Humorni ton potencira se na svakom koraku i različitim sredstvima; njegovo težište ponekad je na samoj radnji ali češće je na dijalozima, koji umeju da budu vrlo brzi i vrcavi; konstantan izvor smeha jesu komentari samog pisca kojima otkriva neočekivane činjenice u obliku 'objašnjavanja' nekog pojma-pojave i/ili iz priloženog izvlači sasvim otkačen zaključak. A kada se dobrano uđe u radnju a ova još i ubrzava, Pračet, da bi održao tenziju, koristi sasvim neliterarna sredstva za stvaranje slike – poseže za stripovskim onomatopejama tipa bonk!, bang! i sličnim. Na taj način nema usporavanja da bi se opisao neki pokret ili geg a čitaocu je vrlo jasno šta se dešava (jasnije nego da je za opis upotrebljeno nekoliko reči ili rečenica).
Mada se, posle čitanja, može ustvrditi kako je neki od segmenata serijala uspešniji od prethodnog (što je, uostalom, nesporno), ovakve tvrdnje ostaju u senci čitave sage, odnosno Disksvet se prevashodno pojavljuje kao ogromni konglomerat u kome delovi mogu imati samostalan status ali tek u 'sadejstvu' s ostalima dobijaju pravo i puno značenje. Otuda nema mnogo smisla negativno ocenjivati pojedinačne delova (ali, isto tako, nema mnogo koristi ni od tvrdnji da je neka knjiga bolja od drugih). Disksvet je celina, još uvek u nastajanju, koja fascinira širinom zahvata, šarenilom ideja i brojem ispisanih stranica. Onima kojima se palačinkasti svet dopada ne smeta poneka slabost, oni ga vole i verni su mu. Svi drugi neće, na osnovu nekog naslova, moći da sagledaju celinu i ostaće uskraćeni za zadovoljstvo koje ova nudi. Stoga, konačna dilema je jasna – otići na Disksvet ili ostati ovde.
0 komentara:
Постави коментар