Povodom romana «Stanari» Bernarda Malamuda; izdavač Stylos, Novi Sad
Krajem 1960-tih, u napuštenoj zgradi predviđenoj za rušenje Hari Leser, pisac, belac, Jevrejin, uporno kuca stranice svog novog romana - o ljubavi - koji stvara već 10 godina. Oseća da je na kraju posla; stoga odbija ponude i pretnje kućevlasnika da se iseli. U njegovom zatvorenom svetu postoji samo knjiga na kojoj radi; svi ostali kontakti, sa drugim pripadnicima ljudskog roda, od žena sa kojima spava do sina iz propalog braka, samo su usputna dešavanja kojih je lako odreći se. Jednog dana Hari otkriva da se u zgradu uselio uljez – Vili-Bil Spier, crnac (sa velikim C) i pisac početnik. Prezišavši neprijateljstvo (zbog uznemiravanja), Leser uspostavlja kolegijalan odnos sa bratom po peru što podrazumeva i odlaske na žurke, poznanstvo sa šarolikim svetom osvešćenih crnaca i Vilijevom belom devojkom ('kučkom') Irenom, glumicom alternativnih pozorišta. Prijateljstvo traje sve dok Vili ne zatraži od Lesera da pročita njegov rukopis i kaže mu šta o njemu misli. Na kritike odgovara gnevno, optužbama da Leser želi da uništi njegovu kreativnost i otupi oštricu crnačke literature namenjene prosvetljenju ugnjetenih crnačkih masa. Sukob kulminira u trenu kada Leser priznaje Vilu da mu je preoteo devojku. Posle tuče sledi krajnja osveta – crna braća provaljuju u Leserov stan i spaljuju rukopis romana. Belac mora da rekonstruiše i ponovo napiše svoju knjigu. Obuzetost ovim poslom tolika je da zaboravlja Irenu. U međuvremenu, u zgradu se vraća i crni pisac. Neminovni susret znači samo jedno – fizičku eliminaciju suparnika. Vlasnik zgrade uzalud moli za mir.
Ovako se, u osnovnim crtama, razvija roman «Stanari» Bernarda Malamuda, originalno objavljen 1972.g., dakle u vreme svakovrsnih previranja u SAD, od rasnih, ratnih do generacijskih. Crnci se bore za ravnopravnost, miroljubivim marševima i govorima Martina Lutera Kinga i militantnim akcijama Crnih Pantera, rat u Vijetnamu pritiska čitavu državu a sukob mladih hipika i konzervativaca svakodnevni su. Pisac 'hvata trenutak' u kome stvara i prenosi nam ga, precizno i upečatljivo. U takvoj konstelaciji snaga, ideje crnog pisca o definitivnoj razlici između bele i crne rase i o nastupajućoj smeni vladajućih boja kože, te zadatku koji on, kao stvaralac, ima u tim prelomnim vremenima, pune su revolucionarnog žara koji je nadograđen na bes zbog diskriminacije. Za njega literatura ima misiju kojoj mora odgovoriti. Ovakve stavove nalazimo kroz čitavu istoriju književnosti. Pisanoj reči nametana je obaveza da se bori za nacionalni, rasni ili klasni identitet, da prenosi ideale i programe. Takva dela najčešće su nestajala sa pokretima koji su ih koristili potvrđujući da se literatura ne može trošiti na propagandu. Ukoliko se svodi na 'reklamu' i u njoj nema drugih slojeva, književnost nema vrednosti kojima bi preskočila vreme u kojem je stvorena. Sledeći problem sa 'osveščujućom' literaturom i njenim insistiranjem na stvarnosnom nivou jeste pitanje ubedljivosti. Polazište Vilijevog pisanja su sopstvena iskustva; ubrzo se ispostavlja da ona ne samo da nisu dovoljna već, što je važnije, ne deluju, onako prebačena na papir, uverljivo. Zato on mora da kreira i konstruiše događaje kako bi bili dovoljni 'životni'. Tako se iznova potvrđuje činjenica da je literutura veća od života i da, ma koliko zavisila od realnosti, ima unutrašnje zakonitosti koje određuju njenu valjanost. Upravo zato istiniti događaji često deluju neubedljivo kada se prenesu u medij pisane reči. Malamud kroz Vilijeve dilema daje skicu razvoja ideja o odnosu stvarnosti i literature.
«Stanari» su okrenuti i samoj psihologiji stvaranja. Pisci u romanu, uprkos svim razlikama, u mnogome su slični. Iako je Leser tih i povučen a Vil eksplozivan, obojica su posvećeni svom pisanju do krajnjih granica fizičke i psihičke iscrpljenosti, spremni da, ukoliko im je rad ugrožen, posegnu za nasiljem u odbranu svog poseda. Njihov život je neprestano takmičenje dva principa – življenja života ili njegovog posmatranja. Leserov roman o ljubavi stvara se iznutra, kroz višestruko filtriranje realnosti; Vil želi da svoju stvarnosnu prozu oslobodi filtera pa živi 'punim plućima'. Kako god bilo, obojica su svojevrsni voajeri svakodnevice. Na drugom kraju ovog spektra jesu međusobni odnosi pisaca. Koliko god pokušavali da budu trpeljivi i tolerantni, čak i da sarađuju, u njihovom odnosu oseća se rivalska tenzija koja kulminira u dvoboju mitskih razmera. U osnovi, ovo je neminovno jer pisci grade nove svetove, dakle, posežu za božanskim atributima. Iz te perspektive svi obični ljudi, makar oni bili i ljubavnice, ne dosežu visine Olimpa a, u međusobno odnosu bogova neminovno je da se bore za prevlast. Sukob je, otud, strahovit i totalan a preklinjanje za milost običnih smrtnika ne može ga prekinuti jer su bogovi obuzeti svojim rabotama i ne vide nikoga i ništa ispod sebe.
Malamudov roman spada u poseban tematski literarni 'zabran' – u dela koja se bave piscima i njihovim svetovima. Dok su 'obični ljudi' vekovima bili subjekti-objekti o kojima se piše, životi pisaca (ne u smislu pukih biografija) novijeg su datuma. U ovakvim knjigama izmešani su različiti nivoi, ima tu bizarnog voajerizma ali i egzibicionizma, ispovednog tona i konstrukcija na zadatu temu ali i filozofskih razmatranja o nadgradnji realnosti i suštini božanskih atributa. Kako god bilo, ovakva dela znak su da je literatura sposobna za 'samoposmatranje' koje dokazuje njeno odrastanje i narastajuću samosvesnost (što je posledica izlaska pisaca iz anonimnosti najpre tzv narodnog stvaralaštva a potom i namernog skrivanja od javnosti). «Stanari» spadaju u ubedljiva dela ovog podžanra koja su pisana tako da su, bez vulgarizacije, dostupna kako 'običnim' čitaocima tako i ljudima iz 'struke'.
0 komentara:
Постави коментар